Anitina iskustva nisu tako intenzivna i česta kao Lizina, ali su
verovatno bliža onome što većina otetih doživljava i čega se
seća. To uključuje brojne detalje koji se ponavljaju u mnogim
izveštajima. Ali u njenom slučaju svesna sećanja na ove događaje
su manje učestala i manjeg obima. Na sličan način i njen stav
reflektuje umerenost, verovatno zbog toga što je u stanju da
svoja iskustva prosuđuje sa velikom hladnokrvnošću.
Anita je rođena 1947. i većinu svog života je provela u
Teksasu. Njeno poreklo je francusko, škotsko i američko (native
american). Supruga, majka i baka, ona je privlačna i
inteligentna. Jedno vreme je volonterski radila kao bolničarka
za hitne slučajeve, kasnije je pokrenula i razvila sopstveni
privatni posao. Iz svog doma u velikom gradu u centralnom
Teksasu, ona vodi računa o svojoj porodici i ima nekoliko
intelektualnih interesovanja. Poslednjih godina se na primer
bavila izučavanjem prirodnih i alternativnih metoda lečenja.
Anita je svesna NLO-aktivnosti od detinjstva. Njena braća i
sestre su takođe povremeno imali iskustva sa NLO-ima, možda i
neka od njene dece ili unuka.
Njen prvi susret sa nepoznatim je bio u uzrastu od pet godina.
„Sećam se jednog popodneva. Sedela sam u prednjem dvorištu“ –
rekla je – „i osetila kako me neko posmatra. Okrenula sam se i
iza mene je stajao čovek u crvenom pilotskom odelu. Ne sećam se
šta se dogodilo posle toga.“
Kao kod velikog broja otetih, njena sećanja iz detinjstva su
često neobjašnjiva, ali njihova veza sa NLO-ima nije evidentna.
Smisao ovakvih događaja ostaje nejasan.
Epizode sa vremenskim prekidima, koje su se ponavljale tokom
njenog života, započele su u ranom detinjstvu. Sećala se jednog
događaja, koji se odigrao u roditeljskoj kući, koja se nalazila
u ruralnom okruženju. „Odjednom sam se vratila iz stanja koje bi
se moglo nazvati praznina uma.“ – objasnila je Anita – „Našla
sam se kraj potoka u blizini naše kuće. Nisam znala kako sam
tamo dospela. Najčudnija stvar je da na sebi nisam imala ni
kaput ni cipele, mada je bilo užasno hladno.“
Izolovano, ova dva događaja ne moraju biti povezana sa NLO-ima,
ali u sklopu Anitinih životnih iskustava, pokazuju se veoma
tipičnim za obrazac po kome se odvijaju abdukcije. Treće svesno
sećanje iz njenog detinjstva je u priču uvelo i NLO.
„Kada sam imala dvanaest godina“ – ispričala je Anita, - „brat
me je jedne večeri pozvao da priđem i pogledam kroz prozor.
Pogledala sam i upravo ispod nivoa drveća, četvrtinu milje od
naše kuće, ukazao se veliki lanac prekrasnih svetala koja su se
pomerala sa istoka ka zapadu. Pokazalo se da su sva na jednoj
letelici. Moj brat je u to vreme imao oko deset godina. Rekao je
da je to NLO. Nije bilo zvuka, mada je prozor je bio otvoren.“
Anita i drugi iz njene porodice su i dalje povremeno viđali
NLO-e. Njen stariji brat, koji je radio kao vozač kamiona, je
pričao o NLO-ima koje je viđao, pogotovo u jugo-zapadnom delu
zemlje (mada i na drugim mestima.)
„Ispričao je o iskustvu koje su on i njegova žena doživeli kada
su se zaustavili na auto-putu u Nebraski da malo odspavaju.“ –
nastavila je Anita. – „Probudilo ih je veoma sjajno svetlo koje
je padalo na njih. Ustali su da bi videli šta je u pitanju, ali
nisu mogli da vide ništa, jer ih je svetlo zaslepilo. Nije
proizvodilo nikakav zvuk i to ih je uplašilo. Uskočili su u
kamion i krenuli. Što god da je to bilo, pratilo ih je tokom
čitavog puta.“
Za Anitu su se neobična iskustva nastavila kada je odrasla.
Tokom 1970. živela je neko vreme u Hjustonu i tamo se odigrao
veliki broj neobičnih događaja. Najtraumatičniji i veoma
zastrašujući je bio 1972. kada je u dobu od 25 godina imala
drugi susret sa čovekom u crvenom odelu. Kao i tokom prvog
susreta to se dogodilo u doba dana kada je Anita bila budna, ali
je, kao i kod većine otmica, stanje njene svesti bilo izmenjeno
kratko pošto su stranci provalili u njenu kuću i preuzeli
kontrolu nad situacijom. Ležala je na krevetu u dnevnoj sobi,
postala svesna tuđeg prisustva i njen um se trenutno zamaglio.
„Nikada u svom životu nisam iskusila takav strah.“ – rekla je
Anita – „To je bilo kao san u kome sam znala da su ljudi oteli
moje telo, ali nisam osećala apsolutno ništa.“
Otmičar nije došao sam. „Mogla sam da vidim možda trojicu njih
kako sede za stolom, ali je to bilo kao da ih gledam kroz
zamagljeno staklo. Mogla sam da razaznam njihova tela i crvenu
odeću, ali nisam bila u stanju da uočim bilo kakve detalje.“
Samim time nije mogla ni da pretpostavi da li su te figure
izgledale kao ljudi, kao otimač, ili kao vanzemaljci.
Sećala se da joj je posle prisilnog odnosa čovek u crvenom
odelu govorio o nečemu, ali jedini deo te komunikacije koji joj
je ostao u svesnom sećanju je bila izjava: „Biću tamo da ti
pomognem.“
Nije se sećala onoga što se desilo posle, ali veoma brzo pošto
je postala svesna da je čovek otišao, vratila se u veoma budno
stanje uma. „Bila sam toliko uplašena“ – rekla je – „da sam
zgrabila decu i odmah napustila kuću.“
Dugo vremena posle ovog događaja Anita je patila od traumatskih
posledica. „Izuzetno je neprijatno reći tako nešto, ali posle
ovog iskustva počela sam da stavljam tampone i da ih nosim
dvadeset četiri sata dnevno, da ne bi mogli to ponovo da urade.
Kao da je tako nešto moglo da ih spreči.“
Nedugo posle ovog napada doživela je iskustvo promene lokacije,
verovatno sa paralelnim iskustvom vremenskog prekida. U jednom
trenutku je bila svesna da se nalazi na određenoj lokaciji, da
bi se sledećeg trenutka, bez bilo kakvog osećaja da je izgubila
svest, našla na drugom mestu.
„Vozila sam ka prodavnici“ – sećala se – „i stigla do
zaustavnog znaka. Nije bilo kola ni u jednom pravcu. Počela sam
da skrećem. Sledeća stvar koje se sećam je kako se budim iz
„praznog uma“ na (drugoj lokaciji) na Zapadnom putu. Pogledala
sam u retrovizor i videla automobil parkiran na putu, koga nije
bilo kada sam zaustavila kod znaka trenutak ranije.“ Iako je
lokacija bila promenjena, nije uočila vremenski prekid.
Godine 1977, Anita je videla NLO, čemu je prisustvovao još
jedan njen prijatelj. U to vreme je još živela severno od
oblasti Hjustona. „Te noći sam ostala napolju do kasno,
razgovarajući sa prijateljem.“ – rekla je – „Podigla sam pogled
i videla veliku narandžastu loptu na severu.“ Njen prijatelj,
koji je bio u kolima, je krenuo u poteru za objektom i na
povratku ispričao da ga je uzgubio iz vida blizu ulaza na
auto-put.
Tokom tog perioda Anita je imala još dva doživljaja, o kojima
oteti često izveštavaju. Jedan od njih je prisustvo malih
svetlećih objekata u kući, najčešće u blizini zida ili plafona,
za koje se čini da funkcionišu kao neka vrsta pokretnih
pretraživača ili monitora.
Prvi događaj se odigrao tokom noći, kada ju je nešto probudilo.
„Pogledavši okolo“ – sećala se – „videla sam višebojni trougao
koji se kretao prema zidu.“ Mogla je da vidi da objekat u
sredini ima uređaj ili napravu unutar koje su kružile ružičasta,
narandžasta i druge boje.
Njena reakcija na ovaj neobičan prizor je tipičan odgovor
otetih u ovakvim situacijama koji se javlja u velikom broju
izveštaja. Umesto da reaguje čuđenjem, radoznalošću, ili čak
zapanjenošću, kao što bi reagovala osoba, čiji um nije
kontrolisan, njen odgovor je bio potpuno pasivan.
„Pomislila sam, ’Mandala, kako je lepa.’ i odmah zatim
ponovo zaspala.“ Ovo je očigledno programiran odgovor, koji
pominju i drugi oteti, i dokazano je da veoma često prethodi
susretu. Međutim, ukoliko se još nešto te noći i dogodilo sa
Anitom, ona se toga nije sećala. Niti događaja u budnom stanju
svesti, niti snova.
Drugo iskustvo je u većoj meri bilo fizičko i manje povezano sa
vanzemaljskom aktivnošću. Međutim, slični događaji se pominju u
brojnim drugim izveštajima otetih u vezi sa abdukcijama. Kod
Anite se javio osip na koži, za koji se činilo da ne postoji
nikakav uobičajeni uzrok. On je brzo prekrio čitavo njeno telo i
lekar sa kojim se konsultovala nije mogao da joj da objašnjenje.
„Izgledalo je kao zmijska koža“ – opisala je – „Nestalo je tek
posle šest nedelja.“
Aktivnosti
u Anitinom životu su imale obrazac povremenih događaja i
viđenja, ali su
u drugoj polovini osamdesetih godina počele da se intenziviraju.
Tajming možda nije slučajan, jer su se mnogi oteti „probudili“ u
pogledu činjenica o svojim susretima između 1986. – 1988. Iako u
to vreme nije bila svesna svih implikacija, nova faza je
obeležena epizodom sa verovatno nestalim fetusom 1985. Anita je
počela da ispituje neke sumnjive fizičke simptome, konsultovala
svog lekara i bila veoma iznenađena kada je saznala da je u
drugom stanju. Budući da je već imala porodicu sa tri odrasla
deteta i s obzirom na njene godine, odlučila je da prekine
trudnoću. Ali rezultat se pokazao podjednako iznenađujući kao i
sama trudnoća.
„Otišla sam na abortus“ – rekla je – „pošto me je ginekolog
uverio da sam u drugom stanju. Započeo je operaciju i zatim
rekao da ne može da nađe ni traga od fetusa. Bio je podjednako
zapanjen kao i ja.“
Da li je to bila jedna od poznatih procedura implantacije
fetusa od strane vanzemaljaca i zatim oduzimanja od majke
domaćina, to Anita nije bila u stanju da proceni. Ali od te
epizode pa do današnjih dana imala je seriju iskustava u koje su
vanzemaljci jasno umešani. Videla ih je u svesnim bljeskovima i
fleševima i sećala se događaja iz snova. Uključena je u
telepatsku komunikaciju sa nekim grupama entiteta, koju bi
ponekad inicirali oni, ponekad ona. Kao i obično, u nekim
slučajevima je bilo i spoljnih dokaza koji su potvrđivali ta
zbivanja.
U
vanzemaljske vrste, sa kojima je imala iskustva, spadaju svuda
prisutni Sivi (Grays), druga grupa koju je nazvala Mrki (Tans),
plavo stvorenje i bledo stvorenje, čiju je kožu opisala kao
„suvu i grubu“, uz humanoide u crvenoj odeći.
Iako je svesna samo jednog događaja u koji su bili uključeni
Sivi, Anita je imala jasnu ideju o stavu tog stvorenja prema
njoj. „Kada je reč o Sivima“ – rekla je –„imam sećanje samo na
jedan susret i on nije bio prijatan.“
U
nepotpunom sećanju Anita je bila u nečemu što je izgledalo kao
tipična letelica. Bila je sprovedena kroz jedan hodnik, bez
ikakvog osećaja za destinaciju ili bilo kakvog prethodnog
scenarija. „Osećala sam antipatiju od strane onoga ko me je
sprovodio kroz hodnik.“ – sećala se - „Mislim da mu se nisam
dopadala, ili jednostavno nije voleo ljude. Kao da je to za
njega bila neprijatna dužnost koju je morao da obavi. Uzgred“ –
dodala je – „taj uobraženko je sa sobom vodio i nisko, zgureno
plavo stvorenje. Njegov nadimak je bio grimasa.“
Kao i mnogi drugi u takvim situacijama, bez preciznih,
merodavnih objašnjenja ili izvora koji bi im pomogli da razumeju
vanzemaljce i njihove aktivnosti, morala je da iznađe sopstvene
termine i izraze. Ovaj nadimak je takav primer, kao i nadimak
„Mrki“ koji je koristila za određene grupe entiteta. Opisujući
te iste entitete drugi oteti su koristili brojne drugačije
nazive, jer nijedno ime nije prihvaćeno kao adekvatno.
Sećala se više susreta sa grupom „Mrkih“ tokom poslednjih pet
godina. Rekla je da je njihova pojava bila veoma slična likovima
iz „COMMUNION“, Vitli Strajbera, koji su, prema mnogim otetima,
sličniji onima koje su oni nazvali Sivima. Anita je pravila
jasnu razliku između sive figure koja ju je vodila kroz hodnik
tokom jednog susreta i Mrkih koje je mnogo bolje poznavala.
„Kada sam prvi put videla njihove slike na koricama knjige“ –
rekla je – „odmah sam pomislila, Zdravo, mali prijatelju.
Znam da sam iz nekog razloga osećala da me štite.“
Za razliku od njenog hladnog susreta sa Sivim, njen odnos prema
Mrkima je podrazumevao različite stepene bliskosti, očigledno
kao deo njihovog svesnog programiranja otetih. „Sa njihove
strane nikada nisam osetila antipatiju, kao sa Sivim“ – rekla je
– „Izgleda da su (Mrki) veoma zainteresovani da učine da ih
zavolimo.“
Međutim, Anita je pokazala da je potpuno svesna ove psihološke
manipulacije od strane vanzemaljaca. Zahvaljujući tome bila je u
stanju da sagleda neke od njihovih namera i motiva.
„Sećam se jednog (Mrkog) kako me gleda u oči“ – opisala je
jedan od susreta – „i čini da osetim strahovitu ljubav sa
njegove strane. Stavila sam ruke na njegovo lice i rekla
’Šteta što nije stvarno, zar ne?’ misleći na osećaj ljubavi
koji je projektovao u moju dušu.“
Uprkos pokušajima vanzemaljaca da izazovu utisak brižnog
odnosa, ona je i dalje patila od iste anksioznosti o kojoj
izveštavaju i drugi oteti. „Kada kažem da sam se osećala
zaštitnički prema tim malim stvorenjima“ – potvrdila je –
„verujte da je to osećaj koji su oni indukovali. Toga sam bila
svesna tokom preostalog vremena i noću strepela od odlaska u
krevet.“
Ova anksioznost kod otetih veoma često uzrokuje smetnje u
spavanju, koje se javljaju noću otprilike u isto vreme, kako se
to događalo i Aniti. „I dalje se ponekad plašim.“ – priznala je
– „i dalje sam budna od 3:00 do 3:34, sklupčana pod pokrivačem,
uplašena i očiju prikovanih za ulazna vrata.“
Prema stručnjacima za mentalno zdravlje, koji su istraživali
ovakve situacije, stres se javlja kao odgovor na situacije tokom
kojih se odigrao istinski traumatični događaj. Možda oteti
nastavljaju da se bude u određeno vreme svake noći zato što se
ranije odigrao traumatični događaj u to isto vreme, u vidu
podsvesnog, preventivnog upozorenja, alarma: ’probudi se i
zaštiti sebe’.
Rastući osećaj straha i ugroženosti nije bio podstaknut samo
događajima, na koje postoji svesno sećanje, već i situacijama u
kojima spoljni dokazi ukazuju na potisnuto i zaboravljeno
iskustvo. Na primer, bez ikakvog svesnog sećanja na smetnje ili
probleme, povezane sa tom geografskom oblašću, Anita ima fobiju
od vožnje na izvesnim delu auto-puta US 287. U ovom slučaju,
možda ipak postoji veza sa aktivnošću vanzemaljaca. „Taj deo
auto-puta je onaj gde nas je moj brat jedne noći pozvao da
pogledamo kroz prozor“ – „da bismo videli NLO koji je preletao.“
I mada se ne seća ničega više u vezi sa tom noći, njena fobija
je izaziva sumnju.
Sumnju izazivaju i različiti belezi i povrede koje je otkrivala
na svom telu. „Ujutru bih se često budila sa osećajem da me je
neko pretukao tokom noći.“ – rekla je. To je još jedan čest
detalj u izveštajima otimanih, buđenje sa mučnim osećajem
povreda mišića i kolena. „Budila sam se sa masnicama na rukama,
ramenima i nogama.“ – nastavila je – „bez ikakve ideje kako su
nastale. Nalazila sam ogrebotine kojih nije bilo prethodnog
dana.“
Ali dokaz intenzivnih aktivnosti tokom noći, iako nezapamćenih,
ne potiče samo iz Anitinog bolnog tela i ogrebotina. U jednoj od
takvih situacija probudila se ujutru sa neobičnim bolom u desnoj
ruci. „Sela sam na krevet“ – objasnila je – „i videla da je
tokom noći moj prsten zgnječen uz prst.“ Uz napor je uspela da
skine prsten sa prsta, ali ni njen muž ni zlatar nisu uspeli da
mu vrate originalni oblik.
Drugom prilikom, Anita je ujutru ustala iz kreveta i našla
krst, privezak sa svoje ogrlice, na podu. „Prethodne noći on je
bio na mom vratu.“ – rekla je – „a ogrlica je još uvek bila na
meni. A jedini način da se skine krst je bio da se otkopča
ogrlica i da se on skine sa nje.“
Nekoliko puta bi prilikom buđenja otkrila da se nešto dogodilo
sa njenom odećom, izveštaj koji se takođe često sreće kod
otetih. Jednom prilikom se probudila sa spavaćicom okrenutom
naopako, mada je bila potpuno sigurna da je nije skinula i
okrenula. Drugom prilikom spavaćica nije bila samo okrenuta
naopako, već i prevrnuta na unutrašnju stranu. U jednom od ovih
slučajeva, doživela je stanje izmenjene svesti tokom noći i
sećala se grupe Mrkih kako je posmatraju u „slobodnom padu“,
događaj koji iz nekog razloga nije izazvao uznemirenost.
Sa druge strane, Anita je imala mnogo snažnije reakcije na
slične događaje, ispoljavajući znatno veći emocionalni naboj
nego što se činilo da situacija izaziva. U zimu, tokom Božićnih
praznika, nosila je čarape tokom noći zbog hladnoće. Kada se
sledećeg jutra probudila, otkrila je da jedna čarapa nedostaje.
Izuzetno se uznemirila i naljutila na čitavu porodicu. Rekla je
da je bila „veoma ratoborna“ prema njima, čak ih optuživši da sa
njom zbijaju šale koje ne smatra nimalo duhovitim.
Anita se tog jutra i fizički osećala loše, pateći od užasne
glavobolje i mučnine koja ju je terala na povraćanje, iako nije
bilo bolesti koja bi izazvala te simptome. Ipak, možda čarape i
fizički problemi ne bi izazvali uzrujanost, da njena unuka nije
dala uznemirujući komentar. Sedmogodišnje dete je reklo svojoj
baki da su tokom noći došli neki „niski ljudi“ i odneli je. Kada
ju je Anita zamolila da opiše te ljude, devojčica ih je nazvala
„ljudi pečurke“.
„Šta su to ’ljudi pečurke’?“ upitala je Anita i unuka je našla
knjigu „Missing time“, Bad Hopkinsa i pokazala baki crtež na
koricama.
Anita je zamolila devojčicu da ih sama nacrta. Crtež je
prikazao humanoidna bića, dugog vrata, sa glavom oblika
sijalice. Oči su bile crne, velike i iskošene, na nosu su bile
dve nozdrve, usta su bila prava, tanka linija a brada je bila
zaobljenija nego na crtežu na koricama „Missing Time“. Devojčica
je rekla da su stvorenja bila visoka otprilike jednu stopu, sive
boje i imala četiri prsta umesto pet – detalj koji nije bio
prikazan na koricama knjige. Bilo je nekoliko takvih entiteta,
rekla je.
Anita se nije sećala ničega neobičnog te noći, ali fizički
simptomi, čarapa koja nedostaje i priča njene unuke su bili
dovoljni da ukažu na događaj koji izaziva pitanja i zabrinutost.
Ona nije samo želela da zna šta se događalo tokom noći, već je
generalno želela da sazna više o tim bićima koja su toliko dugo
bila deo njenog života, tako da je odlučila da pokuša sa
meditacijom i slanjem poruka vanzemaljcima.
„Postavljala sam pitanja telepatski“ – objasnila je Anita – „i
onda legla na sofu da bih utonula u polusan, koji je u stvari
predstavljao duboko stanje relaksacije.“
Nisam bila niti u stanju sna, niti sasvim budna. Tada bi
odgovori na moja pitanja dolazili.“
Sećala se kako je pitala: „Zašto odvodite žene?“
Da
bismo obezbedili kvalitetno razmnožavanje,
glasio je odgovor.
„Šta ako žena upravo ima menstruaciju?“ – raspitivala se,
setivši se kako je nosila tampon u pokušaju da se odbrani od
mogućih napastvovanja.
Mi
poznajemo razliku,
rečeno je.
„Kada ćete se pokazati?“ – pitala je dalje, ali odgovor je bio
manje precizan.
Uskoro
će biti vreme za to,
bilo je sve što je dobila kao odgovor.
Anita je koristila taj meditativni metod komunikacije nekoliko
puta. „Kada bih odlučila da telepatski razgovaram sa njima“ –
komentarisala je – „provela bih veliki deo vremena, optužujući
ih da nisu iskreni prema ljudskoj rasi. Oni su oduvek ovde. Da
su se ranije pokazali, niko ih se ne bi plašio. Nepoznato je ono
što u nama izaziva strah. Sada je nemoguće da jednostavno budu
prihvaćeni. Znam na koga vičem“ – dodala je – „ali nikada nisam
znala koja grupa šalje odgovor.“
Neke od tih odgovora je bilo nemoguće razumeti. Uz komunikaciju
koja je imala neku vrstu smisla– to funkcioniše tek kada
godina nastupi i potpuno će se promenii, na primer –
Anita je dobijala poruke koje su sadržale nepoznate reči i
besmislene fraze, uključujući i zbunjujuću referencu na
planetarno-zvezdano punjenje.
Neke od tih poruka izgledaju kao besmislice, ali jedan od
neobičnih razgovora, IRU URI, je veoma sličan poruci koja je
bila data Lizi, u kojoj su joj vanzemaljci rekli, pokazujući
majmuna: Oni su vi, vi ste oni (They are you, you are them).
Ako bi se Anitina komunikacija zapisala rečima, glasila bi:
Ja ste ti, ti si ja. (I are you, you are I). I smisao fraza
je veoma sličan. Čak je i gramatička nekorektnost prisutna u oba
slučaja.
„Pretpostavljam da veliki deo tih susreta čine snovi koje su
vanzemaljci indukovali.“ – rekla je – „da bi učinili da se
ugodno osećamo sa njima. Kao u slučaju slobodnog pada, verujem
da su za mene kreirali iskustvo prijatnog leta, jer se plašim
letenja, a možda će u budućnosti biti neophodno da „letim“ sa
njima da bi mi spasli život, kada se planeta iskosi.“
Ova referenca na planetu koja će se iskositi dolazi iz
scenarija globalne katastrofe koji joj je prikazan. Ovakvi
scenariji su toliko česti među otetima da bi ovaj tip
informacija mogao biti deo široko rasprostranjenog
programiranja, koje je uključeno u vanzemaljski program,
kreirano da posluži nekoj svrsi koja još uvek nije sasvim jasna.
Većina otetih, kojima su prenete informacije o budućim
katastrofama, takođe izveštavaju, kao i Anita, da imaju da obave
neki posao ili zadatak u vezi sa njima.
„To je kao da oduvek znam da te stvari (NLO, vanzemaljci i
predstojeće katastrofe) dolaze.“ – rekla je Anita – „i da moram
pokušati da ubedim ljude i da naučim stvari koje bi mi omogućile
ne samo da preživim, već i da pomognem drugim preživelima. Na
primer, dok sam bila dete, rečeno mi je: Deca moraju biti
zaštićena.“
Anita priznaje da je barem deo vanzemaljskog programiranja imao
uticaja na nju, ali nije dopuštala sebi da prihvati sve što bi
joj govorili ili prikazivali.
„Uvek se iznenadim kada dobijem bilo kakve informacije od
njih.“ – rekal je – „Zaista ne znam da li se onome ko otme neku
osobu može verovati da će dati istinit odgovor na bilo koje
pitanje.“
Ona je svesna njihove moguće prevare, kao što uviđa i da su
vanzemaljci u stanju da za ljudska bića tokom susreta kreiraju
nerealne scenarije. Ova svest je Aniti bila od velike pomoći,
jer joj je omogućila da napravi distancu prema ovim događajima i
da analizira i proceni aktivnosti kojima je bila izložena. To ju
je takođe sačuvalo od preuranjenih zaključaka o svojim
sećanjima.
Jedan od nedavnih mogućih događaja Anita je opisala kao običan
san, uprkos prisustvu NLO-a i vanzemaljaca.
„Prošle noći sam sanjala da stojim u svom dvorištu i gledam u
noćno nebo.“ – rekla mi je – „Videla sam četvorougaoni NLO kako
lebdi na otprilike petstotina stopa iznad kuće. Sa strane je
imao rakete i počeo je da puca po liniji drveća blizu kuće.
Utrčala sam u kuću i oglasilo se ulazno zvono.“
Rekla je da je sledeći segment sna uključio epizodu tokom koje
smo ona i ja diskutovale o projektu za knjigu, ali su posle toga
usledile sasvim drugačiji događaji.
„Zatim“ – rekla je - „su me posetili neki pripadnici vojske,
koji su pokušavali da me navedu da im ispričam o NLO-ima, što
sam odbijala. Ponavljala sam, ’Ne znam ništa, ne znam ništa’.“
Anita je ovaj scenario procenila kao običan san, što bi on lako
i mogao biti, verovatno zbog mog prisustva u jednom od njegovih
segmenata. Međutim, ono što nije znala je da sam ja zaista
videla četvorougaoni NLO na veoma maloj razdaljini u zimu 1992.
tako da je moja sopstvena radoznalost bila potaknuta ovim
opisom. Još je interesantnija činjenica da je nekoliko drugih
ljudi, koji su uključeni u projekat oko ove knjige, Liza, Endži
i članovi moje porodice, izvestilo o veoma sličnim ispitivanjima
od strane pripadnika vojske. A u tim drugim slučajevima nije
bilo razloga da se poveruje da je u pitanju običan san.
Međutim, za Anitu dokazi o realnosti sna nisu bili dovoljno
snažni, što ukazuje na njenu tendenciju da se uzdrži od
preteranih reakcija na moguće ili stvarne susrete sa
vanzemaljcima. Kao rezultat, uspela je da zadrži dobru meru
mentalnog balansa, da niti uznosi ta stvorenja u svom umu,
praveći od njih bogove, niti da dopusti da je preplavi strah i
da u njima vidi demonska bića. „Nije sve što dolazi od
vanzemaljaca loše.“, verovala je, što je razumna tačka gledišta
koja proizilazi iz sveukupnosti iskustava koja je imala sa
njima.
Ipak, nije se osećala ugodno, kada bi fizički ugrozili njenu
normalnu realnost, kao što pokazuju dve naredne epizode.
„Kada sam otišla u krevet“ – ispričala je – „počela sam da
osećam strah. Nisam mogla da zaspim. Bivalo je sve gore kako su
sati prolazili. Počela sam da čitam i nedugo zatim ugledala
bljesak svetla. O, ne. Rekla sam sebi da je to možda
svetlo iz jednog od mojih akvarijuma i pokušala da čitam dalje“.
„Čula sam neki zvuk otkucavanja.“ – nastavila je – „i pokušala
da ustanovim šta je to. A onda sam sa strane videla bljesak
braon svetla kako se kreće ka vratima spavaće sobe.“ ’Bljesak
braon svetla’ je bio prepoznatljiv za Anitu i ona je shvatila da
je najmanje jedan vanzemaljac u kući. Borila se da ostane budna,
nadajući se da će izbeći barem jednu abdukciju, ali nije mogla.
„Konačno“ – zaključila je – „potpuno iscrpljena, odustala sam i
zaspala. Oni su zaista strpljiva mala stvorenja.“ Ukoliko se
nešto i desilo te noći, Anita se toga nije sećala. Ali su neki
znaci prilikom buđenja ukazivali da se tokom noći ipak odigrala
poseta. „U subotu ujutru“ – rekla je – „kolena i noge su me
užasno bolela. Proverila sam da li je u pitanju artritis i
ispostavilo se da ga nemam.“
Četiri meseca kasnije, decembra 1993. odigrao se sličan
događaj, brz i neuhvatljiv za svest baš kao i prvi. „Probudila
sam se u 3:00“ – ispričala mi je – „i uključila televizor u
spavaćoj sobi. To je uobičajeno vreme kada se budim i podrobno
ispitujem sobu. Uključila sam Kanal 4 jer on ima program čitave
noći. Želela sam da čujem izveštaj o vremenu jer smo očekivali
pljusak. Sve je bilo normalno dok na TV-u nije počela neka
reklama za osiguranje. Ležala sam na strani i dogodilo se da
jednostavno zurim u TV.“
„U tom trenutku se crni predmet pomerio preko ekrana, sa leve
na desnu stranu, da bi se tada vratio sa desne na levu. Imao je
prednju stranu, ali se ipak činilo da je jedno-dimenzionalan.
Izgledalo je da ruka gotovo može proći kroz njega, ali je to
ipak crnilo zaklanjalo ekran. Mora da je bilo razumno, jer kada
sam pomislila, ’Do đavola, šta je ovo?’ pomerilo se sa
ekrana. Borila sam se da ne zaspim, kao da mi ne bi dosađivalo
ako sam budna. Kratko potom osetila sam staro, poznato „zap“
kroz telo i izgubila svest.
Posle toga se javio bolan osip na kičmi, osam do dvanaest inči
od zadnjice. U međuvremenu su svi pregledali moju kičmu i rekli
da nema čak ni crvenila. Međutim, to mesto je bilo veoma bolno
tokom tri nedelje.“ Svesno viđenje neobičnog stvorenja,
neobjašnjive fizičke posledice i ništa u njenom sećanju što bi
te dve stvari moglo povezati: takvi događaji se provlače kroz
čitav njen život kao i kod brojnih drugih ljudi koji imaju
kontakt sa vanzemaljcima. Vanzemaljske abdukcije su nešto, sa
čime ona živi mirno, retko razgovarajući o njima sa drugima i
izlazeći sama na kraj sa svojim strahovima i nedoumicama
najbolje što može. Ova iskustva su promenila njen pogled na
svet, njene navike, želje i strahove. Čitava tekstura njenog
života je prožeta obrascem jedne nepoznate agende.
nastavak:
VI dio |