G a l a k s i j a. c o m

OTETI

 

III Poli
 

 


  

 Poli me je prvi put kontaktirala krajem 1992. čak i pre nego što je završila čitanje „Into the Fringe“. „Ja sam na stranici 176“ – stajalo je u njenom pismu – „i moram da prekinem da bih Vam pisala.“

 Pasus, koji se bavio interesovanjem vanzemaljaca za ljudsku seksualnost, se poklopio sa nekim njenim mogućim iskustvima. U malom gradu u kome je živela Poli nije mogla naći dobar sistem podrške, jer jedina grupa u toj oblasti, koja se bavila proučavanjem NLO-a, nije imala ženske članove. Pitala je da li bih je mogla povezati sa drugim ženama, žrtvama abdukcija, zbog korespondencije u zajedničkom interesu. Ono o čemu je imala potrebu da razgovara je bilo suviše intimno da bi se podelilo sa bilo kime drugim, osim sa drugom ženom sa sličnim iskustvima.

 „Bila sam uključena u NLO-fenomen gotovo čitav svoj život i moja deca su uključena ili su bila uključena,“ – pisala je – „I moj otac je imao takva iskustva, ali je veoma pazio sa kime će o tome razgovarati, jer je bio poštovan kao osoba sa tehničkim obrazovanjem i još uvek aktivan (u vojnoj službi).“

 Poli je objasnila da joj je potreban „ženski prijatelj, koji ima iskustvo sa abdukcijama“, zbog seksualne prirode iskustava koje je pretrpela. „Čitavog života sam bila ozbiljno traumatizovana, sa simptomima žrtve dugoročnog incesta.“ – pisala je, dodavši da su njene opsesije „fantazijama o neobičnim seksualnim zloupotrebama uz korišćenje (nepoznatih) instrumenata“ počele kada je imala četiri godine.

 Njihovi efekti su duboko uticali na njen život kao odrasle osobe. „Trgli ste me svojom diskusijom o seksualnim opsesijama, podstaknutim od strane vanzemaljaca,“ – nastavila je – „Od tinejdžerskog uzrasta bih se svakih nekoliko godina našla u potpuno iracionalnoj, seksualno opsesivnoj vezi, za koju je bila karakteristična neka inteligencija, koja mi se obraća u mislima, upravlja mojom aktivnostima, očigledno uređujući bizarne koincidencije za interakciju na bini.“

 U većini slučajeva, dodala je Poli, njene lične veze nisu bile opsesivne. Ali naučivši iz iskustva da spolja može biti manipulisana u svojim seksualnim aktivnostima, više nije tražila ovakve veze. „Ja danas izbegavam sve vrste veza seksualne prirode,“ – rekla mi je – „Seksualna i ’psihička’ energija u poslednjoj vezi je bila intenzivna do tačke apsurda, potpuno dirigovana i uključivala je česte telepatske veze i prenos osećanja. Ja sam u savetovalištu za dečiji incest, ali to je sve dokle mogu da idem sa time, jer nemam ljudsko incestuozno iskustvo.“

 Polino pismo je obuhvatilo nekoliko viđenja NLO-a i susreta sa vanzemaljcima u njenoj porodici i većina detalja je bila poznata iz mojih istraživanja sa drugim otetima. Lista je uključila „interakciju sa vilama“, bićima koja su izgledala tako prozirna naspram fizičkih predmeta, kao da su od vode; uobičajeno cik-cak svetlo; svetla koja su se javljala svake noći sa spoljne strane prozora otprilike u isto vreme i posmatrala me nekoliko sati; aktivnosti pobesnelih priviđenja; i mnogo, mnogo živih (lucidnih) snova o abdukcijama.“

 „Nisam imala pretenzija prema njima“ – pisala je Poli – „ali sam od ranog detinjstva poznavala taj osećaj da je nešto u mojoj glavi da bi me istražilo, pištavi tonovi, koji su izgleda povezani sa kontaktom i posetioci u spavaćoj sobi koje smo videli moj sin, pas i ja.“

 Poli je jednostavno nabrojala te događaje, ali kao istraživač ja sam bila zainteresovana za detalje. Takođe sam bila zainteresovana za osobu koja pokušava da se suoči sa ovim fenomenom. U odgovoru na pismo, zamolila sam za više detalja o njenim iskustvima i ponudila da budem dobar slušalac, kako kao žrtva otmice, tako i kao žena. Iako sama nisam imala svesnih sećanja na bilo kakve seksualno orijentisane susrete, mnogo sam naučila od drugih koji su prošli kroz takva iskustva. Moj muž, Kesi, čiji je puni izveštaj obuhvaćen u „Into the Fringe“, je sa svoje strane iskusio seksualni scenario sa bićem, koje je izgledalo kao ženski hibridni vanzemaljac, kada je bio u ranom tinejdžerskom uzrastu. Znala sam da su ovakvi događaji realni u pogledu senzacija i kasnijih efekata i da razumevanje ovakvih scenarija baca važno svetlo na sveobuhvatan program abdukcija.

 Objasnila sam ova dva svoja interesa, kada sam odgovorila na Polino pismo i ona se složila da podeli sa mnom svoje informacije koje bi bile deo mog istraživanja. Preko pisama, telefonskih razgovora i razgovora preko traka sam saznala mnogo o Poli i stvarima koje su ona i njena deca doživljavala. Visoka, privlačna i atraktivna žena u srednjim četrdesetim godinama, Polino poreklo je bilo evropsko, prvobitno keltsko, skandinavsko. Ona je izuzetan umetnik, ali većinu vremena je obavljala fizičke poslove da bi izdržavala porodicu. Poli je rođena 1946. u Nju Džersiju i odrasla na jugo-istoku. Sada je kao udovica živela u Adirondaksu.

 Pored različitih viđenja NLO-a, kojima su prisustvovali u toj oblasti, uskoro je postalo jasno da i njen sin ima aktuelne susrete sa vanzemaljcima. U njegovoj komunikaciji preko traka, preko crteža i priča Poli, koje je ona podelila sa mnom, Sem je pokazao neobičnu zrelost i neobične uvide za jednog jedanaestogodišnjeg dečaka.

 Sve što su mi ispričali je dolazilo isključivo iz svesnih sećanja koja su bila veoma nepotpuna. Poli je neka od svojih iskustava uvrstila u kategoriju „živih snova“, odgovor koji se dobija od velikog broja žrtava abdukcije. Izjava „nisam imala pretenzija prema njima“ je značio da nije bila u stanju da objektivno verifikuje te događaje kao deo „uobičajene“ realnosti. Neki od njih su slični scenariju virtuelne realnosti o kome je bilo reči ranije, neki po svemu sudeći predstavljaju nadiranje sećanja na konkretne događaje. Bez obzira na to, za Poli su to bili doživljeni događaji i čak i kada su se odvijali na mentalnom ili psihičkom nivou, ipak su imali snažan privid realnosti. Priroda te realnosti je često bila nejasna, međutim, bilo je nekih iskustava koje je označila kao realna, jer im je prisustvovalo više svedoka ili jer ih je precipirala dok je bila u svesnom stanju uma.

 Počelo je veoma rano u detinjstvu. „Imala sam četiri godine“ – ispričala mi je – „kada sam videla mršavo biće, čija se silueta pojavljuje naspram prozora. Bila je noć, ali je sa druge strane prozora prodiralo snažno svetlo, narandžastog odsjaja. Soba je bila mračna sa izuzetkom osvetljenja sa spoljne strane zasenčenog prozora. Biće se okrenulo i uputilo ka meni. Počela sam da odmahujem glavom i ponavljam „ne, ne“ i tu se sećanje prekida. Rekla sam sebi da ako se sećanje vrati, otići ću iza te tačke i saznati šta se dogodilo, ali to se nikada nije desilo.“

 To je bilo doba, sigurno ne slučajno, kada se počele da se javljalju seksualne fantazije „uz nepoznate instrumente“ koji se koriste na njoj. Uz to je dodala: „Otprilike u uzrastu od četiri godine imala sam osećaj da je nešto stavljeno iza mog levog uha.“

 Sledeći događaj u vezi sa vanzemaljskim aktivnostima dogodio se u dobu od četrnaest godina. Nagla opsesija za razumevanjem „rada univerzuma“. Objasnila je: „Bilo je kao da sam se probudila u smislu kosmičke misije i apokaliptičke vrste osećaja za ljudsku sudbinu. Osećala sam da moram da shvatim univerzum. To je postala stalna, skrivena težnja koja se održala do danas.“ Upoređujući ove izveštaje sa izveštajima drugih žrtava otmica, od kojih će neki biti predstavljeni ovde, interesantno je da je povezivala taj „posao i zadatak na Zemlji“ sa Armagedonom.

 Sledeći događaj se odigrao u njenim kasnim dvadesetim godinama. U to vreme je živela na različitim lokacijama. „Pored brvnare u Blue Ridge Mountains“ – rekla je -  „ispred ulaza se odjednom začula veoma glasna buka, kao bat nogu nekoliko ljudi u vojničkim čizmama, a da nije bilo nikakvih zvukova prilaska. Videli smo nejasne siluete, koje smo povezali uz tu buku. Ali ne sećam se da je prestala. Sećam se da smo otišli da spavamo u sred tog meteža, što je, naravno, bilo potpuno besmisleno. Kada smo se sledećeg jutra probudili i setili buke i nejasnih figura, izašli smo da potražimo otiske nogu, ali nismo pronašli ništa.“

 Međutim, početkom 1987. Poli je stekla svesni uvid u postojanje ovih misterioznih uljeza. Ležala je bolesna u krevetu i „imala sam dva posetioca u spavaćoj sobi, obučena u crna službena odela. Imali su kose, užarene, limun-žute oči bez zenica, samo kao svetla. Ove figure u crnim službenim odelima su bile oko četiri stope visoke. Bili su identični, sa tom razlikom da je jedan bio nešto svetliji, sive boje uglja umesto crn. Dok su se kretali izvodili su potpuno simultane pokrete. Kliznuli su kroz kutiju za igračke mog sina, donji delovi odeće su bukvalno prošli kroz nju.“

 Poli je naglasila da se taj događaj odigrao pre nego što je videla korice „COMMUNION“ Vitlija Stribera ili bilo koju drugu tipičnu predstavu vanzemaljskih Sivih (gray-sa).

 „Neko me je upitao da li sam upitala figure šta žele. Moj odgovor je bio NE! Nisam želela da im pružim bilo kakav prilaz! Imala sam osećaj da su došli da me zauvek odvedu i uložila sam svu svoju energiju da im se oduprem.“

 Krajem 1987. je započela serija neobičnih događaja. „Čitava stvar je započela snom“ – objasnila je Poli – „Sanjala sam kako letim iznad Atlantika u pravcu Mediterana. Beli avion sa crvenim oznakama oblika sličnom malom Konkordu mi se približavao iz suprotnog pravca, sa istoka.“

 „Kratko posle tog sna“ – nastavila je Poli – „primetila sam da u glavi vodim konverzaciju na francuskom. To se događalo otpilike u 4 popodne. Moj sagovornik se identifikovao kao profesor na ruskom univerzitetu. Imala sam osećaj da se nalazim blizu Kijeva. Tokom noći on bi slao psihičke poruke u pravcu Zapada u pokušaju da obznani situaciju u vezi sa psihičkim ratom za koji je tvrdio da se odvija između političkih sila širom sveta i pokušajem da pomogne uspostavljanju mira između SSSR-a i Zapada.

 „Sećam se jedne stvari koju sam mu rekla, maintenant c'est la guerre (sada je rat), maintenant c'est la guerre, a on je naglasio maintenant (sada), rekavši mi da je psihički rat sada usmeren tako da izvrši uticaj na ljude na visokim položajima i druge koji bi mogli služiti namerama izvršilaca – možda mračnim tipovima koji ipak mogu da izvrše uticaj na događaje i javno mnenje.“

 Njen poslednji kontakt sa Ivekom je bio 1987. godine kada je kroz snežnu oluju vozila svog sina u drugi grad. U potpunosti se koncentrisala na vožnju pod teškim uslovima i zapanjila se kada je počela konverzacija na francuskom.

 „Ivek je rekao da želi da mu se pridružim u molitvi za mir u svetu. Pokušala sam da se molim na francuskom, ali je to bila potpuna katastrofa. Ne sećam se čija je to ideja bila, ali počela sam molitvu na latinskom i to je išlo mnogo bolje. Izgovarala sam misu na latinskom, videvši pri tome jasno i vozeći spretno kroz snežnu oluju, ali sam istovremeno počela da vidim, u vidu neke vrste paralelene vizije, unutrašnjost (verovatno ruske pravoslavne) katedrale. Tu je bio sveštenik u tamno crvenoj odori sa nekom vrstom visokog, smešnog šešira. Unutrašnjost nije bila ukrašena, ali je tavanica bila visoka i bilo je dosta skupocenog, poliranog drveta. Tu je bio mešoviti, muški i ženski hor.“

 „Želela bih da sam mogla da snimim ono što mi je u glavi. Hor je pevao najlepšu moguću misu koju sam ikada čula. Mogla sam jasno da razaberem da je to bilo nešto u osmodelnoj harmoniji. Sve je bilo na latinskom i sasvim sigurno nijedna od misa koju sam do tada čula. Trajala je dugo, tokom čitavog putovanja. To je bio poslednji put da sam imala kontakt sa Ivekom. Imala sam utisak da smo završili sve što smo mogli da uradimo zajedno.“

 Ova dva događaja 1987, poseta dva bića u službenim crnim odelima i telepatska konverzacija sa Ivekom, označili su početak događaja u njenoj porodici, za koje će se ispostaviti da se odnose na česta viđenja NLO-a i aktivnosti sa vanzemaljcima. Činilo se da su bili usmereni na Poli i njeno najmlađe dete, Sema.

 Nekoliko meseci posle poslednje komunikacije sa Ivekom, Sem je imao susret sličan Polinom iskustvu sa dva bića obučena u crno. U uzrastu od šest godina video je „crne figure kako lete po sobi.“ Iako su bili slični stvorenjima koje je videla Poli, Sem je opisao ova stvorenja kao „slična dimu“, sa crvenim očima. Rekli su mu: Pođi sa nama, povešćemo te na bolje mesto.“

 Međutim, Sem nije bio uveren u njihove dobre namere i, iako je imao samo šest godina, odbio je njihovu ponudu. „Nikako“ – odgovorio je – „nikuda ja ne idem sa vama, momci.“

 Posle ovog incidenta i on i Poli su imali brojna iskustva koja su uključivala viđenje NLO-a, viđenih najčešće sa obližnjeg brda, i seriju događaja sa „budnim snovima“ koji su ukazivali na susrete sa vanzemaljcima.

 „Videli smo mnogo NLO-a sa raznobojnim svetlima koja su ih okruživala ili iz kojih se pucalo.“ – rekla je, izveštavajući da je često viđala „belo centralno svetlo, koje ispušta kratke žute, crvene i plave zrake.“

 To je takođe bio početak iskustava koje je Polina porodica povezala sa patuljcima. „Ta stvorenja“ – rekla je – „su proizvodila veoma glasnu ciku tokom noći“ koja je bila izuzetno zastrašujuća za njenu drugu decu koja su takođe prisustovala nekim od tih aktivnosti tokom najintenzivnijeg perioda 1989. i 1990.

 Negde u to vreme Polina porodica je imala iskustva sa drugačijom vrstom stvorenja. Oni su ga opisali kao „šljapkavo“, kako „prolazi kroz čvrste predmeta kao da su voda“. Iako nije bilo jasne konfrontacije sa tim stvorenjem, Poli je osećala da je to „reptil, veliki i glasan“, koji proizvodi glasne zvuke, kao veoma veliko dvonožno stvorenje koje klopara kroz šumu u veoma vlažnoj oblasti. „Nije bilo zvukova dolaska i odlaska koji bi prethodili ovom zvuku.“ – rekla je – „ali je postojao jasan osećaj da nam se izazivač te buke približava. To se dogodilo u noći sa intenzivnom NLO-aktivnošću.“

 Poli, Sem i drugi iz njihove porodice su često viđali NLO-e, ne samo sa brda, već i iz drugih delova te oblasti. Na primer, Sem je u junu 1993. video tri NLO-a kako kruže nebom, dok je putovao kolima sa jednim porodičnim prijateljem. „Sem je video tri sjajna NLO-a“ – saopštila je Poli – „sjajna svetla kako se naglo pojavljuju visoko iznad i malo ispred njih. Brzim manevrom je promenio kurs na dole i nestao isto tako naglo kako se i pojavio. Drugi se pojavio iznenada, bez postepenog približavanja, sa leve strane, tamo gde je prvi nestao, zatim je pod velikim uglom uzleteo na desno i nestao.“ Nedugo posle toga, kada je automobil skrenuo u drugu ulicu, Sem je video i treća svetla kako se iznenada pojavljuju. Preletela su kratku razdaljinu i nestala sa vidika.“

 Posle nekoliko nedelja Sem je imao novo iskustvo viđenja NLO-a, ovaj put tri NLO-a odjednom. I sledećeg meseca, posle impresivnog viđenja NLO-a, Sem mi je sam pisao o onome što je video 19. avgusta. „Prošla noć je bila užasna zbog NLO-a.“ – tako je počeo njegov izveštaj – „Video sam jedan u obliku trougla koji je dugo proizvodio šišteći zvuk. Izgledao je sličan trouglu koji je viđen u Belgiji 1988. ili 1989. Videli smo ga na TV-u. Onaj koji sam ja video je leteo nisko… Prvo sam začuo šišteći zvuk.“

 Sledeće impresivno viđenje se odigralo 30. avgusta u istoj oblasti kao i prethodno. Sem je rekao da je to bio oblik velikog dijamanta ili trougla sa trepćućim svetlima. „Izgledalo je kao da leti veoma visoko“ – rekao je – „ali sam uprkos tome mogao dobro da ga vidim. Video sam čvrstu materiju unutar svetlosne putanje“ kada je NLO u luku preleteo preko neba.

 Susreti sa vanzemaljcima su se nastavili, najčešće u vidu sećanja ujutru koja su bila slična snovima a ipak realna. „Sem mi je ispričao san o abdukciji koji je za njega bio zastrašujući.“ - pisala je Poli u decembru 1992. – „a to je neobično za njega, jer on je jedino od moje dece koje ih izgleda traži i kome čak i nedostaju. To je uključivalo i neka interesantna odstupanja od uobičajenih izveštaja o NLO-ima, kao ’bilo je gravitacije, nisam lebdeo.’ Rekao je da je unutrašnjost bila veličine deset sa deset stopa, zaobljena sa spoljne strane, ali je osećao da u unutrašnjosti ima uglova. Govorio je o okretanju i prevrtanju, koje ga je bacalo okolo. Takođe se sećao da je tokom izvesnog vremena mogao da gleda kroz prozor i da je video zvezde. Rekao je da je to bio ’blagoslov’, bukvalno, što je mogao da gleda napolje.“

 Sem je takođe rekao da mu se čini da je u jednom trenutku imao kontakt sa „lošim vanzemaljcima, koji su crveni, nisu sivi“, identifikujući one kojih se inače sećao kao Sive, vrsta o kojoj izveštavaju mnogi oteti. Ipak, u još većoj meri uznemiravajući za Sema je bio san, koji je ispričao Poli 03. marta 1993.

 „Sem me je odveo na stranu“ – pisala je Poli – „da mi ispriča o snu koji je imao prethodne noći. Rekao je: ’Mogu li da govorim sa tobom privatno? Ovo je lično.’ Delimično se sećao tog sna ili je sam san bio fragmentiran. Zajedno sa još nekim ljudima približavao se ulazu u NLO. Ulaz kroz koji je prošao ga je odveo do mesta koje je bilo sasvim belo, ali uz to je Sem dao sledeći komentar: ’Znate da naučnici kažu da su psi slepi za naše boje? Osećam kao da smo mi slepi za njihove (vanzemaljske) boje i da nije zaista sve bilo belo.’ Ispričao je da je stajao u redu sa drugim ljudima i da je osoba ispred njega bila starija od njega. Taj mladi čovek je išao prema letelici i stigao do duge, bele cevi. Stavio je penis u cev. Posle kratkog vremena ga je odjednom izvadio i otišao drugim putem nego što je došao. Sem je bio sledeći. Učinio je istu stvar sa tom cevi kao i čovek ispred njega, ali njegovo sećanje se na tom mestu prekinulo. Osećao je da je to imalo neke veze sa time da vanzemaljci žele spermu. Rekao je da nije bilo nikakvog zvuka i da nije video vanzemaljce. Nastavio je da traži potvrdu od mene: ’To je bio samo san, zar ne, mama?’

 „Nije čitao knjige za odrasle i ja mu nikada nisam pominjala seksualno nametanje. Činilo se da su upravo tokom poslednje godine ta iskustva postala manje prihvatljiva za njega.  Na početku, od sve moje dece činilo se da upravo on oseća potrebu i želju za „njima“. To nije sasvim prošlo, ali su sigurno uvedeni neki nasilni elementi. Do đavola, Karla, nešto je seksualno uznemiravalo mog jedanaestogodišnjeg sina!“

 Pošto je razmislila o situaciji, Poli je dala sledeći komentar: „Mislim da cilj nije sakupljanje sperme, već kontrola. Šta jače utiče na dubine ljudske psihe od aktivnosti vezanih za seksualnost? To je možda neprijatna činjenica, ali seksualni identitet je najdublji, najprimitivniji i najmoćniji koncept identiteta koji ljudsko biće poseduje. Nasilje nad seksualnim identitetom u situaciji u kojoj je ljudsko biće dovedeno do toga da se oseti potpuno bespomoćnim i stekli ste sredstvo kontrole, kakva se verovatno ne može postići ni na jedan drugi način.“

 Kao i Poli, bila sam zabrinuta zbog Semove uznemirenosti povodom ovog scenarija i njegovih mogućih implikacija. Privukla me je takođe i njegova izjava da nije video vanzemaljce tokom tog iskustva. Kasnije, tokom razgovora preko snimaka, koje su mi on i Poli poslali, Sem je izneo svoje razmišljanja o ovome: „U NLO-snovima“ – rekao je – „pošto sam učinio ono što su me naveli da učinim, nisu mi dopustili da ih vidim. To je kao da su učinili da poželim da to učinim, iako to nisam želeo. Video sam ih možda maskirane kao ljude ili su me ljudi hipnotisali. Nisam siguran da su to ljudi.“

 Poli je takođe imala brojna iskutva sa abdukcijama ili NLO-snovima koje je doživela kao ekstremno realne i koji su ponekad uključivali stvorenja koja su izgledala kao ljudi. Mnogi od detalja, koji ću biti opisani u nastavku, su zapanjujući slični slučajevima koje sam istraživala i o kojima drugi istraživači i oteti neprestano izveštavaju. Ponekad je pronalazila tipična belege na svom telu, iako se nije sećala kako ih je stekla, uključujući i „modrice tipa IV“ na laktu i „modrice trougaonog oblika“ na nadlaktici.

 Polini snovi o abdukcijama su postali toliko učestali i toliko realistični da je 1991. počela da vodi dnevnik o snovima i tadašnjim viđenjima NLO-a iz koga su preuzeti naredni izvodi.

 „31. avgust 1991. Bila sam sa grupom ljudi u svetloj, obojenoj sobi i vanzemaljci su nad nama vršili testiranja na AIDS. Kod mene su pronađeni neki tragovi ali mi je rečeno da me to neće ubiti niti mi ozbiljnije naškoditi. I drugi su ih imali – mnogi od nas su bili u istoj situaciji. Mislim da je komunikacija bila telepatska.“

 „Stvar koja je bila karakteristična za moje NLO-snove je bio intenzivan osećaj Hej, pa ovo je realno, ovo se stvarno događa. Tipično je da izađem iz kuće i vidim NLO ili više NLO-a na nebu. Oni sleću ili kruže iznad mene. Ovaj put je bilo drugačije, jer sam u trenutku, kada je nastupio osećaj vrtoglavice zbog spiralnog uspinjanja (opisan tokom prethodnog događaja), bila svesna da se nalazim u svom krevetu i da sam povučena i usisana u NLO. Mislim da je moj um bio isisan iz mog tela.“

 Pitajući se o „realnosti“ svog sna o AIDS-u, Poli je napomenula da je tokom deset godina imala dijagnozu lupus erythematosis, bolest imunološkog sistema.

 „19. oktobar 1991. Sećam se sna od pre nedelju dana koji je uključivao vanzemaljce. Bila sam u letelici sa njima. Sećam se leta pre nego što smo sleteli. Na brodu su bili i drugi ljudi. Neki od nas su krenuli u prednji deo i na nižem delu donje strane nije bilo prepreke, nikakvo staklo, ali je postojalo nešto debelo, iako sasvim prozirno. Mogli smo da vidimo selo kako se prostire ispod nas. Bio je dan. Predeo ispod je bio uglavnom ravan, možda nekoliko niskih brda sa naše leve strane iza sela. Sleteli smo i sećam se da smo ja i ostali izašli iz letelice sa vanzemaljcima, čiji je oblik podsećao na veoma pojednostavljenu ljudsku formu – bez ikakvih mišića. Mislim da su na sebi imali odela koja si prijanjala uz telo. Nisu imali kose. Sećam se nekakve maske koja je imala šav u visini u kojoj bi trebalo da se nalaze uši, ali to je nejasno sećanje. Bili su prilično visoki.“

 „23. oktobar 1991. Sanjala sam kako držim bebu koja je trebalo da bude izlečena. Bio je u sobi na kraju zgrade koja je podsećala na bolnicu. Bebini roditelji nisu bili tu. Mislim da se tokom ovog sna mnogo toga dogodilo u toj bolnici. I dalje mentalno mogu da vidim bebino lice. Bio je plav, sa plavim očima i mogao je da se održi u uspravnom stanju dok ga nosite. Oči su mu bile ukrštene i dok sam ga držala, činilo se da se to popravlja. Kada sam ga uzela drugi put, bio je dovoljno snažan da sam mogla da ga oslonim o bedro.“

 „Zatim, kada je hteo kod sestre, javila mi se zaista neobična misao, kao da sam se odvojila od sna, kao da stojim sa strane i posmatram san. Šta ako on u stvari nije beba? Šta ako je on u stvari pokvarenjak malog rasta? Naglašavam taj deo jer on ukazuje na svest, da bismo mogli biti u kontaktu sa nečim manje ljudskim i manje nevinim nego što izgleda.“

 „26. oktobar 1991. Na meni se vršila neka vrsta medicinskog ispitivanja tokom koga je predmet pažnje  bila moja glava. Oko mene su se nalazili lekari. Pre nego što je pažnja usmerena na moju glavu, sećam se da sam sedela – nešto na mom stomaku je izazivalo bol. Sedela sam na nečem ravnom i na neki način su postizali da se krećem veoma brzo. Plašila sam se da ću skliznuti preko ivice i nekako očekivala da ih to zabrine, međutim nije izgledalo kao da brinu. Sećam se da sam ustala i rekla da tako bolje dišem. Trebalo je da mi unutar glave stave predmete nalik igli i sećam se da sam u snu pomislila: ’Kada vanzemaljci to urade, ne oseća se bol, samo pritisak.’ Počela sam da izgovaram iznova i iznova: ’Ja sam u spoljnjem svemiru, ja sam u spoljnjem svemiru’, a oni su stavili predmete slične igli. Mogla sam da razaberem zvuk koji su ti predmeti proizvodili dok su ulazili i osećala pritisak ali ne bol.“

 „Sledeća stvar koje se sećam je bila kao da letim sa zapada na istok. Približavala sam se raskršću sa četiri ugla na Zemlji. Osećala sam da je to zapadno (od brda na kome je njena porodica doživela većinu viđenja NLO-a). Bilo je kao da su me nekako spustili na tu  raskrsnicu i sledeća stvar koje se sećam je da sam naglo otvorila oči i našla se u svojoj sobi. Osećaj koji je pobuđivao san je bio mnogo drugačiji nego kod običnih snova, kao da je to iskustvo bilo mnogo realnije. (Postalo je još realističnije, kada je Poli u leto 1993. tokom vožnje naišla upravo na tu raskrsnicu. To je bila udaljena, nenaseljena oblast zapadno od brda.).

 „17. novembar 1991. Istinsko viđenje, ne san. Vraćajući se noću sa planine koja leži istočno od nas, videla sam udaljeni NLO. Menjao je boje od crvene u belu i ponovo u crvenu. To nije bio avion, jer se brzo kretao u svim pravcima.“

 „21. decembar 1991. Sanjala sam da vidim NLO i da sam oteta. Bila sam sa nekim mladim čovekom na putu na padini brda. Čini mi se da je bilo dosta zimzelenog drveća i otvoreno polje u podnožju... Spustili smo se otprilike do sredine polja i gledali na gore ka brdu. Uskoro se pojavio NLO, postajući sve veći kako nam se približavao. Polako se spuštao prema polju i sleteo blizu nas. Moja leva ruka je bila provučena ispod desne ruke mlađeg muškarca. Sećam se da sam pomislila: ’To je to, sada je zaista blizu.’ Kada su se spustili blizu nas, rekla sam: ’Dakle, idemo.’ Tri stvorenja su izašla iz NLO-a. Izgledali su kao ljudi, obučeni u crno ili veoma tamno, muškarci i, začuđujuće, viši od nas. Verujem da su nas podigli i poneli u letelicu, ali osećaj nije bio zaista neprijateljski. Ta trojica su bila gotovo identična. Bilo je kao da imaju jedan mozak.“

 „30. januar. 1992. Imala sam jasan i detaljan san o viđenju NLO-a. Bio je dan i gledala sam prema istoku. Videla sam NLO koji je bio beo i bledo plav nasrpam plavog neba. Lebdeo je dugo vremena na jednom mestu dok smo ga ja i ostali posmatrali. Sećam se da sam gledala  kroz otvore na boku ili prozore. Tamo se odvijala scena, tokom koje su bića sa NLO-a bila među nama i odvodila one koji su voleli rat i agresivno, militarističko držanje i akcije. Odveli su i jedanaestoro dece. Nisam bila među odvedenima. Otišli smo i znali da će oni militaristički orijentisani patiti ali se nisam osećala posebno loše zbog njih. Čini mi se da je veliki broj vanzemaljaca bio visok i sličan ljudima, ali je bilo i drugih vrsta, sličnih Sivima, samo nekako svetlijih. Neki su imali velike oči.“

 „28. februar 1992. VEĆINOM NLO-SAN – doživela sam ga kao veoma realan. Stajala sam sa drugim osobama ili ljudima – moguće je da sam pre toga bila u kolima i vozila. Videla sam ih (NLO-e) kako skreću na levo. Čini mi se da smo jedan videli veoma jasno, dok su druga dva bila udaljena. Gore je bilo i aviona, izgleda vojnih aviona. Sećam se da sam pomislila ’To je tako realistično.’ Mahali smo da privučemo pažnju i najbliži je počeo da nam se približava. Pomislila sam: ’Oni će nas odvesti; kako ću se nositi sa time?’ A onda, kao da se atmosfera u mom umu promenila. Odjednom sam bila u stanju uma, u kome sam mogla da upravljam time, ne da doživim neku vrstu šoka od straha zbog apsolutne neobičnosti svega toga.“

 „NLO je bio sivkast, se sasvim osvetljen, i neki vanzemaljci su nam se približili, takođe sivkasti. Nije bilo onih ljudskog oblika. Mislim da ih je bilo tri, ali sam se ja najviše fokusirala na glavu jednog od njih, ili zbog toga što je njegovo držanje bilo nagnuto napred, tako da je glava bila uočljivija nego njegovi ostali delovi, ili sam ja jednostavno uočavala glavu više od ostalih delova. Rekla sam nešto o ishodu toga što ćemo poći sa njima, ali u mom izmenjenom stanju uma osećala sam da to mogu da uradim, znajući ipak da ću biti podložna njihovom uticaju u letelici. Bilo je kao da znam, ali u mom izmenjenom stanju, dakle, nisam mogla da se vratim što je bilo kao da to prihvatam. Posle toga se ne sećam ničega. Mislim da sam osećala izvesnu odgovornost, kao da sam uplela te ljude koji su bili sa mnom u to i da to nije dobro za njih. Pošto sam se probudila, nos mi je krvario, ali verujem da je to ipak bilo samo zbog prehlade.“

 „23. jun 1992. (Stvarni događaj koji je prethodio snu) Moj sin Sem i ja smo u 22:30 odlučili da se popnemo na brdo, jer se odande video sjaj, za koji smo smatrali da bi mogao poticati od sunca, budući da je to bio jedan od najdužih dana u tom severnom delu zemlje. Popevši se na brdo, osetili smo intenzivan mir. Iako je tamo često vetrovito, sada je sve bilo veoma, veoma tiho. Bilo je nekoliko svitaca. Tada sam sa mesta na kome smo sedeli videla sjajan bljesak svetla u travi kraj puta. Rekla sam Semu: ’Još uvek se ništa ne događa, ali osećam da će se nešto desiti ako ovde ostanemo duže.’ Osećala sam da ćemo, ako budemo nastavili da tu sedimo, fokusiranih umova, doći u interakciju sa nekom energijom i da će se nešto dogoditi. Osećala sam da je već počelo da se događa, ali da to još uvek možemo da prekinemo i odemo.“

 Vratili su se kući i te noći je Poli imala NLO-san. „Hodala sam ili se kretala na neki drugi način duž nekog puta po noći.“ – opisala je – „Prvo sam videla svetla, zatim okrugle NLO-e, nešto veće od zvezda, ali ne tako sjajne kao zvezde. Pomislila sam: ’Hej! Pa ja ih zaista vidim!’ Tada sam pogledala na gore. Jedan od njih se spuštao, približavajući se. Mogla sam jasno da vidim okrugli donji deo, sličan otvoru. Rekla sam pomalo uplašena: ’U redu, uzmite me.’

 U tom trenutku sam osetila kako se uspinjem, osećaj koji ne mogu adekvatno da opišem. Osećala sam kao da me je usisala neka sila, vrtoglava, zaslepljujuća, nadmoćna sila. Dok se to događalo, intenzivno sam osećala da je to iskustvo apsolutno realno, dok se u većini snova ne događa da donosim sudove o realnosti bilo čega. Osećala sam neku vrstu straha, bila sam potpuno zahvaćena njime (bukvalno i figurativno), bila sam svesna tog osećaja i mislila: ’Sada sam u tome, gde god da idem, to nije pod mojom kontrolom.’ Nisam mogla da vidim mnogo toga, ali sam imala taj neverovatan osećaj da me nešto podiže sve više i više, kao da odnosi moj um.“

 „Posle uzdizanja postala sam svesna da se nalazim na veoma belom mestu, ali to nije bila standardna zaobljena bela prostorija iz mnogih NLO-izveštaja. Izgledala je okrečena u belo i sećam se ugla koji takođe nije bio tipičan i neke vrste crnog ili tamnog predmeta. Bilo je kao da vidim samo mali deo tog prostora.“

 „Sledeća stvar koje se sećam je da se nalazim u nekoj vrsti letelice iza pilota, koji sedi na levoj strani, i da mi pažnju privlači njegova glava. Nije imao kose, izgleda da je oblik lobanje bio sličan našem a koža je bila bela kao kreč. Okrenuo se prema meni i činilo se kao da ima neku vrstu klovnovske maske, iako nije izgledao kao naši uobičajeni klovnovi. Maska je imala nešto narandžaste boje i inače bila bela kao plastika. Od strane tog pilota sam osećala neku vrstu suzdržane ljubaznosti, ne istinske zlonamernosti, ali takođe ništa što bi se moglo nazvati emocijom.“

 „Imam neka sećanja u vezi sa dolaskom u neku bazu ili sletanjem dok sam bila u toj letelici. Bilo je svetlo, kao dnevno svetlo (pri čemu sam oteta tokom noći). Mogla sam da vidim građevinu, mislim da je imala ravan krov i spoljna vrata sa moje desne strane. Takođe se neodređeno sećam da sam u jednom trenutku poželela da vidim jasnije i da vidim šta „oni“ rade, tako da sam to i bila u stanju, stvari su dobile bolji fokus. Kraj spoljnih vrata je bilo cveća i žbunova i dece, ljudske dece, koja su se igrala.“

 „Pilot je i dalje bio sa mnom kada sam se našla unutar zgrade. Rekao je da nas nazivaju „kratki i zaobljeni“ i pokazao mi modele ljudi visoke između tri i četiri stope. Ti modeli su izgledali kao da su načinjeni od tvrde plastike ili nečeg sličnog i imali su na sebi belu i narandžastu boju. Napomenula sam pilotu da sam tačno te visine (5’7). Model je bio nešto sitnije građe nego ljudski muškarac, možda lakši od mene, iako imam sitne kosti. Nekolicina drugih vanzemaljaca je takođe bila tu.“

 „U toj građevini je bilo nekoliko ljudske dece. Sada, kada razmislim o tome u budnom stanju svesti, pomišljam da su nas možda nazivali „kratki i zaobljeni“ zato što su imali toliko mnogo naše dece. Kada su zdrava, naša deca su punija od njih. Izgledali su sitni i laki, ali o tome ne mogu pouzdano da donesem sud, jer su bili odeveni. Ne sećam se tačno njihove odeće. Mislim da su to bila neka padobranska odela svetle boje.“

 „Bila sam svesna da nisam jedina odrasla ljudska jedinka tamo, ali je bilo više ljudske dece nego odraslih. Pored mene je bio plavokosi dečak od oko tri godine. Podigla sam ga i držala i zaista je izgledalo da mu se to dopada. Onda sam upitala: „Gde ti je mama?“ On je gledao tužno i nije rekao ništa. Imala sam snažan osećaj da pilot, koji je stajao sa moje leve strane, i ostali njegove vrste ne odobravaju moje postavljanje pitanja. Onda sam uočila devojčicu, takođe plavokosu. Iz nekog razloga sam pomislila da ima oko jedanaest godina, iako je njena građa više odgovarala devetogodišnjoj devojčici. Upitala sam je da li je sestra ovog dečaka i ona je rekla ’ne’. Pomislila sam da nemaju rođaka kraj sebe. Devojčica je takođe izgledala tužno i sećam se svog razmišljanja, da sam zahvalna što „oni“ nisu odveli moju decu od mene, ali me je bilo žao ove dece i mnoge druge.“

 „Sa moje desne strane se nalazio zasvođeni prozor. Sa druge strane prozora je bilo malo igralište. Tamnokosa žena je brinula o grupi ljudske dece. Pomislila sam da ni sa jednim od njih nije bila u rodu, osim što su svi bili ljudi. Nisam videla ostale odrasle za koje sam osećala da se takođe nalaze tu.“

 „Sećam se da sam na neki način bila vraćena, ali se ne sećam nijednog detalja. Mislim da je doživljaj sa pilotom u letelici na neki način „montiran“ zbog uticaja na moj sistem verovanja, ali intenzivan osećaj podizanja je izgledao nekako neophodan i realan.“

 „24. januar 1993. Tri noći za redom sam sanjala snove koji su uključivali NLO-e, letelice i entitete. Sledeće noći sam pri budnoj svesti videla NLO-aktivnost na nebu, tri blistave, vatrene kugle nešto veće od košarkaške lopte.“

 „U noći na 27. jun 1993“ – pisala je – „sanjala sam san koji je uključivao žive, vizuelne utiske o vanzemaljcima i snažno svetlo koje je izgledalo veoma realno. Vanzemaljci nisu izgledali onako kako bi ih prikazala kada biste rekli: ’Nacrtaj tipičnog vanzemaljca.’ Karakteristike su bile istaknute obrve, naglašene moždane vijuge ili bore na čelu i oko očiju, oči uvučene duboko ispod obrva i siva ili sivo-zelena boja kože. Bili su srazmerno visoki i tanki. Bilo ih je najmanje tri i prilično sam sigurna da su stajali bliže jedan drugom nego što sam nacrtala. Nisam sigurna u svoj crtež nosa i usta, ali su i usta i nos bili zastupljeni. Takođe nisam sigurna povodom donjeg dela tela.“

 „Sećam se da sam bila potpuno fascinirana naborima na čelu i oko njihovih crnih očiju, ali nisam gledala direktno u te oči. Takođe teksturom njihove žilave kože, koja je izgledala kao veštački obrađena guma. Sećam se da sam stajala veoma blizu onome koji se nalazi sa vaše leve strane (na crtežu), toliko blizu da je moje lice bilo tik uz to lice i da sam gledala bore. Zatim se sećam da sam stajala dalje od njih i posmatrala tu grupu kako stoji zajedno, ali ne znam šta se dogodilo prvo.“

 „Mislim da su ta dva fragementa sa detaljnijim utiscima, kojih sam mogla da se setim posle buđenja, predstavljala neku vrstu mentalne fotografije ta dva segmenta, neku vrstu suvenira, koji sam denela sa sobom, da, upravo kao da su pozirali za ta sećanja! To je razlog zašto sam mogla toliko da se približim, a da ne budem progutana njihovim očima i zašto su tako predusretljivo stajali u toj maloj grupi.“

 Poli i Sem su izveštavali o tim i drugim iskustvima skoro godinu dana i mnoga od njih su izgledala kao odrazi ili sećanja na potpuno realne događaje. U jednom trenutku, kada je osetila sigurnost u našem odnosu, bila je u stanju da iznese seksualna iskustva i da podeli bolne uspomene iz svog detinjstva.

 „Oblast moje psihe za koju smatram da je u najvećoj meri bila oštećena „njihovim“ ili nekim veoma ranim uticajem“ – poverila se – „su bili moji seksualni koncepti. Otpilike sa četiri godine postala sam opsednuta sado-mazohističkom seksualnom imaginacijom. Predmet tih slika je bila mala devojčica na ravnom stolu, koji je izgledao kao medicinski sto za ispitivanje, od metala, srebrnaste boje, malo svetliji nego srebro. Sećam se da sam danima bila opsednuta tim slikama i pokušavala da se odvojim od njih, rekavši da ta mala devojčica nisam ja, ali sam ipak istovremeno znala da jesam.“

 „Nekada je tu bila jedna ’osoba’ koja je radila neke stvari toj maloj devojčici, nekada nekolicina. Obično je bilo posmatrača. Imala sam osećaj da su bile prisutne osobe i muškog i ženskog pola. Žene su povremeno obavljale proceduru ali su to mnogo češće radili muškarci.“

 „Procedura je uključivala i mašine, kao i sonde i igle. Obuhvatala je oblast genitalija, što tada nisam razumela, kao i rektum (debelo crevo). Takođe se sećam igala na pupku i to danas dobija smisao, kada čitam izveštaje odraslih žena o probijanju kroz pupak. Sećanje na te ljude, ako je ikada i bilo jasno, danas je potpuno nerazgovetno. Moja rana medicinska istorija nije uključivala ništa slično.“

 „Jedna stvar koju sam radila i koja je mogla da predstavlja poziv za pomoć i pokušaj da razrešim tu situaciju je bila crtanje tih događaja. Sećam se posebno pet ili šest crteža sa malom devojčicom na stolu i ljudima oko nje sa instrumentima. Pokazala sam mami ove crteže, ali se ne sećam njene reakcije, osim što mislim da me nije postidela.“

 „Da sam bila zlostavljana od strane odraslih članova porodice, ne verujem da bi se javljale slike sa stolom za ispitivanje, iglama i instrumentima, pogotovo u uzrastu od tri ili četiri godine. Verujem da su te slike morale doći iz nekog spoljnog izvora, van moje imaginacije. Taj rani uticaj je obeležio moju seksualnost dinamikom sado-mazohizma. Mislim da je taj uticaj stvorio osećaj žrtve i učinio da od svih seksualnih susreta očekujem poniženje od strane nekoga ko je dominantan.“

 U stvari, rekla je, uvek kada bi se našla u nekoj situaciji povezanoj sa seksualnom dominacijom, „javljao se glas koji bi mi se obraćao i govorio: ’Sve je kako i treba da bude. Sve je kako je planirano.’ Ali taj plan se nikada nije pokazao dobrim za mene!“

 Vidljivi uticaji ovih iskustava na Poli i Sema su brojni. Sem izgleda veoma zrelo za svoje godine, ispoljava interesovanje za pitanja kosmičke prirode, uključujući reinkarnaciju i istoriju ljudske rase. Posle scenarija sa spermom počeo je, kao i Poli, da oseća neugodnost zbog ideje o uticaju vanzemaljaca na razvoj njegove sekusalnosti. Za Poli je takođe seksualni aspekt života bio izmenjen tim događajima. Ona sada izbegava seksualne veze u pokušaju da stekne kontrolu nad prinudom koja je uzrokovala mnoge probleme u prošlosti.

 Ona nema objašnjenje za uticaj vanzemaljaca na život njene porodice, samo snažan osećaj da taj uticaj traje veoma dugo. Većina toga nije vidljiva. Uz to, ili kao dodatak NLO-događajima, Poli je iskusila unutrašnju komunikaciju sa „duhovima“, iako nije mogla približnije da ih identifikuje.

 Njena iskustva uključuju dosta elemenata: viđenja NLO-a, susrete sa entitetima, događaje u snu, fizičke posledice, spiritualna podučavanja i osećaj o nepoznatoj misiji koju treba da obavi. Poli i Sem su oboje osetili i pozitivno i negativno prisustvo, zajedništvo i strah, što im otežava uklapanje ovih iskustava u jedinstveni okvir i njihovu interpretaciju kao delovanje jedne grupe. Postavlja se i pitanje angažovanja ljudi, budući da su oboje izvestili o prisustvu humanoidnih bića koja doduše još uvek nisu preciznije identifikovana.

 Podaci sakupljeni iz izveštaja kakav je Polin pokazuju da je program abdukcija znatno kompleksniji u odnosu na bilo koje od dosadašnjih objašnjenja, kako u pogledu samih zbivanja, tako i njihovih uticaja na osobe koje su uključene. Njihov uticaj na individualnom nivou je sigurno veoma uznemirujući i proizvodi duboke transformacije, ali on to postaje u još većoj meri ako se razmotri ogroman broj ljudi koji su doživeli otmice. S obzirom na svoje razmere ovaj program mora obuhvatati mnogo više od transformacije pojedinca. Čitavo društvo počinje da oseća ove efekte i, sudeći po svedočenjima Poli i ostalih žena u ovom projektu, čini se da će se ovi efekti pojačati u vremenu koje dolazi.  

 

 

  nastavak: 4. dio

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta