G a l a k s i j a. c o m

OTETI

 

II Pet

 

 


   Moje istraživanje sa Pet je počelo kada je jedan zajednički poznanik čuo njenu priču o neobičnom događaju sa vanzemaljcima i sugerisao joj da me kontaktira. Pedesetogodišnja razvedena majka odrasle dece, Pet je živela na Floridi, ali priča o kojoj je izvestila se dogodila 1954. dok je živela u Floyd’s Knobu, u Indijani.

Petino sećanje na taj događaj, kao što je to slučaj sa mnogim ljudima koji su imali iskustva sa NLO-ima, je posle ovih zbivanja bilo potpuno potisnuto. Sve se to poput bujice vratilo u njenu svest 1986. – scene sa blistavom narandžastom loptom svetlosti, mali sivi entiteti u i ispred kuće i, veoma uznemirujuće, vojno osoblje na imanju.

„Pomislila sam da gubim razum kada su se ta sećanja vratila“ – rekla je Pet – „Ali ona su bila tako snažna i realna. Najzad sam stupila u vezu sa svojom sestrom i bratom i pitala ih da li se sećaju nečeg sličnog. Moja sestra Roz je rekla da se takođe seća vanzemaljaca i vojnog osoblja. Iako nije mogao da se seti blistave narandžaste lopte svetlosti, moj brat se jasno sećao vojnika i nekih svojih interakcija sa njima.“

Putem opsežne konverzacije između Pet, njene sestre i brata, pisama i crteža, na videlo je izašao sledeći scenario, izazivajući ozbiljna pitanja ne samo o prirodi programa vanzemaljskih abdukcija, već i o angažovanju naših vojnih službi sa građanima koji su bili meta takvih interakcija.

Mesto događaja je bila farma u blizini Floyd’s Knoba, Indijana, 1954, gde je jedanaestogodišmka Pet živela sa svojom majkom, očuhom, bakom, devetogodišnjim bratom i šestogodišnjom sestrom. Jedne noći nekoliko članova porodice je videlo narandžastu loptu od svetlosti kako se pomalja izvan kuće. Pet je već otišla u krevet ali ju je probudio povik ili njene bake ili sestre da pogleda kroz prozor. Na nebu je videla narandžasto svetlo kako u prvom trenutku nepokretno miruje, da bi se zatim brzo pokrenulo i spustilo iza jedne strane kuće.

„Sećam se da sam neodređeno pomislila: Otići ću u krevet da sačekam. Čini mi se da sam znala da „oni“ dolaze.“ – rekla je Pet. „Videla sam svoju majku kako trči prema vratima kuhinje da bi se uverila da su zatvorena i da vidi loptu koja je dolazila preko polja. Sećam se kako sam pomislila: ’Nema svrhe zaključavati vrata, oni u svakom slučaju mogu da uđu. Kao da sam znala šta da očekujem.’ Pet je odjednom zaspala, mada se nije sećala da se vratila u krevet. Njeno sledeće sećanje je bilo na višebojno svetlo koje se polako okretalo oko sobe u potpunoj tišini, emitujući plave, crvene i ljubičaste boje. Ustala je iz kreveta, otišla do prozora i videla napolju jednog Sivog.

Zakači se, pomislila je, mogu da nas snime. Činilo se da netremični pogled na Sivog prodire kroz čitavo njeno biće i osetila je bliskost prema njemu.

Ne plaši se, komuniciralo je sa Pet. Ti si izabrano dete. Nećemo te povrediti. Pet se okrenula i videla nekoliko visokih, belih prilika kako ulaze u spavaću sobu. Kada su počeli da guraju njenu baku kroz vrata, Pet je osetila užas starije žene i sama se uplašila. Pošto je soba ispunila neobičnim bićima, kroz tavanicu se spustio blještavi zrak svetlosti. U središtu svetlosti Pet je videla priliku koju je percipirala kao plavokosog, plavookog Isusa u sjajnoj odeći. Uzeo je Pet za ruku i rekao: Ne boj se, dete moje. Oni su moji. pokazavši rukom na bića koja su stajala svuda u sobi.

Figura Isusa je pogledala Pet i rekla: Ja sam svetlost sveta. Zatim ga je ponovo obmotao blještavi zrak svetlosti, koji se podigao kroz tavanicu i poneo ga sa sobom.

Entiteti su poveli nju i njenu baku kroz vrata. Dok je prolazila pored sobe svoje majke, Pet je videla sjajno, belo svetlo kako prodire iz sobe. Pet visokih Belih su okružili krevet njenog očuha i izgledalo je kao da ispituju njegovu atrofiranu nogu, posledicu polija. Užarena zelena ploča od svetlosti, duga oko pet inča, je lebdela iznad njega. Nastaviviši da korača preko dvorišta, Pet je videla sjajnu letelicu kako lebdi nisko uz tlo. Sa dna letelice je došao mlaz svetlosti i progutao je.

„Sećam se plave, kovrdžave glave svoje sestre dok smo se uspinjale na brod.“ – rekla je Pet. “Pogledale smo dole ka zemlji i videle mamu i baku kako gledaju na gore kao zombiji.“ Takođe je mogla da vidi da je čitavo dvorište ispunjeno užurbanim rojevima Sivih. Iako ni ona, ni Roz nisu sigurne u pogledu tačnog redosleda događaja, obe se sećaju grupe malih, sivih bića pored kanala kod vrata podruma. Roz je videla ta bića u liniji kako hodaju preko daske koja je bila položena preko kanala. Ali Petino sećanje uključuje liniju ili zid od vatre u kanalu i red „malih, sivih, mršavih“ vanzemaljaca koji su nosili „šešire širokog oboda kao kineski radnici na pirinčanim poljima“.

„Bila sam na jednoj strani kanala, a oni na drugoj. Mentalno su mi rekli: Prođi kroz svetlo. Ono te neće spržiti. – ono što sam ja mislila u to vreme je da ću izgoreti. Vatra nije bila vrela i trebalo je da me očisti. Ja jesam prešla na drugu stranu, ali se ne sećam da sam to učinila, niti šta se desilo posle toga.“

Sledeće čega se Pet sećala, pošto je svetlo prenelo nju i Roz u letelicu, je kako sedi na stolu u sobi u kojoj je bilo Sivih. Visoki Beli joj je tankim instrumentom sastrugao kožu sa unutrašnje strane nadlaktice i sa stopala, odrezao pramen kose i ogulio uzorke sa njenih noktiju. „Zašto su ti potrebni ti delovi mene?“ – upitala je.

Napravićemo novu tebe, odgovorio je entitet.

„Da li si ti anđeo?“ – raspitivala se Pet.

Da, rekao joj je entitet, ali ne onakav kakvim si ih zamišljala.

Pet je odvedena u drugu sobu, gde je ležala na krevetu, iznad koga se nalazio tamni instrument. Ušao je jedan Sivi i sa te naprave spustio jednu cev, koja se završavala tankom iglom. Pet se uplašila, ali joj je Sivi rekao: Ovo je deo koga se nećeš sećati. Pet je znala da je igla spremna da se zarije u njenu nozdrvu, ali pre nego što se to desilo, izgubila je svest.

Sledeći događaj tokom tog fizičkog ispitivanja, koga se sećala tokom tog fizičkog ispitivanja, je kako je bila „fuzionirana“ srebrnim svetlom.

„To je bilo učinjeno nečim postavljenim iznad moga tela.“ rekla je. „visoko u sobi. On (vanzemaljac) me je fuzionirao unutar glave srebrnim svetlom; to će me zaštititi od snažnog bola; to će me za nekoliko sekundi učiniti perfektnom u ljudskom obliku; to je bilo svetlo koje me je štitilo. Imala sam ideju da kada to srebrno svetlo uđe u moje „drugo telo“, načiniće „novu mene“. Drugim rečima, „nova ja“ će oživeti sa mojom dušom u sebi.“

Pet je došla svesti posle epizode sa iglom i zatekla sebe u prvoj sobi na stolu. Plakala je jer nije mogla da ostane sa Sivima. Kada su joj rekli: Još nije vreme, zatražila je suvenir kao dokaz da su se ovi događaji zaista odigrali; zeleni „isceliteljski“ kamen koji je videla iznad tela svog očuha. Vanzemaljci su joj očigledno dali ovu spravu, ali su rekli da ona neće „raditi“ za nju, samo za njih. Rečeno joj je, Zaboravićeš ovo.

„Zašto?“ – upitala je Pet.

Zato što postoje oni koji će se poigravati tvojim umom, odgovorio je Sivi.

Pet se vratila u kuću, gde je videla čitavu svoju porodicu kako ošamućena sedi u dnevnoj sobi. „Izgledali su kao zombiji.“ - rekla je Pet. Čak i njen očuh je bio na podu, oslonjen na sofu. Smestili su je u njen krevet i kroz prozor je videla jednog Sivog kako joj maše na rastanku. Odgovorila mu je mahnuvši i istog trenutka ponovo zaspala.

Izgleda da sledećeg dana nije bilo nikakvih razgovora o neobičnim događajima iz prethodne noći. Ali Petin brat se setio da je to bio taj dan kada su stigli ljudi iz vojske. Beli službeni automobil, zeleni automobil, džip i nekoliko teretnih vozila ušli su na imanje noseći instrumente i opremu. Tu je bilo i transportno vozilo sa vojnicima koji su počeli da pročešljavaju čitavo dvorište. Veliki kamion je bio sakriven u ambaru i Petin brat je rekao da je morao da skloni hranu za životinje u pušnicu jer ga vojnici ne bi pustili u ambar jednom kada je oprema postavljena.

„Ušli su u našu kuću i postavili opremu u dnevnu sobu.“ – sećala se Pet. „Čovek iz vojske je najviše želeo da razgovara sa mnom, jedanaestogodišnjom devojčicom sa tajnama u svojoj glavi. Ali bića su mi rekla da ne mogu da govorim, jer ’će biti onih koji će se poigravati tvojim umom’. I evo ih, oni koji se poigravaju, ljudi iz vojske.“

Svi osim njenog brata, kome je bilo dozvoljeno da izađe i pobrine se za životinje sa farme, zadržani su u kući četiti dana, koliko je vojska bila tu. Samo njen brat je video šta se dešava izvan kuće. On se seća više od dvadeset vojnika koji su došli u kamionu i kojima je neki muškarac pokazao njihovu stanicu na farmi. Dvojice muškaraca koji su stajali na kraju puta kojim se dolazilo na farmu i drugih koji su obavljali razne poslove na tlu.

Petin brat se seća da su mu postavljali pitanja o pilićima i prasićima, kada mu je dopušteno da izađe i pobrine se za kućne poslove.

„Da li su to vaši prasići?“ – upitao je čovek pokazujući rukom i dečak je potvrdno klimnou glavom.

„Da li se prasići neobično ponašaju?“

„Ne“, rekao je dečak, „Zašto?“

Čovek je rekao nešto o mineralima na đubrištu koji čine da se životinje ponašaju čudno. Petin brat je rekao da se osećao prijatno sa tim čovekom i da se nije plašio da odgovara ne njegova pitanja i da mu sam postavlja neka. Čak je upitao da li čovek želi malo nane, omiljenog posluženja.

Ali čovek je odbio. „Oni tamo uzimaju uzorke i onda smo mi na redu.“ – rekao je. „kada budu završili, mi ćemo otići da uzmemo neke uzorke.“

Pet je rekla da ju je „razbesnelo“ što je ograničena. „Bila sam uplašena, kao da će oni odvesti čitavu moju porodicu i staviti me u neku vrstu zatvora ili tako nešto. Ali sam se istovremeno osećala zaštičenom od strane bića koje je bilo moj prijatelj. Nazivala sam ga tada mali dečak, ali sam znala da to biće nije pravi dečak.“

Dve lekarke su postavile svoju opremu u kupatilo roditelja, gde je Pet bila data injekcija. „To me je uspavalo“ – pričala je – „i ležala sam u maminom krevetu, na nekim peškirima i ispričala im priču. Čak sam im rekla: ’Vi ste u maminoj sobi, gde su bili oni sjajni Beli. Vi ne pripadate ovde, ali oni pripadaju.’

Zamolila sam Pet da počne da se vraća na početak i da mi kaže sve čega može da se seti u vezi sa tom večeri. Stavila je sebe u um jedanaestogodišnje devojčice i počela da ponovo oživljava situaciju.

„Vidim tog čoveka, odevenog u neku vrstu uniforme, kompletne uniforme, ali ona je braon boje.“ – rekla je. „On nosi kaput i odgovarajuće pantalone i nešto što zovem kapetanski šešir. On razgovara sa mojom mamom i bakom, držeći koverat sa dosijeom u ruci. Ima gustu, srebrno-sivu kosu. Tu je i drugi čovek u uniformi i on je skinuo svoj kaput i zavrnuo rukave. Njegovo ime je gospodin Donaldson. On je takođe iz vojske.“ – objasnila je. „ali drugi ljudi su postavili stvar sa „tru TV-ekrana“ u dnevnoj sobi. Bila je nešto viša nego ja.“

Gospodin Donaldson je tada otvorio „ruke“ mašine i rekao Pet da sprava izgleda kao robot. „Pogledaj, Pet, ako otvorimo ploče, one izgledaju kao ruke, možda si videla robota kao što je ovaj.“

„Ne“ – rekla je Pet nepopustljivo. „Nisam videla robota, videla sam pravog malog dečaka.“

 

Jasno se sećala lekarki. „Jedna lekarka je imala na sebi beli mantil“ – opisala je. „Druga se zvala dr Suzan i nosila je svetlo narandžasti mantil. Izgleda da je dr Suzan imala smeđe-plavu kosu sa šiškama na čelu, dok je ostatak kose bio zašešljan unazad i sklonjen sa lica. Imala je nešto što je podsećalo na opremu iz zubarske ordinacije i postavila ju je u maminu sobu. Na njoj je bilo i nekih instrumenata ali nije bilo jasno čemu služe. Jedina jasna slika je slika o predmetu za ušpricavanje. Bio je umotan u celofan ili plastiku i tu je bilo i malo crevo koje je išlo sa njim. I predmet za ušpricavanje i crevo su bili u istoj plastičnoj torbi. Dr Suzan je počela da otvara torbu i ja sam se uplašila i pitala je da li ću morati da špric tim predmetom.“

Dr Suzan je zatim odvela Pet kod g. Donaldsona, koji je u dnevnoj sobi ljutito razgovarao sa nekim ljudima, obučenim u nešto što je opisala kao „odela kao beli mesec“, i koji su držali „bele, metalne kutije bez drški“. Kazao je: „Rekao sam vam da upotrebite one sa drškama.“

Pet je rekla da ju je špric učinio „sanjivom“ i voljnom da govori o svojim „tajnim sećanjima“. Bila je uznemirena što joj g. Donaldson nije verovao. „Ja uvek govorim istinu“ – rekla je – „jer je moja mama mrzela laži, te sam u svojoj detinjoj nedužnosti ispričala ljudima iz vojske sve o poseti tih bića. I plakala sam kada su mi rekli da nisam videla ono što sam mislila da sam videla. Ponašali su se prema meni kao da lažem. Pretpostavljam da je g. Donaldsonu bilo žao kada sam se rasplakala, jer je postao sladak kao šećer. Ali to mi se nimalo nije dopalo jer sam znala da je to gluma. Zašto su rekli da nisam videla malog dečaka? Zašto je tako predivna stvar kao što je poseta sve uznemirila i razljutila? I zašto sam morala da dobijem špric?“

Neko je postavio pitanje o blistavim, belim bićima i Pet je rekla da su to bili anđeli.

„Kako znaš da su to bili anđeli?“ upitao je ispitivač.

„Zbog toga što su mi rekli.“ – odgovorila je Pet.

„I šta su ti još rekli, Pet? Da li su ti još nesto rekli?“

„Da.“ – odgovorila je Pet – „Rekli su mnogo stvari, ali sada ne mogu da ih se setim. Jednog dana ću ih se setiti, ali ne sada.“

„Zašto ne možeš da se setiš sada?“

„Zbog toga“ – odgovorila je Pet – „što su oni rekli da nije vreme da se setim i pored toga, vi ste došli ovamo i ne mogu da vam kažem, jer to je posebna stvar. Kada budem mnogo starija, setiću se šta su rekli i šta će se dogoditi.“

„Da li su ti oni rekli šta će se dogoditi?“

„Da, rekli su, govorili su u „lošim vremenima na Zemlji“. Ne treba sada da govorim o tome, ne mogu da se setim.“ Dobro“ – priznala je – „nekih stvari se sećam, kao kristalnog broda u kome su bili. Bio je pun svetla i nazvala sam ga kristalnim brodom zato što nije bio metalan kao avion. Svetla su činila da sve radi samo od sebe i pokretala su stvari ne dodirujući ih, čak i mene, pomerala su me, ne dodirujući me. Pomerala su me gore i dole i bila su puna ljubavi i štitila su me srebrnom svetlošću u meni i ja sam ih volela.“

Jedan od vojnika me je zamolio da opišem kosu i odeću malog dečaka. Pet je rekla da je pomislila kako je taj vojnik veoma glup, kada postavlja takva pitanja. „Zar ne znate“ – rekla mu je – „da ta bića ne nemaju kose i ne nose odeću? Mali dečak je imao zaista velike, kose oči koje su mogle da snime sve unutar mene, u mojoj glavi i u mojoj duši. Obraćao mi se u mojoj glavi i nije koristio usta, jer je na tom mestu imao samo jednu liniju. On je zaista mršav ali ne mora da jede, jer je anđeo.“

„Mislila sam da anđeli imaju krila i nasmejala sam se jer se on nasmejao očima, jer je znao šta sam mislila o krilima. Na neki način sam se uplašila jer sam tada zaista shvatila da je on anđeo. Znao je šta mislim a samo anđeli mogu da znaju šta misliš sve vreme, osim Isusa. Tako sam pomislila „Da li poznaješ Isusa?“ i bića i je smo se ispunili ljubavlju takve vrste da sam zaplakala i „znala“ nešto posebno. I biće je odgovorilo „Da“ u mojoj glavi. Rekla sam: Da li vi ličite na anđele? A biće je reklo: Da, ali ne na onakve kakve si zamišljala. Želela sam da ostanem sa njima i da se vratim sa njima.“

„Pet, stani na trenutak.“ – prekinuo je ispitivač – „Pitao bih te nešto. Rekla si da si želela da se vratiš sa njima. Kuda si želela da se vratiš?“

„Ne mogu da vam kažem.“ – odgovorila je Pet – „Ne treba da govorim o tom delu. Ali anđeli su rekli da će se vratiti kada bude vreme da se ode, obećali su mi. Učinila sam da mi obećaju. Učinila sam da mi obećaju da me nikada neće zaboraviti i molila sam ih da me povedu sa sobom, kada su rekli da još nije vreme.“ Plakala i bila sam zaista tužna. G. Donaldson me je upitao zašto plačem, a ja sam mu rekla „Zato što ste vi učinili da plačem i terate me da vam kažem, a ne treba da vam kažem i zato što mislite da lažem, a ja ne lažem.“

„OK, prestani da plačeš, Pet“ – rekao joj je g. Donaldson – Umiri se i slušaj moj glas. Ja ne mislim da lažeš i nećemo ti više postavljati pitanja ako nam kažeš o svojim suvenirima. Gde su oni, Pet? Da li imaš suvenire?“

Pet je počela da oseća strah i nepoverenje prema čoveku iz vojske. Pokušala je da više ništa ne kaže, ali g. Donaldson je nastavio da joj dosađuje. „Gde su tvoji suveniri?“

„Plakala sam“ – pričala je Pet – „i rekla sam mu da su oni moji i pitala zašto ih želi. Rekla sam mu da su u kutiji od cigareta ispod mog kreveta. Nisam htela da mu dam tu kutiju, ali moja sestra je otišla do gore i donela je.“

Kada je doneta kutija u kojoj je bio Petin „zeleni isceliteljski kamen“, čovek odeven u belo zaštitno odelo ju je stavio u jednu od metalnih kutija.

„Videla sam svoju baku kako sedi na mom krevetu sa malom decom i kako plače.“ – sećala se Pet. „Upitala sam je da li su ljudi iz vojske došli da povrede malog dečaka.“

„O, Pet.“ – rekla je baka – „Nema malog dečaka.“

„Rekla sam joj da je bio ovde, jer sam sedela sa njim. Ona je samo jače zaplakala. Onda mi je g. Donaldson pokazao TV iz tri dela i pokušao da me ubedi da sam videla nešto takvo, robota, a ne malog dečaka. Zaista sam se naljutila i rekla „Videla sam malog dečaka, a ne robota.“

„Dobro, Pet“ – rekao je onda – „Možda si jednostavno sanjala o malom dečaku. Da li je on bio u tvojim snovima?“

„Nisam sanjala o njemu“ – insistirala je Pet – „On je bio stvaran.“

„Pet“ – nastavio je čovek – „To je bio san, vrsta sna koja izgleda stvarna. Nisi videla malog dečaka, jer takve stvari ne postoje.“

„Da, jesam.“ – rekla je Pet – „Došao je u narandžastoj lopti i snimao me svojim očima.“

„Da li te je taj san uplašio?“ – Upitao je g. Donaldson.

„To nije bio san.“ – rekla je Pet uporno – „i plašila sam se malog dečaka samo zato što je izgledao toliko drugačije nego ja, zato što je bio majušan i siv, ali sam znala da me neće povrediti.“

Pet se nije sećala više gotovo ničeg sa ispitivanja, iako je vojska tu provela nekoliko dana. „Pošto su vojnici otišli, čitava moja porodica je izgledala žalosno, kao u nekoj vrsti ošamućenosti, i ja se ne sećam ničeg više posle toga. Preselili smo se u grad pre mog dvanaestog rođendana, u avgustu 1955.“

Sećanja na vanzemaljce i vojnike se nisu vratila sve do 1968. Pet nije želela nikakav publicitet u vezi sa ovim događajima, ali zamolila me je da uključim stvarnu lokaciju i datum događaja – Floyd’s Knob, Indijana, 1954. – u nadi da će možda biti čitalaca iz te oblasti koji će se setiti vojnih vozila koja su došla u grad i koji će na taj način pružiti neki spoljni dokaz o događajima kojih su se ona, njena sestra i brat sećali.

Pitala sam da li su se od tada javili neki neobični događaji, znajući na osnovu svog istraživanja da većina otetih ima više takvih iskustava tokom života. Pet nije bila izuzetak.

U slučaju iz 1962, tokom putovanja sa prijateljem za Kentaki, Pet je primetila da su se izgubili kada je videla znak za Ft. Knox. Smejući se sopstvenoj zbunjenosti, vratili su se istim putem, tražeći svoju destinaciju. Ali umesto toga, završili su na nekom pustinjskom zemljištu, sedeći u ugašenim kolima. Pet je rekla da su se osećali kao da su „izašli“ iz nekog događaja koga se nisu sećali, bez ikakve ideje kada su se kola ugasila. Nisu pronašli svoju destinaciju i najzad su odustali, vrativši se kući po mraku.

Ali kasnije u snu Pet se setila da je stajala van kola sa svojim prijateljem pored sebe. Videla je talase od zlatnog svetla koji su ličili na „lift“ i „anđele“ koji su stajali sa obe strane. Rekla je da su bili puni poštovanja prema plavokosom čoveku koji joj je ličio na Isusa. Njen prijatelj je vikao histerično: „Oni hoće tebe!“

Pet je odgovorila: „Ne plaši se. Sve je u redu.“ Popela se ka plavokosom čoveku koji je bio okružen predivnim svetlom. On joj je govorio o tome da će postati majka i o „semenu života“. Rekao je da drži moć svog semena u svojim rukama. Na kraju tog iskustva ispružio je ruku ka njoj i pokazao joj seme, rekavši joj da je to za njeno dobro i da se ne plaši.

Pet meseci kasnije, Pet, koja je sada bila trudna, se preselila za Floridu. Sećala se kako je rekla svom suprugu da će beba biti dečak ali da neće preživeti. „Rodiću ga ali ga neću zadržati.“ - rekla mu je a da nije bila u stanju da objasni kako zna te stvari. Tokom nekoliko sledećih meseci Pet je sa svoje dvoje dece živela u stanu u prizemlju. Jedne noći joj je izronilo u svesti, da je upravo ušla u stan, kao da je bila napolju, mada se nije sećala da je tamo bila. Imala je neobičan, prijatan vibracioni osećaj i sećala se da je pomislila: „Oni su došli i poveli me.“

Izgleda da se u to vreme nije ništa više nije događalo. Pet je nastavila da odlazi na kontrole koje su pokazivale da beba dobro napreduje. Ali onda, u osmom mesecu lekar više nije mogao da ustanovi otkucaje srca fetusa i kada je ušla u puni termin u maju beba je rođena mrtva. Prekognicija se pokazala tačnom.

Kasnije te godine, Pet se setila kako sedi u mirnoj sobi, okružena Sivima i čeka na nešto. Sivi koga je smatrala svojim „prijateljem“ se pojavio na vratima, pokazujući joj njenu bebu. Rekao joj je da ima mogućnost da vidi bebu. „Ne“ – odgovorila je Pet – „U redu je, dobro je. Vi ćete se brinuti o njoj bolje nego što bih ja mogla.“ Ali tokom tog kratkog trenutka videla je majušnu bebu sa plavim, kosim očima. Osećala je da je ta beba na neki način sklonište za dušu deteta koje je umrlo na rođenju i rekla je da je osećala poverenje i zahvalnost prema svom prijatelju koji joj je pokazao da je mali dečak u stvari preživeo.

 

Od sećanja koja su se vratila tokom nekoliko prethodnih godina nijedno nije podstaklo toliko pitanja kao „ljudi čaure“ (cocoon people). „Ne mogu da se setim kada se taj događaj odigrao.“ – rekla mi je Pet. „Jedino čega se sećam je da sam se našla u velikoj prostoriji sa blagim, belim svetlima i da je jedan Sivi bio tamo. Nejasno se sećam da sam tamo videla jednog muškarca, ali ne i šta je radio.“

Deo te sobe bio je ispunjen boksovima koji su ličili na sarkofage i u tim boksovima su bili ljudski oblici. „Bili su živi“ – rekla je Pet – „ali neanimirani. Svuda preko njih je bila prevučena bela, mutna materija i znala sam da ih ta bela, mutna materija održava živim. Znala sam da su čekali da jednom u budućnosti ožive.“

Biće je upitalo Pet: Da li želiš da vidiš svoju?

Pet je rekla „Da.“ i pokazali su joj telo žene u jednom od kontejnera. „Nemojte pitati kako sam znala da je žena.“ – nastavila je – „Prosto sam to osetila. Videla sam ponešto od ljudskog lica kroz maglu, nos, usta, oči, definitivno ljudsko. Znala sam da je povezano sa posetom iz 1954. jer sam se sećala da su mi rekli kako će napraviti ’novu mene’. Osećala sam da je ta čaura bila nova ja. Znala sam da one čekaju na oživljavanje,“ – rekla je – „ili reanimaciju i mi svi ćemo biti u stanju da ih vidimo i da razgovaramo sa njima na Zemlji. Verujem da će moje ’drugo telo’ primiti moju dušu kada Isus kaže da je vreme i ja ću se vratiti. Ako budem prošla kroz sva razaranja, da bih ušla u novi svet, i dalje će mi biti potrebno drugo telo, jer će ovo koje imam u svakom slučaju umreti.“

Sredinom svojih četrdesetih godina Pet je imala drugo iskustvo sa bićima i u to vreme se sećala kako je bila u sobi osvetljenoj zlatnom svetlošću. Odveli su je do aparata u obliku diska na čijem su vrhu bili cirkularni otvori. U svakom otvoru je bilo vibratorno svetlo drugačije boje i rečeno joj je da stavi svoje ruke na svetlo. Kada je to učinila, čula je najlepši zvuk od svih koje je ikada čula. Svako svetlo je proizvodilo drugačiji zvuk.

To je zvuk tvoje duše, rekao joj je Sivi.

Pet je shvatila da je to na neki način povezano sa neanimiranim ljudskim telima koje su joj pokazali, telima koji nisu imali „snagu duše“ koja bi ih aktivirala.

Godine 1987. Pet je imala još jedno moguće iskustvo – mnogo tipičnije za uobičajene izveštaje o otmicama – koje je uključilo i njenog unuka. „Da li je to bio san?“ – razmišljala je, dok mi je to pričala. „Nemam dokaza. Bila sam u kući svoje ćerke, bila je noć. Izgleda da sam odlebdela do sobe svog unuka. Uzela sam ga za ruku i odlebdeli smo zajedno, nekih šest inči od poda. Lebdeli smo kroz ulazna vrata, napolje ka putu i zaustavili se kada se otvorena kapija zaljuljala na putu. Duž puta u šumi je bilo deset do petnaest bića. Svi su istovremeno izašli iz šume. Mogla sam da čujem kako moj unuk misli: Bako, mogu li da se igram sa ovom decom?

„Odgovorila sam mu u mislima: Ne, zlato, to su posebna deca, oni se ne igraju kao obična deca. Dolebdeli smo ka puta do slepe ulice. Tu na kraju slepe ulice je bio brod sa crvenim svetlima, tanjir. Bila su vrata od svetla. Lebdeli smo uz nagib i ja sam videla svog vanzemaljskog „prijatelja“ i od tada se ne sećam više ničega. U svakom slučaju, moj unuk i ja smo zajedno otišli na taj put. Radije bih ga nazvala snom – nisam sigurna“.

Pet je imala više intenzivnih iskustava koja su se odigravala dok je bila u stanju kontemplacije ili sna, tako da nije bila u stanju da se uveri da li su bila „realna“. U jednom od tih snova je videla više letećih objekata; očigledno je imala vantelesno iskustvo; i primala je telepatsku komunikaciju.

Jedan takav događaj u oktobru 1992. se izgleda odnosio a neka od ranijih iskustava. „Sanjala sam da mi neko mentalno govori“ – rekla je – „saopštavajući mi stvari. Nisam mogla da uhvatim tačne reči, ali sam čula rečenicu: Razaranje dolazi za četiri „quarien“. „Quarien“ nije reč koju znamo, ali sam pretpostavila da to znači četiri dela nečega. Onda sam videla nešto što nazivam dijagram. Osećala sam kao da dobijam nežno upozorenje o „lošim vremenima na Zemlji“, kao da će se odigrati veoma skoro.“

Ovakva upozorenja nisu bila data samo Pet više puta tokom njenog života, već su deo iskustava mnogih otetih i predstavljaju jednu od najuobičajenijih tačaka, zajedničku za veliki broj izveštaja o ovom fenomenu.

Takvi su i fizički belezi na telu otetih i Pet ni u tom pogledu nije izuzetak. U leto 1993. Pet je otkrola neobičnu mustru na unutrašnjoj strani zgloba, krug sa šest tačaka i sedmom u centru. Takva mustra se javila u mnošzvu izveštaja iz 1991. i 1992. i verovatno nije slučajno da je većina tih slučajeva iz Floride, gde Pet živi.

Nekoliko meseci pošto se pojavila mustra Pet je imala iskustvo sa tim kružnim obrascem. „Sanjala sam, u sred popodneva, 07. avgusta.“ – ispričala je – „Bio je to jedan od onih kratkih snova, koji vas bace u krevet. Bilo je glasova u mom snu koji su zvučali kao blagi šapat i počela sa da slušam pažljivije.“

Rečeno je nešto kao ’biti nevin kao dete’ i taj osećaj je prožeo čitavo moje telo i dušu. Osećala sam se kao u stanju čiste nevinosti, ne znajući ništa o strahu, mržnji, predrasudama... čisto, divno stanje bivanja u ljubavi, sigurna, zaštićena i bez greha, kako mi to nazivamo. Videla sam scenu iz svog detinjstva, iz grada u kome sam živela. Izgledalo je kao da sam se vratila tamo. Videla sam sebe sa otprilike jedanaest godina. U snu sam čula glas koji mi je rekao: Ustani, dete, i pogledaj ka maglini. To te može odvesti tamo. I u snu sam ustala i otišla da zadnjih vrata i pogledala ka dnevnom nebu i videla najlepši mogući krug od svetla, sa jednim svetlom u sredini koje se okretalo u zlatnim bojama. Bilo je predivno i čula sam glas koji mi kaže da ne sada ne mogu da odem tamo, jer sam u snu tražila da odem do magline. Kada mi je rekao da ne mogu sada da odem, molila sam da mi dopusti da to vidim kada sam svesna. Rekao je da hoće, ali još uvek to nisam videla. To je bila predivna stvar po drugi put u mom životu. Ali moj preovlađujući osećaj je bio da bih mogla umreti da bih stigla do magline.

„Probudila sam se ošamućena, kao da sam bila na drogama i požurila da ovo zapišem pre nego što zaboravim. Mustra magline je bila ista kao i mustra na mojoj ruci.“

Pet je osećala da zna šta „maglina“ znači, povezujući je sa svetlećim, kružnim oblikom koji je prvo videla. Ali „nebulous“ je pre pridev nego imenica – „nebula“ bi bila odgovarajući oblik – i na osnovu rečnika nema druge definicije za ovu referencu od „nejasan, oblačan, mutan“ (cloudy), „bez oblika“ (lacking form) i „neprepoznatljiv, neidentifikovan“ (unidentified).

Tačno dva meseca kasnije, 07. oktobra, Pet je imala komunikaciju, dok je bila u svesnom stanju uma, kada joj je objašnjeno šta znači „maglina“. Glas je rekao: Maglina (nebulous) je kod; kod je razbijen. Pet je videla čitavu maglinu, kako je prati jedna razbijena. „Mogla sam videti tvar sličnu želatinu, kako povezuje tačke.“ – objasnila je – „Znala sam da je maglina nešto što je bilo u našim telima kada smo stvoreni. Kada smo stvoreni, trebalo je da imamo savršenu maglinu. To nam je davalo lični kontakt sa Kreatorom. Kada je maglina razbijena, usled neposlušnosti, izgubili smo lični kontakt sa Kreatorom. Morali smo da se prilagodimo životu na svoj sopstveni način, izgubivši pri tome svoju nevinost i čistoću bivstvovanja u ljudskom obliku.“

Ova slika je osnažila Petino izmenjeno shvatanje Boga i duhovnog plana. Njena iskustva sa vanzemaljskim entitetima je na osnovu svojih svesnih sećanja doživljavala kao veoma pozitivna. Sa strogom religijskom verom, prihvatila ih je kao anđele.

„Tokom svojih abdukcija“ – rekla je – „nikada nisam imala osećaj zla. U stvari, osećala sam se u najvećoj mogućoj meri zaštićenom dok sam bila u prisustvu tih bića. Neki ljudi mogu reći da ta bića imaju moć da kontrolišu naša osećanja i misli tokom abdukcije, što je verovatno tačno. Ali ja sam sklona detinjoj veri da Isus pokušava da nas nauči i verujem da je ono što sam osećala dobro i istinito. Zašto bi Bog pun ljubavi dopustio da mala deca budu oteta, ako su ta bića zla i nameravaju da nam naude? Ne verujem da bi Bog to dopustio. I pored toga“ – dodala je Pet – „ima stvari koja ta bića rade, a koje izgledaju pogrešne i nasilne.“

Međutim, postojao je i jedan veoma uznemiravajući događaj koji se odigrao 24. jula 1993. On nije uključivao samo vanzemaljski entitet, već izgleda i dva čoveka u ljudskom okruženju. Rano ujutru Pet se probudila u veoma ošamućenom stanju, osećajući se kao da je bila drogirana i čula veoma neobičnu buku blizu sebe, koja je stvarala psss, pssss, pssss, pssss zvuk.

Onda se setila. Dva čoveka su ušla u njenu sobu i odnela je napolje u vozilo koje je čekalo, veliki kamion vojnog tipa. Bila je u drogiranom stanju, gubeći se i dolazeći svesti, kada je kamion krenuo i ravnomerno vozio nekih četrdesetpet minuta do jednog sata. Tokom kratkih lucidnih momenata Pet je čula kako dva muškarca tiho razgovaraju ali nije mogla da razume razgovor. Pokušala je da progovori, ali joj je jezik bio otežao i nepokretan. Kada je kamion skrenuo levo na neravan teren, Pet se ponovo probudila i u tmini noći razabrala samo deliće predela kroz prednje staklo.

Kamion je usporio i najzad se zaustavio sa uključenim motorom. Pet je videla kroz prozor da su se parkirali pored nekog velikog brega ili brda. Neverovatno, videla je kako se otvaraju velika vrata i kako kamion ulazi u brdo. Unutrašnjost je bila zamračena, ali kada je kamion stao, Pet je videla neobično biće kako stoji kao da čeka njihov dolazak.

Gledajući ošamućeno u biće, Pet je pomislila: Šta ta orijentalna devojka radi ovde?

I istog trenutka biće je vratilo telepatsku poruku: Ja znam da ti se ne dopadam.

Ne, pomislila je Pet, ne dopadaš mi se. Ne želim to ponovo da radim. Ali oni ne mogu da me slome, jer to nisu mogli da urade ni ranije.

Kada je kamion parkirao i kada su Pet pomogli da izađe iz visokog odeljka za putnike, videla je da je prostor pretrpan i „prljav“, sa boksovima i „otpadom“, nagomilanim duž jednog zida. U sredini velike sobe stajao je bezbojan, čelični sto, koji je izgledao primereniji ljudskom okruženju od stolova kojih se sećala sa susreta sa vanzemaljcima i osetila se veoma nelagodno.

„Hteli su da se popnem na taj sto,“ – rekla je – „ali ja nisam htela. Ne na taj sto.“ Ali je ipak bila na stolu, mada se nije sećala na koji način se to dogodilo. „Orijentalna devojka“ je kružila oko nje, prilazila i ubadala je nečim što Pet nije videla. Ali je videla lice entiteta blizu svoga, njenu kožu zelenkasto-sive boje. Kada je stvorenje trepnulo i njegovi se kapci sreli u sredini, utisak je, kako je rekla Pet, bio odbojan, podsećao je na guštera.

Sledeće čega se sećala je bilo da silazi sa stola i pokušava da vidi šta joj to „orijentalna devojka“ radi. Entitet je nastavio da se kreće oko Pet, izazivajući razdražljivost, praveći neobičan psss, psss, psss zvuk. Pokušavajući da nađe oslonac, pridržavajući se za sto, udaljila se od entiteta, ali je on nastavio da se probija ka njoj. Pet je bila okretnija ali i dalje nestabilna i kada je obišla sto, bolno je udarila prstom u njega. Bacivši pogled dole na svoju nogu, primetila je sa iznenađenjem da je pod prekriven strugotinom. Bože, pomislila je, pa to čak i nije pravi pod.

Nešto svesnija, Pet je izbegavala biće koliko god je mogla, osećajući da je sve što je radilo bila neka vrsta „torture“. Odjednom joj se zamračilo i kada je došla svesti, u svom krevetu, još neko vreme je čula psss, psss, psss kraj sebe.

Dva dana kasnije Pet je primetila bledu modricu na zglobu sa crvenim tačkama ili ubodima na njemu. I takođe je videla da joj je nokat na nožnom prstu otečen, kao da je njime udarila u nešto tvrdo.

„Nimalo mi se nije dopala situacija“ – rekla mi je – „i znam da nije bio prvi put da vidim tu „orijentalnu devojku“. Takođe sam već bila i na stolu.“ Dodala je, sećajući se koliko se neprijatno osećala.

Znala je da biće zelenkasto-sivkaste kože i očiju guštera nije ljudsko, mada su dvojica muškaraca, kamion, putovanje i podzemni objekat po svemu sudeći bili. „Kakva vrsta vanzemaljaca“ – pitala se – „je povezana sa našom vladom i vojskom?“

 

 nastavak: Poli

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta