Gnostika

 IX dio

 

II poglavlje   Pogled na čoveka i na strukturu univerzuma, koji smo preneli u prvom tomu „Gnoze“, može da nam pomogne da definišemo – u terminima koje koristi Tradicija – mesto koje ljudsko biće zauzima unutar organskog života. Preciziranjem prirode spona, koje ih povezuju, bićemo u stanju da bolje percipiramo puni opseg čovekove misije na Zemlji i u Kosmosu.  Pre nego što je život začet na Zemlji bilo je neophodno stvoriti uslove za njegovo rođenje. Nota SI bočne oktave reprezentuje taj pripremni stepen, kada je Zemlja bila obavijena atmosferom i magnetnim poljem, nerazdvojnim jedan od drugog. Pre nego što je atmosfera stekla tako kompleksnu strukturu, kakvu ima danas, ona je evoluirala kroz silaznu oktavu, koja je, sledeći pravilo, uključivala period rasta i period razvoja. Ali od svoje prve pojave ona je oživela planetu, koja je od tog vremena postala senzitivni organ aktivan u telu Mezokosmosa i kroz njega od nivoa do nivoa kroz čitav Makrokosmos.  Rođenje atmosfere i Zemljinog magnetnog polja je pratila pojava ćelijskog života. Svojom pojavom, znatno pre nego što je atmosfera dostigla kompleksan oblik, o kome izveštava moderna nauka, ćelijski život je omogućio funkcionisanje transmiterske stanice, čija je uloga bila da popuni interval između FA i MI Velike Oktave Zraka Kreacije, transformišući energiju koja je emitovana od Apsoluta II.  Da je bilo neophodno da se on ispuni u kontaktu sa planetom, pokazuje njen položaj u Velikoj Oktavi. Taj položaj takođe reflektuje jedan aspekt karaktera Mixtus Orbis – Zemlje – koja, iako je prikazana na nivou MI Velike Oktave, predstavlja takođe i element planetarne čete i učestvuje u FA preko veze koju ima sa prethodnim (elementom). Organski život je tako smešten na odgovarajuće mesto, na nivo intervala između ove dve note.  Danas prirodna nauka potvrđuje tradicionalni koncept, po kome je atmosfera planete rezultat koncentracije ETERA pod uticajem suptilnih energija. To je simboličan način da se kaže da se difuzna međuzvezdana materija može kondenzovati oko planete kada solarna aktivnost omogući formiranje magnetnog polja, jer ono teži ka tome, da prikupi materiju koja prolazi kroz prostor. Tradicija prepoznaje interakciju između atmosfere, magnetnog polja i sunčeve radijacije. Jednom kada je formirana, atmosfera odoleva sunčevoj radijaciji i to odolevanje zauzdava sile Zemljinog magnetnog polja. Pored ostalih funkcija, ona sakuplja određene uticaje, usmerene od sunca prema našoj planeti za dobrobit organskog života i posebno čoveka, njegov najosetljiviji organizam. Ravnomerni prijem je obezbeđen rotacijom Zemlje u dnevnim ciklusima. Tom direktnom prijemu je dodat i indirektni preko refleksije Meseca, čiji intenzitet i kvalitet variraju u zavisnosti od njegovih faza. Grafički bi taj intenzitet mogao da se predstavi sinusnom krivuljom.  Dvostruka uloga atmosfere i Zemljin magnetizam, koji je uslov za postojanje života na Zemlji i koji ispunjava interval između FA i MI Velike Oktave, obrazuje jedan specifičan zbir okolnosti, kojima se ispunjava drugi interval Zraka Kreacije, interval DO –SI, za čitav Makrokosmos: na taj način život može da se razvija bez diskontinuiteta kroz sve nivoe Univerzuma, tako da funkcioniše kao organsko jedinstvo.  Ako se ponekad i činilo da neke predstave prirodne nauke o Univerzumu protivureče teoriji o fundamentalnom jedinstvu, najnovije informacije, posebno one koje se odnose na kosmičke zrake i razmenu energije, izgleda pokazuju napredak u pravcu potvrđivanja tradicionalnog Znanja.   ***  Osnovno zajedničko sredstvo, kojim se izražava jedinstvo života u flori, fauni i čoveku je disanje, suštinska karakteristika svih živih bića. Uronjeno u atmosferu, koja prodire čak i u tlo, u reke i okeane, sve što živi diše. Disanje ima i druge funkcije pored hemijske transformacije razmene kiseonika i ugljen-dioksida. Ono omogućava živoj materiji da crpi iz radijacije – kakva jeste kada dopre do nivoa organskog života prošavši kroz atmosferu – određene elemente ili određene uticaje koji dolaze iz našeg sunčevog sistema i iza njega, iz galaktičkog sveta.  Prema Tradiciji svaki od ovih elemenata nosi kvalitativno obeležje izvora iz koga potiče. U zavisnosti od stanja svog bića svako živo telo može da apsorbuje i asimiluje sve vrste materijalnih uticaja, koji potiču iz bilo kog dela Univerzuma. Kada je na primer nekoliko osoba okupljeno u jednoj prostoriji, udiše se isti vazduh (od svih). Ipak, svako udiše drugačiji vazduh. To je usled nejednake moći apsorpcije prisutnih ljudi, moći koja predstavlja funkciju njihovih pojedinačnih nivoa bića na fizičkom nivou, nivou psihe i na duhovnom nivou. Ovo je vidljivo u tri oktave ishrane o kojima ćemo govoriti kasnije, u poglavlju XI.   ***  Razmotrimo sada odnos između organskog života na Zemlji i Sunca. Tradicija je uvek posmatrala Sunce kao Apsolut za ovaj život; to jest, kao Biće koje ga u potpunosti uslovljava. Ona odbija da ga posmatra samo kao laboratoriju u kojoj se odvijaju fizički, magnetni i električni fenomeni na temperaturi od nekoliko miliona stepeni i koji se mogu svesti jednostavno na mehaničke kombinacije.  Van ove aktivnosti na fizičkom planu, danas se u principu prihvata da Sunce vrši važan uticaj na psihologiju čoveka. Ova aktivnost se posebno može posmatrati praćenjem pojave sunčevih pega, koje pored magnetnih struja, koje izazivaju, donose socijalne nerede i čak ratove.  Do nedavno je prirodna nauka bila u stanju samo da posmatra Sunce kroz Tritokosmos do Mezokosmosa. Tek od pre nekoliko godina, otkada su nam sonde omogućile da fotografišemo Sunce bez filtera radijacije iz atmosfere, postali smo svesni važnosti deformacija koje nastaju usled tog paravana; izgled sunca, posebno njegovih boja, menja se čim dosegnemo stratosferu. Međutim, mogućnost slanja satelita, opremljenog naučnim instrumentima, bi trebalo da nam omogući da sakupimo nove informacije o spoljnim aspektima našeg Apsoluta pod uslovima, ako ne identičnim, onda svakako sličnim onima, pod kojima smo sakupili naučne podatke relevantne za Zemlju: da posmatramo Sunce kako se pojavljuje unutar svog sopstvenog kosmosa a ne više kroz dva uzastopna paravana.   ***  Mada različite prirode, odnosi koji povezuju Zemlju sa Mesecom i uticaj, koji ta dva kosmosa vrše jedan na drugog su od velikog značaja za organski život na našoj planeti.  Mesec je RE kako u našoj bočnoj, tako i u Velikoj Oktavi. On je član Tezarokosmosa, budući da je planetarni satelit i deo tela Kosmičke Majke. On reprezentuje žensku kosmičku energiju u našem Zraku Stvaranja i kao Izis i Afrodita-Urania, personifikuje Ljubav u njenom pasivnom, ženskom ili reflektujućem obliku. To je poslednja nota lestvice koja se spušta sa Sunca, koje je DO naše bočne oktave, zvezda Makrokosmosa i tako deo kosmičkog Hrista. Sunce personifikuje Apsolut II za naš Zrak kreacije, dok se lunarna energija rasprostire uspinjući se duž Velike Oktave i duž bočne oktave istovremeno: ona je u prvoj opisana kao Majka Boga, a u bočnoj oktavi kao Kraljica Neba, Regina Astrir. Liturgija pripisuje tu titulu Devici Mariji.  Mesec je posuda, materica (reč matrix ima značenje i matrice i materice) koja, u odgovoru na energiju Apsoluta II duž Zraka Kreacije, daje rođenje različitim elementima kosmičkog života, svim bićima koja pripadaju trima carstvima organskog života, tako da oni padaju pod uticaj Sunčevo-Mesečeve polarizacije. Mesečeva pasivna energija se uzdiže od sunčeve energije. Ona je reflektuje, ali ne bez transformacije, jer se njena sopstvena priroda meša u polarizaciju reflektovanih zraka u odnosu na njihov početni karakter.  Ta još nedovršena priroda Tezarokosmosa je već spomenuta u prvom tomu „Gnoze“ uz posledice, do kojih ta nepotpunost vodi kod organskog života i posebno čoveka. Mesec, posmatran kao živo kosmičko biće, još nije rođen. To se očituje posebno u nedostatku atmosfere i magnetnog polja. Za razliku od Zemlje, Mesec nema direktnu organsku vezu sa Suncem. Kao satelit, on direktno zavisi od svoje planete i tek posredno, preko nje, on može da stupi u vezu sa Suncem. Jedna od njegovih najvažnijih uloga je reflektovanje solarne energije na Zemljinu površinu u obliku modifikovane refleksije, kako je opisano. To takođe vodi do kvalitativnih i kvantitativnih varijacija koje zavise od njegovih faza. Ove promene ne sprečavaju kontinuirana odbijanja (reverbacije) svetlosti, usled činjenice da Mesec uvek prikazuje isto lice Zemlji, jer su trajanje njegove rotacije oko sebe i oko planete isti.  Zrak Stvaranja kome pripada ljudska vrsta tako ostaje nepotpun. Niti organski život, niti sam čovek nisu dosegli tačku u svom rastu i razvoju, koja bi perfektno ispunila interval između FA i MI Velike Oktave – uz dve posledice koje će se tada odigrati: oživljavanje Zemlje na stepenu MI i animacija Meseca na noti RE energijom koja dolazi od Apsoluta I. U toj konačnoj operaciji moramo jasno percipirati kombinovanu igru oktava na nivou intervala, fluksa, unije, re-fluksa i u kreativnom procesu sinegrije između sila, koje se uzdižu iz Protokosmosa i Deuterokosmosa. Prema Svetom Jovanu u stepenu u kome je ovaj prelaz dovršen, Zemlja prima milost nad milostima, budući da energija koja se javlja unutar nje, dolazi simultano iz Velike Oktave i bočne oktave, to jest, iz Apsoluta I i Apsoluta II. Uz to, Mesec ima koristi od energije koja dolazi od celine organskog života na Zemlji. Ovde se čini da čovek igra značajnu ulogu. ...  Dobrovoljna, svesna priroda ljudske aktivnosti u transformaciji organskog života je već pomenuta. Ova intervencija postaje sve uočljivija i sve rasprostranjenija. Ako treba grafički da prikažemo njene rezultate, oni bi se približili geometrijskoj progresiji. Tempo proizvodnje nastavlja da se ubrzava. Ako i ne možemo ići tako daleko da izjavimo da se to apsolutno poklapa sa rastom populacije, sagledanim sektor za sektorom, možemo konstatovati da sagledana u celini ona odstupa u sličnim proporcijama. To se može posmatrati kao odgovor na očiglednu kompresiju Vremena, o kojoj smo već govorili da drugom mestu. Sa kvalitativne tačke gledišta moramo naglasiti koliko je važna čovekova uloga odabiranja u tim operacijama transformacije i eliminacije faune i flore: ova selekcija ne uslovljava samo rast, već i razvoj, to jest, oplemenjivanje organskog života.  Bilo bi korisno istražiti uz nešto više detalja istoriju ove transformacije organskog života da bi se razumelo kako je on povezan sa dovršenjem našeg Zraka Kreacije.  Kada se organski život prvi put pojavio na našoj planeti, samo je nota FA bočne Oktave bila u rezonanci. Transmisiju energije je nosila samo flora na neprofinjen i nepotpun način. Ulazak note SOL u igru je veoma malo promenio situaciju. Pojava gigantskih primeraka faune i zatim pojava pre-adamičnog čoveka je sigurno uticala na volumen aktivnosti transmiterkse stanice, ali je još uvek nedostajao kvalitativni element, koji je jedini mogao da proizvede rezonancu note LA: to jest, čovekovo dostizanje stepena razvoja, stupnja koji je potreban kao katalizator u ekspanziji druge dve note. Aktivnost čoveka je vodila do pojave biljaka veće prehrambene vrednosti i pripitomljavanja određenih vrsta životinja. To su bili prvi koraci u pravcu pripitomljavanja Prirode, koje se nekada javlja u obliku pojačavanja prirodnih fenomena, a nekada ograničava njihove aktivnosti. U suštini to pripitomljavanje teži ka tome da stvori potencijal koristan za čoveka. Neposredan efekat je povećavanje flore i faune koje služe čoveku.  Sposobnost da koristi sve razvijenije izvore energije ima direktan uticaj na ciklus opšte ishrane, uticaj koji teži da proizvede sve što možemo konstatovati danas: geometrijski razvoj onih elemenata, koji napajaju transmitersku stanicu.   ...  Dok su rast i razvoj vidljivi i pravilni kada je reč o fauni i flori, možemo takođe reći da tokom istorijskog vremena kvalitet spoljašnjeg čoveka nije podlegao promeni osim u nebalansiranom obliku: odvijala se intelektualna hipertrofija vodećih klasa na račun njihovih emocionalnih funkcija i u određenim slučajevima, njihovih motoričkih funkcija.  To je zbog toga, što je čovek radio sve teže i teže da poboljša uslove života, ne vodeći računa o samom životu. Sigurno, ova druga briga se izgleda održala u određenim krugovima na Istoku – i to bez sumnje objašnjava interesovanje koje izazivaju – ali šta je nastalo na Zapadu od aktivnih tendencija, koje su se manifestovale u misli Sokrata i Platona i učenja školi, koje su, makar i na nekonsekventan način, tvrdile da su rešile problem života, ne samo u teoriji, već i u praksi; to je problem Spasenja, predmet Hriščanske Tradicije?  Ova preokupacija sada zaokuplja samo ograničen broj ličnosti, koje žele da ulože svoje napore u ezoterijski domen tradicionalnog znanja i koje veoma često ostaju izolovane. Ono što možemo opaziti je opšte odstupanje od tačke primene ljudske energije. Mada je to Paradoksalno, ima svoj raison d’etre (razlog postojanja). Rastuća sila iluzije je pojačani efekat Generalnog Zakona prilagođenog ovoj kompresiji Vremena. ... Život psihe spoljašnjeg čoveka se malo promenio od ciklusa Oca: njime i dalje upravljaju strah, glad i seks, tri najvažnija pogona (pokretača) Generalnog Zakona. On je i dalje slika mizerije i haosa. U nastavku sledi izveštaj o uslovima života, kako ih je predstavio Thucydides (460-395 BC), preneti usmeno njegovoj generaciji: „Zemlja, danas poznata kao Grčka nije u prošlosti bila stalno naseljena, već su se na njenoj sceni odvijale česte migracije. Ljudi su napuštali svoje domove bez žalosti, da naprave mesta za talase pridošlica.  „Budući da nije bilo niti trgovine, niti pouzdane komunikacije, niti na zemlji, niti na moru; svako je eksploatisao zemlju individualno do mere svojih potreba, ne razmišljajući o tome da postane bogat, čak i bez osnivanja naseobina (jer sa otvorenim gradovima nikada nisu znali kada će pljačkaši odneti žetvu.); i konačno, budući da su očekivali da će naći hranu za sebe gde god da su, ljudi su se selili bez teškoća.“  Situacija teško da se promenila trinaest vekova kasnije, kako navodi Masoudi (900 – 956), učeni arapski autor. On objašnjava masovna kretanja određene populacije željom da se pobegne od dve teškoće, kuge i rata.  Surovost ratova i revolucija tokom XX veka demonstrira da je spoljašnji čovek malo napredovao u pogledu moralnosti: bilo bi čak moguće naći argumente u korist regresije na tom planu.   ...  U istorijska vremena kvalitet faune i flore je značajno transformisan čovekovim uticajem. Značaj ovoga je da su ova dva carstva stavljala transmiterskoj stanici na raspolaganje sve finije i finije energije. To se ne odnosi na čoveka: sa izuzetkom pojedinaca (Individualities: pojedinci, ali i ljudi koji su dosegli stepen individualizacije), evolucija ljudske vrste u ezoterijskom smislu je u najvećoj meri diskutabilan fenomen. Nasuprot tome, značajan rast ljudske populacije igra bitnu ulogu u razvoju povećane snage transmiterske stanice. To je skorašnji fenomen, kao što se može videti iz gornjih primera.  U X veku naše ere Zemlja je bila retko naseljena. Sedam mađarskih plemena i jedno kozačko pleme su bili u stanju da se nasele na teritoriji koja danas predstavlja Mađarsku, kada su Sloveni emigrirali na sever. Na isti način, osvajači su zatekli Ameriku i Sibir gotovo prazne u XVI veku. Čini se da je svetska populacija tokom mnogo vekova održavala sama sebe na nivou od nekoliko stotina miliona stanovnika. Onda je tokom savremenog doba počela rapidno da raste. Brzina rasta danas iznosi 1,6%. Demografi predviđaju da će u 1955. svetska populacija iznositi otprilike 2,700 miliona duša, 1962. dostići tri milijarde, koje će se udvostručiti pre kraja veka.   ***  Prethodna razmatranja dobijaju svoju punu vrednost kada pokušamo da izmerimo njihove posledice za evoluciju Zemljine transmiterske stanice za kosmičku energiju.  Iako je globalni intenzitet transmisije značajno porastao tokom novije istorije, spektar energija, koje se transmituju na dole do kraja Zraka Stvaranja ostaje nepotpun. U stvari nedostaju obimne količne najfinije energije psihe: posebno emocionalnih i spiritualnih energija. Samo bi evolucija čoveka bila u stanju da obezbedi njihovu transmisiju određenog kvaliteta i kvantiteta. Kako je rast ljudskog bića u stvari dovršen, njegova evolucija sada zavisi od njegovog razvoja. On je u suštini proces oplemenjivanja, koji mu dopušta da pređe sa znanja na razumevanje. Uzmimo primer. Novija naučna otkrića su nam omogućila da u svemir pošaljemo instrumente, koji u zavisnosti od svog položaja, obrazuju za Zemlju novi link sa Tezarokosmosomom (tessarocosmos) ili sa Mezokosmosom (mesocosmos). To je važan korak koji ne potpomaže samo puno ostvarenje Zraka Stvaranja, već će takođe pomoći da se Mixtus Orbis (izmešani svet, svet koji nastanjujemo) približi deuterokosmosu (deuterocosmos).  Da li su dalekosežne posledice ovih događaja shvaćene? Ovde treba da napravimo razliku između njihovog značaja na ezoteričnom polju i u nauci. Ipak, čak i ovo drugo ne postoji sa sigurnošću, uprkos široko rasprostranjenom publicitetu za to prodiranja u druge svetove. Za većinu ovo interesovanje ne ide dalje od intelektualne radoznalosti i čak i tada postaje bezosećajno usled čovekove rastuće nesposobnosti da bude zadivljen (zapanjen): gubitak osećaja za čuda. Umesto toga, osećaj sujete se budi u većini ljudi, osećaj koji osnažuje samo-zadovoljstvo, tog slugu Generalnog Zakona, čiji efekti teže da osujete moralnu evoluciju. Taj isti Generalni Zakon izaziva reakciju čoveka protiv nepredvidljivih novina i čini ga skeptičnim u pogledu čuda, tih znakova sa viših planova, i instalira u njemu mržnju protiv onih koji pokušavaju da ga probude.Kod modernog čoveka posebno prekomerni trening intelektualnog centra ojačava kritičko mišljenje, koje istovremeno obezbeđuje njegov pristup znanju dok ograničava njegovu sposobnost da razume.  Znanje (savoir) je kompatibilno spavanju, ali razumevanje (comprendre) zahteva budnu radoznalost vođenu intuicijom i kako raste sve dublje, tako vodi do želje za oslobođenjem. Razumevanje je ono što nas navodi da delujemo; kao pozitivna emocija ono transcenduje nepokretnost, koja je implicitna suprotnim tendencijama inteligencije.   ***  Jaz između čovekove moralne slabosti i njegove snage u tehničkom domenu je iznenađujući: on nišani u vreme na moralnom planu ali se zaleće na tehničko polje. Rastući jaz je spoljni dokaz unutrašnje nesposobnosti savremenog čoveka da pređe sa Znanja na Razumevanje: da pređe šanac koji ih razdvaja.  Od početaka pisane istorije nalazimo dokaze da je Tradicija podučavala putevima da se pređe taj šanac znanjem (connaisance) o sebi i radom na sebi.  Ukoliko želimo da zadobijemo vlast nad sobom u stepenu da se oslobodimo katastrofe slične onoj o kojoj izveštava sveto pismo, neophodno je da usmerimo sve svoje snage ka tome da upoznamo same sebe.  ***  Da bismo bolje razumeli kreativno značenje čovekovog rada na sebi, moramo ga staviti u kontekst sa kreativnim silama na delu u Univerzumu. Videli smo da je suštinski princip krativne enegije iz Apsoluta I Ljubav. U našem sadašnjem stanju bića mi nismo u stanju da percipiramo, razumemo i čak zamislimo veličanstvenost i snagu apsolutne duhovne Ljubavi, koja kada dosegne Deuterokosmos (deuterocosmos), prima emocioalnu i mentalnu (psihičku) podršku od Apsoluta II, DO Bočne Oktave, čija sila doseže čitav planetarni svet, uzrokujući da ta mentalna, ta nebeska Ljubav uđe u rezonancu, prodirući i uzdižući organski život i tako oživljavajući čitavu Zemlju. Uz to dolazi Ljubav, koja potiče iz Apsuluta III, putena ili svetovna Ljubav. U formi seksualne energije u svoj raznolikosti svojih manifestacija, ona upravlja Tritokosmosom (tritocosmos) i obezbeđuje reprodukciju vrsta.  Ljubav u ova tri toka doseže, zapljuskuje i donosi život čitavom Univerzumu. Noumenon (ono što se ne može opaziti, već samo razumom zamisliti, stvar sama po sebi, suprotno od fenomena u smislu manifestovanosti), direktna i nezavisna emanacija Apsoluta, Ljubav daje sebe bez ograničenja. Ipak, čovek stalno teži da podredi tu noumenološku silu ciljevima svoje Ličnosti, koja pripada kategoriji fenomena.  Koliko zajednica je diktirano ambicijom ili socijalnim i sličnim obzirima. Ovaj pristup oskrnavljuje, jer –  kako je Kreacija zasnovana na Ljubavi – svako ogrešenje o Ljubav je ogrešenje protiv Boga. I Tradicija kaže: Bog voli do tačke ljubomore. Možemo reći da eksploatacija Ljubavi za praktične ciljeve krši univerzalnu ravnotežu na toj tački i i povlači nadole ka egoističnom nivou nešto, što u suštini pripada višim planovima. Nije iznenađujuće u ovim okolnostima videti da huljenje protiv Ljubavi, koja je Duh, vodi do monstruoznih situacija, do moralnog bankrotstva i čak do zločina.  Hajde da rezimiramo šta smo upravo rekli:  Tri toka Ljubavi su: spiritualna Ljubav koja potiče iz Apsoluta I, mentalna (psihička) Ljubav koja potiče iz Apsoluta II i putena Ljubav koja potiče iz Apsoluta III; one prožimaju sav organski život na Zemlji.  Međutim, samo čovek ima sposobnost da ih sve unese u sebe, zahvati i živi. Ali da zahvati i u potpunosti iskusi Ljubav psihe, dajuću, uglađenu, ljubav Hrista, čoveku je dato samo do stepena u kome se u njemu obrazovao magnetni centar i ona se apsorbuje njegovim višim emocionalnim centrom. Za spiritualnu Ljubav, ljubav Svetog Duha, da bi je dosegao, on mora da posegne preko višeg emocionalnog centra do višeg intelektualnog centra. Za spoljašnjeg čoveka, kojim dominira njegova nepotpuna Ličnost, Ljubav je dostižna samo na planu Apsoluta III: jer iako je prožet drugim dvema tokovima, on ostaje nesposban da ih shvati, tako da one za njega ostaju suštinski nepojmljive. Uz to, ta Ljubav uključuje obećanje, Ariadnin konac: menjajući svoj odnos prema njoj, izbegavajući njene animalne aspekte, čovek može iskovati taj novčić. Ta transformacija je moguća samo oplemenjivanjem seksa, koje sledi ezoteričnu evoluciju, kada čovek koji je danas spoljašnji čovek prestane to da bude.   Moramo ipak reći da spoljašnji čovek oseća transcendentni karakter Ljubavi, koja se uzdiže iz Apsoluta I i Apsoluta II. Prva u suštini dopire do njegove svesti u vidu percepcije postojanja. Ali on razmatra lepotu Univerzuma i i svog života samo kao informaciju, umesto kao veličanstven poklon sposoban da stalno stimuliše njegova čula čudom i rasplamsa njegovu zahvalnost.  U odnosu na Apsolut II njegov stav je promenjiv, barem pojavno. Ljudska inteligencija iskazuje poštovanje prema Isusivom žrtvovanju na krstu. Ipak, čovek više od svega ostalog želi da posmatra sebe kao baštinika žrtve onoga ko mu izgleda kao njegov Spasilac: spasenje mu izgleda kao stečeno pravo, nagrada za ovu božansku žrtvu.   [Podsetnik: čovek je spašen putem drugog rođenja, kada je njegova Ličnost dostigla kraj svog rasta (čovek 5)]  Stremeći za svojim sopstvenim ciljevima ljudska Ličnost zapostavlja božansku stranu ljudske prirode i potpuni i apsolutni poklon koji može načiniti od sebe, i razapinje Spasitelja svakoga dana pokušajem da prinudi Ljubav da služi njenim egoističnim naumima. Sve to je beznačajno, jer takav napor neizbežno vodi prvo do moralnog bankrotstva i tada do Smrti.   ***  U narednom poglavlju ćemo uz više detalja istražiti neke asekte manifestacija Ljubavi: noumenološku osnovu, na kojoj počiva čitavo zdanje Makrokosmosa, i silu koja prodire na dole do poslednjeg organizma Mikro-Mikrokosmosa, virus u ljudskom spermatozoidu.   Kraj IX dela   nastavak: X dio        Metafizika Planeta Prva Strana Vebsajta

---