|
„Imala
sam sedam ili osam godina.“ – započelo je Betino sećanje –
„Otac je mojoj sestri i meni dopustio da izađemo i igramo se
žmurke sa drugom decom. Bilo je oko šest popodne. Sećam se da
sam se sakrila iza nekog žbunja i tada začula zvuk, čula nekog
drugog. Kada sam se okrenula, videla sam nešto za šta sam u tom
trenutku mislila da je drugo dete.“
„Sledeće čega se sećam je“ – nastavila je – „da je već bio mrak
i da sam bila veoma iznenađena. Kada sam stigla kući, otac je
bio ljut a majka zabrinuta. Otac mi je rekao da su me dozivali i
tražili satima. Nisam mogla to da razumem.“ – rekla je – „Mesto
na kome sam se sakrila je bilo tek stotinak stopa udaljeno od
kuće. Sakrila sam se tamo po danu a sledeće čega se sećam je da
je bio mrak i da sam bila uplašena.“
„Od skoro imam drugačije sećanje na taj događaj.“ – dodala je –
„Onaj, za koga sam mislila da je drugo dete, je bio vanzemaljac,
jedan od Sivih. Odveo me je na brod, ali ne znam šta se dešavalo
posle toga.“
Betina priča o vremenskom prekidu u detinjstvu me je podsetila
na sličan događaj iz detinjstva mog muža u uzrastu od dvanaest
godina, ne mnogo više nego što je tada imala Beti. Dok su se
Kesi i njegov prijatelj jednog dana igrali na polju, prišla im
je grupa dece i pozvala ih da dođu i vide NLO koji je sleteo sa
druge strane brda. Kesijevo sledeće sećanje je da se vraća kući,
žaleći se majci na krvarenje iz nosa i glavobolju.
Kao i Beti, Kesi je doživeo epizodu sa vremenskim prekidom koja
je počela posle kontakta sa nepoznatom „decom“. Beti nikada nije
ispitivala ovo sećanje pod hipnozom, ali kada se Kesi podvrgao
regresivnoj hipnozi da bi istražio vremenske prekide, otkrio je
potisnuta sećanja na abdukciju uz stavljanje implanta u nos.
To nije jedina sličnost između Betinih i Kesijevih doživljaja.
Razvedena majka sa odraslom decom, Beti nas je kontaktirala jer
jedno od njenih sećanja na susret, koji je po svemu sudeći
uključivao vojno osoblje, sadrži veoma iznenađujuće i
uznemirujuće paralele sa jednim događajem opisanim u knjizi
„INTO THE FRINGE“.
Zajednički poznanik je pomogao da se uspostavi telefonski
kontakt i mi smo se upoznale. Beti je rođena 1942. u Porto Riku
i tamo je provela većinu svog života. Pre nego što je zasnovala
porodicu, radila je kao nastavnik, međutim problemi sa vidom, od
kojih pati od pre nekoliko godina, su joj onemogućili da radi.
Trenutno, ona deli svoje vreme između Porto Rika i Floride.
Beti i ja smo preko telefona razgovarale o njenim susretima sa
vojnim osobljem. Ali ja sam bila zainteresovana da čujem i o
drugim iskustvima, posebno zbog toga što je živela u Porto Riku.
Veliki deo izveštaja o vanzemaljcima i NLO-aktivnostima dolazi
iz te oblasti, kao i sa ostrva. U stvari, od čitave teritorije
SAD u Porto Riku je bilo više
skorašnjih NLO aktivnosti nego bilo gde drugde.
Sudeći po Betinim izveštajima taj trend se nastavlja. Pored
epizoda sa vremenskim prekidima, ona ima još svesnih sećanja na
mnoge druge neobične događaje iz detinjstva, počevši od 1950.
Njeno prvo viđenje NLO-a se odigralo samo godinu ili dve posle
epizode sa žmurkama. Na putu ka prodavnici u kasno popodne je
podigla pogled i ugledala „veliku vatrenu loptu“ kako juri preko
neba. Nestala je iza obližnje planine i Beti je pretpostavljala
da je prisustvovala padu aviona, iako nije čula nikakav zvuk.
Vrisnula je i potrčala kući gde je ocu ispričala sve što je
videla. Budući da je radio u mornarici SAD, otac joj je obećao
da će se raspitati u vojnoj bazi i saznati šta se desilo.
Međutim, nekoliko dana kasnije, kada je Bet ponovo pokrenula tu
temu, otac joj je rekao da nikome ne sme da kaže šta je videla,
niti da to ikada više pomene. Nije dato nikakvo objašnjenje,
samo upozorenje, i to ju je navelo da pomisli da je reč o nekoj
misteriji.
Još kao dete navikla je na misteriozne stvari. „Čak i pre toga“
– rekla je – „najranije što moja sećanja sežu, bila sam svesna –
kao i moja porodica – da mi se događaju neobične stvari,
najčešće noću. To je dovelo do toga da se plašim odlaska na
spavanje, da se plašim da će neko doći i odvesti me.“
Neobjašnjiva buka je često remetila tišinu noći. Jednom
prilikom, na primer, trgla se iz sna zbog neobičnog „brujanja
ili zujanja“ u sobi u kojoj je spavala sama. Uplašena, otrčala
je u sobu svoje sestre. „Oni me traže“ – to je bilo sve čega se
seća da je rekla, jer je u tom trenutku njena sestra odjednom
pala u dubok san a Betino telo se paralizovalo. Tada je i ona
izgubila svest.
Sledeći neobičan događaj se odigrao kada je imala deset godina.
Bila je napolju i zastala je da pojede voće. Sećala se kako je
mirno stajala, zagrizla voće i tada pogledala na dole i na nozi
videla veliku posekotinu koja je krvarila. „Nisam znala šta da
mislim“ – rekla je – „Kako je moguće da na nozi imam takvu
posekotinu i da krvarim? Nisam se ni pomerila od prodavnice.“
Budući da nije obraćala pažnju na vreme, kako je to i inače
slučaj kod dece, nije mogla da odredi da li je došlo do nekog
vremenskog prekida.
Takođe nije imala objašnjenje za senku koja se ponekad
pojavljivala u kući i bila je sklona da veruje da je u pitanju
duh. Ipak, jednom prilikom, senka je dobila opipljiviji oblik.
Beti se probudila tokom noći i videla humanoidnu figuru kako
sedi na njenom krevetu. Nosio je belu odeću i nešto joj je
govorio. Nije mogla da se seti stvari koje je rekao niti
njegovog lica. Ispričala je majci o tim čudnim događajima i
majka joj je odgovorila da bi noću ponekad čula kako Beti sa
nekim razgovara u sobi, ali kada bi pokušala da ustane i proveri
šta je sa devojčicom, shvatila bi da ne može, da je
paralizovana.
Nešto kasnije, sa četrnaest, Beti je doživela drugo viđenje
NLO-a. Dok je sedela na stepeniku kraj prozora učeći, pogledala
je napolje i kroz krošnje drveća ugledala jedan objekat. Za
trenutak se zaustavio, lebdeći u vazduhu, pre nego što je
velikom brzinom nestao iz vida. Beti je kasnije saznala da je
jedan njen sused te noći takođe video NLO.
Neobični događaji su je pratili i kada je napustila kuću,
otišavši posle očeve smrti na neko vreme u internat. Jedna od
njenih cimerki ju je probudila vrišteći i rekla da je upravo
videla neprirodnu figuru kako stoji kraj Betinog kreveta. Biće
je očigledno primetilo da ga cimerka posmatra, počelo da se
kreće prema njoj i u tom trenutku je ona vrisnula. Njen opis
stvorenja se poklapa sa danas poznatim Sivima.
Kako je Beti rasla, činilo se da neobični događaji posustaju.
Otišla je na koledž i zatim počela da radi kao nastavnik. Nije
se dogodilo ništa vredno pomena dok se nije udala i ostala u
drugom stanju sa drugim detetom.
„Sećam se da sam se veoma strahovala da nisam zaista trudna“ –
rekla je – „da je to tumor, jer se beba nije pokretala. Često
sam govorila svom lekaru da to sigurno nije beba, da je sigurno
pogrešio, ali to je za njega bila samo dobra šala.“
„U šestom mesecu trudnoće sam i dalje bila veoma zabrinuta, jer
se beba nije pomerala. Jedne noći se naglo javila toliko snažna
pospanost, da sam otišla u krevet. Sanjala sam sledeći san:
Videla sam sebe na lekarskom krevetu. Nepoznati lekar mi je
stavio iglu u pupak. Kada je to učinio, osetila sam nešto kao
električni šok i beba je počela da se pokreće. Takođe sam
osetila da mi je nešto stavljeno u nos. I tada sam se
probudila.“ – završila je – „I pošto sam se probudila ustanovila
sam da veoma jako krvarim iz nosa i da se beba pokreće.“
Beti je rodila zdravu bebu prema terminu. Međutim, naredna
trudnoća nekoliko godina kasnije se nije održala. Pobacila je
jedne noći, pri čemu uopšte nije bila sigurna da je videla bilo
kakav ostatak fetusa. Treba naglasiti da je jedan sused izvestio
da je te noći opazio neobično svetlo iznad Betine kuće.
Šta god da je mogla misliti o ovim brojnim, neobičnim
iskustvima, za koga god da je smatrala da se nalazi iza njih, u
leto 1978. se odigrao događaj koji nije dopuštao sumnju u
pogledu svog izvora. U noći 17. jula Beti je otišla u krevet oko
21:00, čitala otprilike jedan sat i zatim isključila lampu u
nameri da zaspi. U tami joj je neko svetlo privuklo pažnju i
kroz prozor je ugledala svetleći objekat. Zabrinuta, probudila
je muža i zamolila ga da proveri šta se događa. Pošto nije
pronašao ništa neobično, vratio se u krevet i ponovo su ugasili
lampu. Ali objekat se vratio u dvorište, bacajući svetlost kroz
prozor. Beti je pogledala u pravcu iz koga je svetlost dolazila
i sledećeg trenutka postala svesna da se nalazi na sasvim
drugačijem mestu. Bila je u nepoznatoj prostoriji i nije bila
sama. Njen suprug je ležao kraj nje, očigledno u snu, a njeno
najmlađe dete joj je počivalo u krilu. U panici je iznenada
pomislila: ’Gde su moja druga deca?’ Glas iz nepoznatog
izvora joj je odgovorio: ’Ne boj se, ona su tu.’
Još troje ljudi, koje nije poznavala, je takođe bez svesti
ležalo u sobi. Videla je mladog muškarca i ženu, otprilike
dvadesetih godina, i starijeg čoveka koji joj je izgledao kao
„penzionisano vojno lice“.
Čitava situacija je bila potpuno neočekivana i Beti je bila
suviše zbunjena da bi reagovala logično. Ili je možda, kao i u
drugim izveštajima, njena reakcija iz nekog razloga bila
“dirigovana“. U svakom slučaju, kada je videla da stariji čovek
dolazi svesti, baš pošto je i sama povratila svest, bez ikakvog
povoda je upitala: „Koliko je sati?“ S obzirom na potpunu
neobičnost situacije to pitanje se činilo sasvim besmislenim.
Međutim, umesto da reaguje čuđenjem ili panikom, čovek je
jednostavno pogledao na sat i odgovorio: „Dva i deset.“
Prošlo je gotovo dva sata od kako je po drugi put ugledala
svetlo, iako joj se činilo da je to bilo pre samo nekoliko
trenutaka. Osvrnuvši se oko sebe, videla je neobičnu,
kompjuterizovanu opremu u sobi, a onda je uočila i neka druga
bića, sasvim sigurno ne ljudskog porekla. Ta dva entiteta su
bila siva i veoma mršava, obučena u metalno-siva odela.
Beti je primetila da njen suprug počinje da se budi, ali je sva
njena pažnja bila prikovana za metalna vrata ispred nje, koja su
počela da se transformišu u staklo, slično prozoru. Pogledavši
kroz staklo, prepoznala je lokaciju kao ruralnu oblast u blizini
zemljišta koje je posedovala.
Vrata su se tada otvorila i u prostoriju je ušao veoma visoki
čovek. Bio je bled, sa tamnom, kratkom kosom koja je formirala
vrh na čelu. Oči su mu bile veće nego što je uobičajeno a vilice
četvrtaste. Čovek je nosio istu hermetičnu, metalnu odeću kao i
Sivi, ali je nosio i rukavice i široki pojas. U ruci mu je bio
mali prsten, koji je izgledao kao da je načinjen od stakla i
unutar koga je svetlucalo mnogo sjajnih svetala. Kada je visoki
čovek uperio netremičan pogled na Beti i njenu porodicu, stekla
je utisak da je neki „naučnik“ i osećala je da pripada
„komandnom vrhu“. Njegov pogled je učinio da se oseća kao
eksperimentalni primerak i kao zamorče.
„Moj suprug je počeo da se budi.“ – rekla je – „i taj čovek ga
je ponovo uspavao, držeći staklenu loptu iznad njegove glave. To
je učinio i meni i nastupila je paraliza.“
Sledeće čega se Beti sećala je da se nalazi u svom krevetu, sa
užasnom glavoboljom i zatim je brzo utonula u san. Probudivši
se, ustanovila je da su je događaji tokom noći ostavili u
fizički lošem stanju. Pored snažne, probadajuće glavobolje,
imala je bolove po celom telu, pogotovo na leđima, i
vrtoglavicu. Takođe je osećala užasnu mučninu, više puta je
povraćala, kao da je zaražena dijarejom. Imala je teškoće sa
vidom, jer su joj oči bile otečene i nadražene, stanje koje ju
je mučilo još dugo posle toga, toliko da je morala da nosi
naočare za sunce.
Užasan osip je potrajao mesecima i kosa je počela da joj opada
u velikim pramenovima. Ipak, posebno uznemiravajuća je bila
katarakta koja je počela da joj se obrazuje na očima. Devet
meseci posle abdukcije, Beti se podvrgla operaciji otklanjanja
katarakte i tokom pripremnih ispitivanja lekar je pronašao
ogrebotine za koje je tvrdio da sigurno potiču od operacije oka.
Međutim, takva operacija nikada nije bila izvršena, barem ne
ljudskom rukom.
Očigledno su se u tom stranom okruženju odigrale neke stvari
ili neke neobične aktivnosti, koje su prouzrokovale brojne
nedaće, ali je Beti mogla da se seti samo kratkog scenarija u
okrugloj sobi. Nije bila sigurna u pogledu visokog, tamnokosog
čoveka, ali je bila sigurna da siva stvorenja nisu ljudi.
Nedugo posle toga ponovo je videla ta stvorenja. Zaspala je ali
ju je zvuk dozivanja njenog imena probudio. Ustala je i
pogledala kroz prozor, odakle ju je posmatralo jedno od tih
malih bića. Beti se sećala da je nosilo neku vrstu metalnog
štapa ali trenutak kasnije bila je ponovo u krevetu, a od malog
stvorenja nije bilo ni traga.
NLO-i su se i dalje pojavljivali. Na Dan očeva 1980. čitava
porodica je prisustvovala jednom takvom događaju. Dvoje dece ga
je ugledalo u dvorištu i pozvalo ostale. Stigli su na vreme da
vide objekat nalik oblaku kako bešumno lebdi oko deset stopa
iznad tla sa nečim iznutra što je izgledalo kao „mehurovi“, da
bi ubrzo nestao.
Manje od godinu dana posle toga Beti je u sobi ponovo posetilo
neobično biće. Kada se pripremala da ode u krevet, osetila je da
je neko posmatra. Okrenuvši se, ugledala je visokog, mršavog
čoveka kako stoji kraj njenog kreveta i veoma se uplašila.
Pokušala je da vrisne, ali nikakav zvuk nije izlazio, tako da je
počela da se nemo moli za pomoć. I tada je primetila da se
pomera, da se kreće napred ka čovekovoj ispruženoj ruci.
Nesposobna da se zaustavi, lebdela je iza njega u pravcu prozora
i znala da će uskoro proći kroz njega. To je proizvelo još veću
paniku, jer se plašila da će pasti i „spljeskati se kao
hamburger“.
Međutim, trenutak prolaska kroz prozor nije ostavio nikakvo
sećanje na ono što se dogodilo i sledeće čega je postala svesna
je bilo da leži na nekom mračnom mestu, uz „osećaj velike
brzine“. Utonula je u mrak i u sledećem trenutku bila na krevetu
u gostinskoj sobi i dalje nesposobna da se pokrene. Ipak, mogla
je da viče što je i učinila, na šta je njen muž dotrčao. Ali
neobični čovek je, naravno, nestao.
Beti nije bila jedini član porodice koji je video vanzemaljska
bića. Godine 1986. ona i njen mali sin su ugledali jedan beli
entitet. Bila je u krevetu i pažnju joj je privukao zvuk vode
koji je dolazio odnekud. Samo što je ustala da proveri šta je u
pitanju, sin ju je pozvao da izađe.
„Mama, pogledaj tamo!“ – vikao je i Beti je pogledala, ali sve
što je mogla da vidi bez naočara je bio nejasan beli objekat
dalje u dvorištu. Međutim, njen sin je imao bolji vid i ispričao
je da je kod garaže video malo stvorenje u baštovanskim
pantalonama kroz koje je curila voda. Kada je sin pogledao prema
njemu, biće se zaustavilo i „odlebdelo“.
Kasnije, 1987. Betina ćerka je ispričala da su tokom noći došla
tri Siva i odvela je do lokacije u blizini njihove kuće, do
NLO-a. Rekla je da su prijateljski razgovarali i da se jedan
vanzemaljac čak nasmejao. Takođe je izvestila o prisustvu
neobičnog čoveka koji joj je umetnuo dugu iglu u grudi i rekao
da će „fiksirati“ njeno srce. Beti je rekla da se to dogodilo u
vreme kada je njena ćerka čekala na operaciju srca.
To je takođe bilo u vreme kada se setila kratkog ali živog san
koji je izazvao veliku uznemirenost. U tom snu je bila na
nepoznatoj lokaciji, ležala je na nekom stolu, dok je još troje
ljudi stajalo oko nje. Najstrašniji deo scenarija je bila jedna
rečenica koju ju čula da jedan od njih izgovara: „Ona je
potrošna i uvek možemo da upotrebimo terminator.“
Iskustvo se toliko razlikovalo od prethodnih susreta kojih se
sećala da je Beti insistirala na tome da je to samo san, ali
pretnja i nagoveštaj terminatora, šta god to bilo, ju je
proganjala. Na isti način ju je proganjao i identitet tog
čoveka.
Još jedna situacija, koja se odigrala u to vreme, je izazvala
veliku brigu, iako naizgled nije bila povezana sa NLO-ima ili
vanzemaljcima. Tokom nekoliko dana, Bet se ujutru budila,
odlazila u kuhinju da skuva kafu i nalazila bokal sa vodom, koji
inače stoji u frižideru, i četiri čaše na šanku.
Kada se to prvi put dogodilo, pomislila je da je
reč o nepažnji i upitala svoga
sina i ćerku za to. Oboje su osporili ne samo da su ostavili
bokal van frižidera, već i da su uopšte bili u kuhinji posle
polaska na spavanje. Ponovo je zatekla prljavi bokal i čaše i
naljutila se, jer je smatralo da je teško poverovati u
interpretaciju njene dece i njihovu nevinost u ovom slučaju.
Šta oni to rade, pitala se, ustaju tokom noći, pozivaju krišom
ljude u kuću? Zašto se to radi tajno? Zašto poriču da su to
učinili? Ova pitanja su je veoma mučila, međutim, deca su
nepopustljivo tvrdila da nemaju ništa sa ovim povremenim
ostavljanjem bokala i čaša na šanku i tajanstvenim posetiocima
tokom noći.
Konačno, Beti im je poverovala, ali ju je to još više uplašilo,
jer je ukazivalo na scenario sa četiri stranca koji su imali
slobodan pristup u njenu kuću i do njene porodice. Ipak, niko
nije video nikakve nepoznate ljude i nikakve dragocenosti nisu
ukradene iz kuće, a ideja o strancima koji provaljuju da bi
uzeli gutljaj vode nije imala nikakvog smisla. Sa druge strane,
nije mogla da poveruje da su to vanzemaljci, pogotovo zato što
je sve što su izgleda radili bilo da naspu čašu vode, ostave
nered u kuhinji i odu.
Beti je dugo vremena bila zabrinuta zbog te misteriozne
situacije, čak i pošto su posete prestale. Nikada nije uhvatila
nekoga da prima goste ili jednostavno vadi bokal sa vodom, što
bi objasnilo celu stvar. Međutim, mnogo kasnije javila su se
sećanja u vezi sa tom situacijom. U veoma uznemirujućem
scenariju, videla je sebe kako otvara vrata i pušta grupu ljudi
u kuću. Čak je videla sebe i kako sipa vodu. Nije prepoznala te
ljude a bljeskovi sećanja joj nisu razjasnili zašto ih je
pustila unutra, niti šta se događalo pošto im je sipala piće.
Nije bila sigurna da li sećanja reflektuju realne događaje ili
su plod njene imaginacije. Osećaj je sigurno bio realan, ali je
sve izgledalo tako malo verovatno, da Beti to jednostavno nije
mogla da prihvati.
Međutim, u septembru 1987. se odigrao jedan nesumljivo realan
događaj. Pojavio se još jedan NLO i tome su prisustvovala tri
člana njene porodice.
„Mama, tamo je NLO!“ – čula je svoju ćerku kako viče u 11:00
uveče. Ustala je da pogleda i videla „veliki, prekrasan NLO“ oko
pola milje udaljen od kuće. Njen sin ga je takođe nakratko
video.
Viđenje se na prvi pogled nije razlikovalo od prethodnih, ali
su sledećeg dana usledile aktivnosti koje će se produžiti na
čitavu godinu: preletanje neidentifikovanih helikoptera. Prvog
dana je pored crnih helikoptera preleteo i jedan AW AC i
letelice su operisale tako nisko da su se prozori i čitava kuća
ponekad tresli od njihove snage. Vratili su se posle nedelju
dana i Beti je tada videla čak i letelicu koja je izgledala kao
helikopter mada je letela nečujno.
I
dalje je imala zastrašujuća noćna iskustva, praćena najčešće
fragmentarnim sećanjima i vremenskim prekidima. Jednom prilikom,
na primer, posle ponoći, prošla je kroz iskustvo koje se
zadržalo u svesti u vidu tri odvojena kratkotrajna bljeska
sećanja. Prvi deo je počeo kada je još uvek potpuno svesna kroz
prozor posmatrala neka crvena i bela svetla u dvorištu. U drugom
delu je bila u dvorištu, gledala za letelicom koja je odlazila i
plakala: „Ne ostavljajte me!“ Odjednom je ponovo potpuno
svesna bila u svom krevetu.
Tokom tih godina veoma aktivnog učešća vanzemaljaca u njenom
životu Beti je imala brojne snove u vezi sa NLO-ima, Sivima i
drugim vrstama entiteta. Neki ljudi će smatrati da je neozbiljno
tragati za informacijama u snovima, ali tesna povezanost snova
sa ovim fenomenom pokazuje da nije tako.
U
istraživanju abdukcija opšte je poznato da će se sećanje na
susret sa vanzemaljcima, potisnuto u vreme događaja, vratiti u
najrazličitijim oblicima. To mogu biti iznenadni bljeskovi u
svesnom stanju ili se mogu javiti u snu. Takođe se može dogoditi
da ono čega se osoba seća kao sna nije sećanje na neki prošli
događaj, već reflektuje iskustvo od prethodne noći, tako slabo
potisnuto, da ostaje u svesnom umu kao stanje izmenjene svesti.
U svakom slučaju, mudro je posvetiti pažnju snovima osobe koja
ima aktuelna iskustva sa vanzemaljcima. Izvesni detalji, često
identični, koji se provlače iz slučaja u slučaj, se razlikuju od
tipičnih arhetipskih entiteta i situacija, karakterističnih za
obične snove.
To u svakom slučaju važi za Betine snove. U jednom, na primer,
bila je sa nepoznatim vanzemaljskim bićem u oblasti u kojoj je
nebo bilo ružičasto i sećala se da je videla neku životinju koja
je podsećala na kravu. O svim tim detaljima izveštavaju i drugi
oteti, nekada kao o događajima iz snova, nekada kao o realnim
iskustvima. Takav je i scenario koga se sećala iz drugog sna:
jedan od Sivih joj je dao da popije neku tečnost. U drugom je
bila potopljena u „gustu tečnost“ i bila je iznenađena kada je
otkrila da u njoj može da diše. Taj scenario je danas toliko
poznat, da je uključen u listu najčešćih događaja o kojima oteti
izveštavaju.
Beti je bila zainteresovana i zabrinuta zbog tih snova, kao i
zbog događaja, kojih se svesno sećala. Tako, kada joj se pružila
prilika da radi sa dobro poznatim istražiteljem NLO-a i da se
podvrgne regresivnoj hipnozi, odlučila je da to i učini.
Početkom 1988. prošla je kroz četiri seanse regresivne hipnoze
koje su se sve fokusirale na jedan događaj: susret iz 1978. kada
je na osnovu svog sećanja bila u okrugloj sobi sa svojim mužem,
jednim detetom i tri stranca. Sledeći izveštaj je skup
informacija sa tih seansi, sastavljen od svih delića i detalja
koji su se pojavili tokom regresije.
Beti se setila da je u trenutku kada je svetlo zasijalo kroz
prozor te noći, videla nekoliko vanzemaljaca u sobi. Bila je
preplašena, ali jedan od njih ju je umirio i izgleda bio zadužen
da je odvede na brod. Sledeći deo njene memorije je nepovezan;
bila je u maloj sobi u kojoj je atmosfera bila „zamagljena“ i
nije mogla da vide mnogo više do nekoliko neobičnih instrumenata
na stolu. Jedan od njih je izgledao kao fen za kosu.
Sledeće, dva vanzemaljca su je povela kroz krivudav hodnik do
druge prostorije, koja joj je izgledala kao „hirurška sala“.
Uplašila se da će je tu ubiti. Počela je da plaće od straha kada
su je položili na „lebdeći“ sto. Iznad nje je bio ekran na kome
se videla njena unutrašnjost. Treći vanzemaljac u sobi je počeo
da razgovara sa onom dvojicom koja su je sprovela. Beti je
osećala da on ima više samilosti nego ostali. Taj treći entitet
je stao iza nje, držeći crnu kutiju. Nije mogla da vidi šta on
radi, ali je osećala kao da joj je otvorena glava i uklonjen
mozak bez ikakve senzacije bola.
Pošto je „sve zajedno ponovo vraćeno“, hladna tečnost je
izlivena po njenoj glavi. Kada je ta procedura bila završena,
vanzemaljci su stali ispred nje i Beti je shvatila da je
mentalno drugačija. Njene misli i reakije prema svemu su bile
promenjene, činilo se, bila je ispunjena novim idejama o Bogu i
o jedinstvu sveg života sa uzvišenim izvorom.
Nakon tog veoma spiritualnog doživljaja usledilo je u
potpunosti fizičko ispitivanje, tokom koga su vanzemaljci uzeli
uzorke njene kože i kose. Ušao je visoki čovek, sličan onome
koga je videla ranije, i izvršio kompletno ispitivanje njenog
tela, uključujući i ginekološki pregled. Zatim joj je objasnio
mnoge stvari, govoreći joj da su ona i drugi ljudi „izabrani“ da
obave neki „posao“ u budućnosti.
Taj trenutak je kod Beti izazvao najveće uznemirenje, a posebno
se uplašila kada je on izneo dve duge, tanke igle i objasnio da
treba da izvrši neke „korekcije“ na njenom bubregu i jajniku.
Umetnuo je igle u oblast gde se nalaze ti organi i Beti je
osetila toplu vibraciju. Čovek je rekao da je to neophodno, da
bi njene žlezde doveli u stanje koje više odgovara onome što oni
žele da ona uradi „u službi čovečanstva“. Dugo su govorili o
promeni ljudske „vibracije“.
Zatim je ušla mlada žena, po izgledu slična onom muškarcu, i
počela da čisti Betino telo sunđerom i tečnošću. Ona ju je
otpratila u prvu sobu, gde je čovek nastavio da joj objašnjava
neke stvari. Prvo, rekao joj je da su ona i drugi ljudi
„izabrani“ da obave neki „posao“ u budućnosti. Takođe je opisao
predstojeće katastrofe i njen rad kao „spiritualnog bića“ za
dobro čovečanstva. Vanzemaljac je rekao da je ta grupa tu da
ispita i „sakupi“ ljudski genetski materijal i spreči
destruktivni proces koji su ljudi započeli.
Nije se sećala ničega više do trenutka kada se našla u okrugloj
prostoriji sa svojim mužem. Beti je bila veoma potresena ovim
sećanjima i rekla je da nema ideju zašto bi bila „izabrana“ kako
su joj rekli.
Posle regresije njena svest je postala znatno prijemčivija, jer
je počela da se u bljeskovima seća ranijih događaja. U leto
1988. dok je razgovarala sa prijateljicom, odjednom je doživela
jedan od tih fleš-bekova. Sećanje je počelo tako što je u malom,
letećem disku ulazila u dobro osvetljen podzemni grad. Letelica
je kroz tunel ušla u ogromnu podzemnu prostoriju u kojoj je bilo
nekoliko zgrada. Beti je takođe videla nekoliko NLO-a,
parkiranih na različitim lokacijama i vanzemaljce kako rade
zajedno sa ljudskim vojnim osobljem.
U
sledećem scenariju je nekako letela kroz vodu u tunel i zatim
izronila iz jezera. Takođe se sećala kako je pokušala da
pobegne, ali visoki čovek ju je ščepao i rekao: „Doveli smo te
ovamo jer smo želeli da ovo vidiš.“, pokazujući na veliku
letelicu koja je izranjala iz vode. Beti je onda ušla u malu
letelicu i odletela do velike. Čitavo sećanje je bilo neobično i
uznemiravajuće i ona nije imala ideju kada je takav događaj
mogao da se odigra.
Kratko posle regresije, u avgustu 1988. primila je neobičan
telefonski poziv. Glas je zvučao kao da dolazi iz vakuma i
nepoznati muškarac je rekao: „Elizabet.“
„Da.“ – odgovorila je Bati – „Ko ste vi?“
„Mi znamo sve o tvojim iskustvima.“ – rekao je glas – „i znamo
sve o problemima i sumnjama koje imaš i možemo ti pružiti
dokaz.“
„Ko ste vi?“ – insistirala je Bati – „Zašto mi to govorite?“
„Ne plaši se.“ – nastavio je neobični glas – „Možemo ti dati
dokaz. Želimo da razgovaramo sa tobom. Idi sledećeg četvrtka u
Botaničku baštu, budi tamo u deset. Mi te znamo. Ne moraš da se
trudiš da nas pronađeš. Ne govori nikome ništa i idi tamo sama.“
Sve u vezi sa pozivom je bilo sumnjivo, izmenjeni glas,
uznemiravajuće pozivanje na Betina „iskustva“, insistiranje da
na sastanak ode sama – osećala je da poziv predstavlja pretnju.
Ispričala je o tome istražitelju sa kojim je radila, ali nije
želela da ode u baštu. Međutim, kasnije se predomislila i
zajedno sa istražiteljem otišla na ugovoreno mesto. Iako nijedno
od njih nije videlo nikakve sumnjive ljude, niti primetilo
prisustvo vanzemaljaca, tamo u bašti je u njen um umetnuta
komunikacija o ljubavi, veri, prijateljstvu i službi.
Na putu kući Beti je imala osećaj vrtoglavice i nastupajuće
bolesti. Činilo se da njeno telo „ne radi dobro“, a njen osećaj
za vreme je bio veoma poremećen. Na osnovu sata, čak je dobila
na vremenu na putu kući, a nekoliko trenutaka kasnije, činilo se
da se dan i noć smenjuju veoma brzo. Još veću zbunjenost je
izazivala jasna senzacija da njena ruka prolazi kroz čvrste
objekte kada bi posegnula za njima. Ali ta izmenjena percepcija
je prošla i više nije bilo telefonskih poziva.
Dve godine posle sećanja na podzemni objekat, u kome su ljudi i
vanzemaljci radili zajedno, u snovima su počela da se javljaju
dodatna sećanja na taj događaj. Videla je sebe kako izlazi iz
letelice sa dva „čoveka iz vojske“. Bili su u nekoj pustinjskoj
oblasti koja je podsećala na američki jugo-zapad, sa građevinama
koje su se uklapale u taj pustinjski predeo. U blizini velike
metalne građevine, koja je izgledala kao velika robna kuća, je
bio tamni bazen sa vodom, prekriven travom. Staromodna drvena
vrata su se otvorila i otkrila veoma moderna metalna vrata, kroz
koja je Beti bila uvedena u prostrani objekat. Tamo je videla
četiri table i veliki broj ljudi. Neki od njih su izgledali kao
vojnici, neki su bili obučeni kao naučnici a za druge se činilo
da su „obični ljudi“. Uniformisani, crvenokosi čovek, jedan od
onih koji su je doveli u objekat, je izgleda bio „zadužen“ za
nju.
Još dva čoveka su stupila u prostoriju, u odeći koju je Beti
opisala kao astronautsku opremu. Oni su razgovarali sa njom i sa
drugim ljudima, ali se nije sećala šta su rekli, a onda je neko
pucao i grupa je potrčala ka zadnjem delu velike prostorije.
Crvenokosi muškarac ju je zgrabio i sećanje se tu prekinulo, ali
je Beti sledećeg dana našla modricu tačno na onom mestu gde ju
je čovek uhvatio za ruku.
Sećanje je delovalo veoma realno, mada nije imala ideju kada se
taj neobični događaj mogao odigrati. Naravno, misteriozne stvari
su se već dugo događale i nastavile su da se događaju – viđenje
NLO-a i neobičnih svetala, epizode sa neobjašnjivim vremenskim
prazninama, povremena pojava modrica i uboda na njenom telu – i
za većinu tih događaja Beti nije imala objašnjenje, niti
uporište u svom sećanju. Bilo je jasno da su njena svesna
sećanja o tim stvarima bila jedva vrh ledenog brega i šta god da
je ležalo ispod površine, bilo je duboko potisnuto.
Beti je možda bila u stanju da uveri sebe da ta iskustva nisu
realna, da ih je umislila, dok se nije odigrao jedan događaj
koji je dokazao da tajanstvena zbivanja nisu samo u njenom umu.
Tokom posete Majamiju, 1992. vozila se jedne noći sa prijateljem
do kuće svoje ćerke, vožnja od oko četrdeset pet minuta po
auto-putu. Krenuli su oko 21:50 i stvari su se na početku
odvijale naizgled normalno. Ali zatim su oboje primetili da su
automobili iz oba pravca nestali sa vidika. Beti je videla
veliki, taman, nejasan oblik kako se prostire ispred njih i
pomislila da bi to mogao biti most. Zaključila je da joj velika
senka mosta nekako zaklanja pogled na ostali saobraćaj.
U
sledećem trenutku, kako se činilo, ona i njen prijatelj su
osetili da je automobil „ponovo spušten“ na auto-put. Vozač je
izgubio kontrolu nad vozilom, boreći se da izvuče vozilo iz
opasne situacije, a Beti je shvatila da iz neobjašnjivog razloga
otkopčava pojas, gleda kroz prozor i viče: „Gde su oni? Gde su
oni?“
„Kako se osećaš?“ – upitao ju je prijatelj.
„Zbunjeno.“ – rekla je – „Kosa mi je nakostrešena, kao pod
statičkim elektricitetom, i osećam pritisak na vratu i čelu.“
Prijatelj je rekao da i on ima iste simptome i da ne zna šta se
to upravo dogodilo. Beti je primetila da je nejasni oblik nestao
i da je saobraćaj iz oba pravca ponovo gust. „Sigurno nam je
most zaklonio pogled.“ – rekla je prijatelju, opisujući mu
rasplinuti oblik.
Međutim, njen prijatelj, koji je redovno vozio tim auto-putem,
je rekao da na toj lokaciji nema nikakvog mosta. Nastavili su
vožnju, zbunjeni. Kada su stigli do ćerkine kuće, sva svetla su
bila ugašena i sve je bilo mirno. Beti je pogledala na sat i
bila zapanjena kada je videla da je 23:55. Znala je da je
trebalo da stignu u 22:45, što je značilo da je više od sata
izgubljeno. Ovaj put nije bila sama. Sve je bilo veoma
misteriozno i niko od njih dvoje nije mogao da se seti ničega
drugog, osim da su bili u kolima.
Obrazac je uvek isti: neobični događaj, fragment zbunjujućeg
scenarija i praznina na mestu gde bi trebalo da budu sećanja.
Svaki sat, koji je nedostajao, je predstavljao mučan gubitak za
Beti, mračnu prazninu u njenom životu. Videla je vanzemaljce i
ljude, neke od njih iz vojske, ali nije imala objašnjenje za to
šta oni rade. Program iza tih događaja je ostao nepoznanica i
Beti je nastavila da se bori sa svojim pitanjima i strahovima,
jer su se i neobični događaji nastavili.
Januara 1993. na primer, kada je boravila u stanu u Majamiju sa
svojim sinom i ćerkom, doživela je još jednu epizodu sa
vremenskim prekidom, koji je bio praćen serijom neobičnih, mada
minornih dešavanja koja su uključila sve članove porodice.
U
sredu, 27. januara, svi su otišli u krevet u ponoć. Beti se
probudila u 4:39 i otišla u kupatilo. Vraćajući se, odjednom je
osetila kompulzivnu potrebu ili naredbu da ode u kuhinju i
otvori prozor. Uplašila se i borila se protiv te potrebe, ali ga
je, pre nego što se vratila u krevet, ipak otvorila, ne
gledajući napolje.
Dok je ležala, Beti je bacala pogled ka prozoru i mislila: „Ne
želim da vidim.“ Počela je da okreće glavu na drugu stranu i u
tom trenutku je čula nešto što je zvučalo kao voz, praćeno
zvukom zatvaranja električih vrata. Okrenuvši se ponovo na istu
stranu, pogledala je ka prozoru - i videla da je dan. Sat je
pokazivao 6:45. Dva sata su nestala za vreme koje joj je,
svesno, bilo potrebno da se okrene u krevetu.
To uviđanje ju je zaprepastilo i ustala je veoma uznemirena.
Otišla je do kuhinje da pripremi kafu i pokušavala da otkrije
šta se dogodilo, ali bez uspeha. Tada je otišla da se istušira i
primetila da su oba njena kolena prekrivena belom supstancom,
sličnom kredi, kao da je klečala na nekom belom prahu. Ipak,
nije mogla ni da pretpostavi šta bi to moglo biti, jer supstanca
nije bila slična ničemu u kući.
Uprkos njenoj zbunjenosti, jutarnje aktivnosti su morale da se
nastave i Beti je probudila svoju decu da bi se spremila za
posao. Pre nego što su otišli, sin je pomenuo da mu se tokom
noći sigurno nešto dogodilo, jer je otkrio ubode na svojoj
nadlaktici, za koje nije imao objašnjenje. Kada su se uveče
vratili kući, Beti im je ispričala događaje od prethodne noći: o
neobičnim zvucima, vremenskim prekidima, beloj supstanci i
očiglednoj činjenici da je neko vreme provela van kuće. Međutim,
njen sin, koji je spavao u dnu Betinog kreveta u vreći za
spavanje, je rekao da po njegovom mišljenju to nije moguće.
„Sedela je na krevetu prošle noći.“ – ispričao je svojoj sestri
– „Delovala je uplašeno i pričala sa nekim. Video sam neku
figuru na ulazu“ - dodao je, ali u tom trenutku, po sopstvenim
rečima, nije mogao da ustane i očigledno je ponovo zaspao. Sve u
vezi sa tim događajem je ostalo misterija.
Sledeći izveštaj ima neobične sličnosti sa događajem o kojem
sam saznala od bliske rođake. Betina priča je potvrdila da to
nije bila imaginacija jednog uma. Ili su vanzemaljci zaista
izveli te stvari, aktivnosti koje nisu poznate iz drugih
izveštaja o abdukcijama, ili su kreirali isti virtualni scenario
za najmanje dvoje otetih koji nisu bili u srodstvu.
U
vreme, kada se ovo odigralo, Beti je bila u Majamiju, kod
prijatelja, i spavala na njegovom kauču. Jedne noći se probudila
i sa iznenađenjem videla „četvorougao od svetla, sličan veoma
tankom listu papira“ kako ulazi kroz prozor.
Mogla je da vidi oblast u centru, u kome su se kretala bela,
crvena i ljubičasta svetla.
Četvorougao od svetla se zaustavio u vazduhu i iz njegovog
centra se pojavio čovek u punoj veličini, veoma visok, u
pripijenom odelu i sa malom kacigom. Čovek je ustao i nagnuo se
ka njoj, približavajući svoje lice njenom. Bio je iznad nje, ali
kada je pogledala u njegove oči, imala je osećaj da pada. Na tom
mestu su se završavala sećanja i Beti više ničega nije bila
svesna, sve dok se nije probudila uz vrtoglavicu i ošamućenost
koje su trajale čitavog dana.
Podnosila je ovakve aktivnosti, koje su se ponavljale, i nije
bolje razumevala te događaje nego na početku. Međutim, imala je
osećanja u vezi sa njima i izvesna verovanja kojih se držala.
Iako nije bila sigurna ko ju je oteo, niti šta su oni radili,
Beti je bila sigurna da barem jedno od njenih iskustava, događaj
iz 1978. uključuje dobronamerne vanzemaljce. „Pružili su mi
izvanredan osećaj jedinstva sa Bogom,“ – rekla je – „sa
Univerzumom i sa ljubavlju.“
Ali istovremeno je shvatala da su i druge snage bile deo ovog
sveobuhvatnog fenomena. „To je bitka između dobra i zla.“ –
rekla je, objašnjavajući svoja osećanja u vezi sa ovim
događajima. „Oni se ponekad mešaju u naše živote, proizvodeći
bol i konfuziju, ali ja istrajavam u veri da će nam moji dobri
vanzemaljci pomoći.“
Imala je veoma snažan osećaj da će se buduće katastrofe, koje
su vanzemaljci opisali, zaista dogoditi i da će ona i drugi
oteti igrati neku ulogu u njima. To je ipak nije zaštitilo od
straha i depresije. Najverovatnije se plašila mogućeg mešanja od
strane vojske ili drugih ljudi, sećajući se nagoveštaja da je
„potrošna“.
Da bi se suočila sa tim strahovima, oslanjala se na svoju
religiju i verovanja. „Moja vera me je održala.“ – rekla je Beti
– „Ja sam deo Boga. Vera, ljubav i istina će nas provesti kroz
strahote koje će se dogoditi. To je duhovni deo.“
Na žalost, fizički deo je i dalje izazivao anksioznost, smetnje
u spavanju, iznenadne i potpune gubitke energije, brojne
zdravstvene probleme i belege na telu, koji su dokazivali da
vanzemaljci nisu zainteresovani samo za njen duh.
nastavak:
7.dio |