Gnostika

 X dio

 

Treće poglavlje   Kreativna sila, koja potiče iz Apsoluta I, se prenosi na dole do granica Univerzuma sveprožimajućim tokom Ljubavi. U tom širenju, koje počinje u centru, videli smo da se Ljubav menja, ako ne u prirodi, onda barem u intenzitetu, tako da gubi sve više od svoje finoće/ oplemenjenosti/ pročišćenosti/ čistote. Ukoliko razmotrimo Zrak Kreacije, primetićemo čitavu skalu (raW/e) vrednosti radijacije koju emituje Centralno Sunce, naše Sunce, zatim Zemlja i najzad Mesec.   ...  Videli smo kakav odnos zauzima spoljašnji čovek prema Ljubavi. To reflektuje njegov nivo bića i takođe njegovu subjektivnost: stisak koji njegova Ličnost ima nad njim. Velelepnost Ljubavi iz Apsoluta I je za njega nepojmljiva. On može uhvatiti odsjaje onoga što bi Ljubav Apsoluta II, Hrista, mogla biti i može da prepozna njenu otmenu i dejstvenu prirodu, ali dok god ostane kakav jeste, ne može je praktikovati, budući da je Hristova Ljubav objektivna ljubav, i da bi je iskusio, čovek mora da prođe kroz stepen 4, balansiranog čoveka, i prođe kroz drugo Rođenje do nivoa bića čoveka 5, nivoa Individualnosti. U besedi na Gori Hrist je pozvao svoje učenike da probiju barijeru subjektivnosti:  „Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega i mrzi na neprijatelja svojega. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi oca svojega koji je na nebesima; jer on zapovijeda svome suncu, te obasjava i zle i dobre i daje dažd i pravednima i nepravednima. I ako boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li to i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen otac vaš nebeski.“ (Matej, V/43-48).  Sve dok ne budemo mogli da volimo na taj način, čistog srca, ostaćemo izvan vratnica ka Carstvu Nebeskom, među carinicima i neznabošcima. Samo Sveci u značenju rane Crkve, bića koja su dostigla Individualnost, koja slede imperative božanske iskre u nama: naše istinsko Ja, imaju dar da isijavaju Hristovu objektivnu Ljubav.  Jedina ljubav, koju je spoljašnji čovek sposoban da zamisli i pruži, ta paganska ljubav, taj relikt božanske Ljubavi, iako je subjektivna i strastvena u svojoj suštini, sadrži neke kvalitete svog porekla. Budući da potiče iz noumenološkog izvora, ona ne može u potpunosti biti podređena zahtevima Ličnosti, toj refleksiji „Sveta“.  Čovek prećutno priznaje ovu činjenicu svojom velikom simpatijom prema iskrenoj strasti, Umetnosti i literaturi koje obiluju himnama čovekovoj ljubavi. Ako neko delo za temu ima konflikt između strasti i socijalnih imperativa, trijumf dužnosti će naići na odobrenje naših misli, ali ne i na saglasnost naših srca. Kada neki porota oslobodi počinioca zločina iz strasti, to znači da oni iznad slučaja, koji im je predat, žele da prepoznaju transcendentni karakter strastvene ljubavi. Ezoterija objašnjava uzrok ove greške koju čini porota. Ona pripisuje karakteristike ljudske Ljubavi strastvenoj ljubavi, preko koje čovek povezuje sebe sa životinjskim svetom, svojim padom od LA na SOL bočne oktave. Ali jedna životinja nema kontrolu nad svojim akcijama, niti nad svojim stavom prema tim aktivnostima: Spoljašnji čovek nema više kontrole nad svojim akcijama: na primer nad preljubom, koja je bila motiv zločina, a opet, učestvujući u LA bočne oktave i obdaren intelektualnim centrom i tako kritičkim umom, ostaje odgovoran za svoj stav prema svojim delima. Ova odgovornost je osnova doktrine greha.  Pored opštih ciljeva, kojima je pozvana da služi, životinjska ljubav je za čoveka sredstvo a ne cilj. Konkretno, mora mu se dozvoliti da prođe od stepena rađanja (procreation) do stepena stvaranja (creation). Pojedinačne uloge žene i muškarca u ovoj operaciji transcendencije, koja i dalje ostaje unutar ljudskog domena, su već objašnjene. Žena, pasivna sila pri začeću (in conception) postaje aktivna sila u aktu kreacije. U oba slučaja oplodnja uvek ima svoj izvor u delovanju seksualnog centra, čija priroda deli sa višim centrima to, da je sposobna da izgradi most između dve naše prirode. Kretanje od životnjske ljubavi ka istinskoj ljudskoj Ljubavi je put ka objektivnoj Ljubavi u kojoj nas Besede sa Gore pozivaju da učestvujemo. Ta objektivna Ljubav nam pruža proširenu i prefinjenu viziju o suptilnijim kvalitetima Ljubavi koji se približavaju prvim impulsima Kreacije. ...  Razmotrimo ponovo rasprostiranje kreativne sile duž Zraka Kreacije, počevši od Sunca. Videli smo da se kvalitet te sile transformiše kako se ona udaljava od Apsoluta: kako je to izraženo u Svetom pismu:  „Drugačija je slava suncu, a druga slava mjesecu, a druga slava zvijezdama; jer se zvijezda od zvijezde razlikuje u slavi.“ (Korinćanima XV/41).  Smeštena između Sunca i Meseca, Zemlja, kakvu je znamo, igra ulogu transmiterske stanice; to je primer univerzalnog zakona prema kome aktivna sila – iz koje potiče život u određenom kosmosu – ima svoj izvor u sledećem višem kosmosu. Zemlja tako prima život od Sunca i Sunce održava taj život. U slučaju Zemlje i Meseca Apsolutu III, koji obezbeđuje razmnožavanje vrsta na zemlji, je takođe poveren zadatak oživljavanja satelita. Ukoliko korigujemo vremenski faktor, ti mehanizmi su uporedivi od jednog stepena do drugog, iako ne bi trebalo suviše daleko povući tu analogiju zbog uloga koje su namenjene svakom stepenu u tom većem kontekstu.  Šta su, u opštim crtama, mehanizam i oblik kojim transmiterska stanica, Zemlja, prenosi solarnu energiju svom satelitu? Kako energije, proizvedene ljudskom aktivnošću, posebno energije proizvedene seksualnim životom u najširem smislu, dosežu na Mesec i oživljavaju ga?  Da pojednostavimo objašnjenje, razmotrićemo dva od mnogo kretanja zemaljskog sveta; njegovo gravitiranje oko Sunca i njegovo okretanje oko svoje ose.  U prvom od tih kretanja inklinacija (ovde: ugao između ose rotacije nekog tela i ose njegove orbitalne ravni. Prim prev.) ekliptike (eliptična orbita po kojoj se Zemlja kreće pri svojoj revoluciji oko Sunca) proizvodi ritam sezonskih doba, koji postaje sve izrazitiji kako se udaljavamo od ekvadora. Pokoravajući se tom ritmu, biljni svet prolazi kroz četiri faze: setva, rast, razvoj, koji se završava donošenjem plodova – i odmor.  Odmotavanje ovih faza je manje uočljivo kod faune i još manje kod čoveka, kod koga ih normalni ritmovi grada maskiraju, ne eliminišući ih potpuno. U svom prirodnom ritmu to proizvodi pulsiranje organskog života. Inverzija krive od jedne hemisfere do druge ne proizvodi potpunu kompenzaciju: rasprostranjenost kultivisane zemlje i gustina naseljenosti pokazuje mrežni balans u korist severne hemisfere, koja u skladu sa time apsorbuje i emituje više radijacije.  Lako je videti da smena dana i noći takođe igra ulogu, posebno regulišući kvalitet radijacije. Dan je posvećen, pre svega, svetovnom životu, aktivnostima koje tako često izazivaju negativne emocije; noć privatnom životu, gde pozitivne emocije teže da dominiraju.  Ova dva kretanja stvaraju poseban modus za apsorpciju onih sunčevih energija, koje posle svih transformacije, kojima su podvrgnute u atmosferi, stižu do organskog života na dnu. Uz to, sunčeva energija, koja se emituje u smeru (intentionally) Zemlje sledi svoj specifični ritam. U tome rotacija Sunca oko svoje ose igra primarnu ulogu. Pored energija, koje se primaju od Sunca, ne smemo zaboraviti one koje stižu na našu planetu, pošto su se odbile od njenog satelita. Ovde je kompleksnost ritma još evidentnija, kao što je to i snaga uticaja koju one vrše na organski život. Ovaj uticaj je toliko uočljiv, da se čini da ga ljudi, koji žive u kontaktu sa prirodom, uvek uzimaju u razmatranje.  Ovi kratki nagoveštaji mogu dati samo grubu ideju o kompleksnosti snopa energija, koje organski život prima i na koje neprestano odgovara. Međutim, oni nam ipak mogu pružiti makar letimičan uvid u kompleksnost i raznovrsnost nivoa energija kojima je on izložen. Sve one se odnose na kvantitativni aspekt, ali kvalitativni element nije manje važan. U ovom domenu su varijacije još veće: pored našeg knjiškog znanja mi poznajemo iz iskustva različite uticaje, koje sunčevi zraci imaju na ljudski organizam, koji im je direktno izložen, kao i isti zraci, reflektovani sa Meseca.  S obzirom na snop energija, koje prima, organski život deluje kao ogromna laboratorija. Domet transformacija kojima je sunčeva energija izložena na našoj planeti je znatan. Ona postaje još razvijenija, kako život poprima kompleksnije oblike, i kako interakcija između elemenata psihe i fizičkih elemenata postaje izraženija. Ove energije se onda kombinuju da stvore sve finije energije. Taj kvalitativni aspekt ima važne posledice na opštu ekspanziju Zraka Kreacije kao i na ličnu evoluciju ljudskog bića i odatle na ostatak organskog života. Imaćemo priliku da jedan aspekt toga razmotrimo u poglavlju posvećenom ishrani.  Jednom kada je organski život transformisao ova sunčeva – ili kosmička – zračenja, ona se ponovo transmituju (re-transmitted) do našeg satelita i suština je, da deo Zemlje nije osvetljen Suncem, koje je transmiter. Ovde nalazimo novu primenu zakona analogije. Tradicija uzima da svaki kosmos neumoljivo usmerava svoju radijaciju u pravcu sledećeg kosmosa, kojeg ispunjava oživljavanjem: i na isti način da sunčeva energija nije mehanički projektovana u svakom pravcu u prostoru, već je usmerena individualno do svake planete u sistemu; tako su energije, koje potiču od Zemlje, direktno usmerene ka njenom satelitu. To je mehanizma transmisije. Glavna funkcija organskog života, posmatranog kao laboratorije, se sastoji u transformaciji energija, koje stižu do njega, transformaciji koja se u suštini obavlja pod pokretačkom silom Apsoluta III. Od vrsta, koje žive na Zemlji, samo čovek, krećući se ka objektivnoj ljubavi, može na vidan način da oplemeni energije, primljene iz tog izvora. Ove fine energije imaju veoma veliku snagu i igraju ulogu katalizatora u procesu razvoja Zraka Kreacije. ... Moramo ponoviti da u suštini ove aktivnosti doprinose oživljavanju našeg satelita oplemenjivanjem organskog života na Zemlji. Pismo daje određene indikacije u vezi sa trajanjem te transformacije. Jedno tumaćenje psalma 71 (72 Vulgate i verzije Luisa Segonda) nam pruža interpretaciju prvih sedam stihova vizije života cara Davida o životu na Zemlji tokom ere Svetog Duha, kada ona bude na vrhuncu. Završetak te srećne ere je prikazan na precizan način: velik će biti mir dok se mesec ne ukloni?  Na drugom mestu tekst aludira više puta na buduću metamorfozu Sunca i Meseca viđenu sa Zemlje. Rečeno je da: Sunce će preći u tamu, a Mesec u krv? Ova referenca ima jasno simbolično značenje; ezoterijski jezik često ukazuje na život kada govori o krvi. U skladu sa Tradicijom čitav sunčev sistem, SOL-FA-MI-RE Velike Oktave i čitava bočna oktava, služi kao rasadnik unutar Zraka Kreacije i proizvodi nova sunca zajedno sa njihovim planetarnim svetovima. Današnje planete postaju sunca, njihovi sateliti planete i njihovi asteroidi obrazuju satelite tog novog sistema.  Mesec će prestati da bude satelit i postaće živuća planeta kada nota RE Velike Oktave i bočne oktave uđu u rezonancu. To se može dogoditi kada naš satelit apsorbuje dovoljnu količinu sunčeve energije transformisane Tritokosmosom i takvog kvaliteta da kreira atmosferu.  Već smo videli jedan razlog zašto Mesec uvek prikazuje isto lice Zemlji. Ovde je drugačije. Kao posledica njegove rotacije oko svoje ose, koja traje otprilike jedan zemaljski mesec, čitava (franc. Integrale) Mesečeva površina je pravilno osvetljena od strane Sunca. Nasuprot tome, radijacija sa Zemlje doseže samo do jedne njegove polovine. Ona ispunjava prostor između Zemlje i Meseca direktno proporcionalno snazi transmiterske stanice. Rast te snage teži ka tome da kreira sve veću potencijalnu razliku između radijacije, koja se konstantno prima sa Sunca i promenljive radijacije koju emituje naša planeta, blagotvorne za jednu lunarnu hemisferu. Postojanje ovog omotača (envelope) će dopustiti sunčevoj radijaciji da izvrši direktan uticaj na Mesec upravo kao što ga vrši i na Zemlju. Ovo će korespondirati sa ulaskom u svet i sa odvođenjem kosmičkog fetusa kada dođe do termina njegove trudnoće.  Rast potencijalne razlike će ubrzati mesečevu rotaciju oko njegove ose: kosmičko novorođenče će zauzeti svoj položaj kao živa planeta: to je preobraćanje u krv, o kome govori car David. On će tada napustiti svoju orbitu oko Zemlje: prema rečima iz Pisma, on će biti odnet.  Sama Zemlja, okončavši svoj zadatak donošenja života na Mesec, će takođe preći na sledeći stepen svoje evolucije: ona će napustiti Mezokosmos, stupivši u Deuterokosmos kao novo Sunce. Sijaće svojom sopstvenom svetlošću i tako je naše Sunce neće osvetljavati, kao što to čini sada. Ona će biti direktno osvetljena neizrecivom svetlošću koja dolazi sa visokog mesta Protokosmosa. To objašnjava viziju cara Davida u kojoj je on video kako se Sunce preobraća u tamu.  Sada, da bismo nastavili sa proučavanjem procesa kojim se Zrak Kreacije transformiše i raste, bilo bi korisno objasniti neke aspekte uloge koju organski život i posebno čovek igraju u ovoj transformaciji.  Na svim nivoima kroz Univerzum život prolazi kroz stepene osmišljavanja (conception), rođenja, rasta i najzad razvoja. Kada je reč o organskom životu na Zemlji, poslednje dve faze se mogu posmatrati kao završene, iako se život stalno obnavlja. Naglasak je jasno na rastu i razvoju. Ipak, u ulozi koju naša planeta mora igrati u kontroli svog satelita, ova dva faktora se znatno razlikuju u svojoj važnosti za efikasnost transmiterske stanice.  Ove transformacije, kojima su izložene flora i fauna, su u znatnom stepenu rezultat važnih kvalitativnih promena koje je učinio čovek. Sa te tačke gledišta, iako se rast nastavlja, možemo govoriti o razvoju između nota FA i SOL bočne oktave. Taj rast i razvoj su uslovi za ekspanziju ljudske rase koja se sada nastavlja tempom, za koji se čini da ga nijedan čovek neće biti u stanju da kontroliše. Teze istoričara o demografskom pritisku kao izvoru oružanih sukoba, upozorenja Maltusa (Tomas Robert Maltus, 13.02.1766.–23.12.1834. se smatra začetnikom demografije, prim.prev.), uznemirenost organizacija, odgovornih za prirodne resurse, propaganda nekih vlada u korist kontrole rađanja, ostaju bez odgovora ili barem bez pravog efekta.  Geometrijska progresija u rastu populacije će konačno staviti naglasak na LA bočne oktave.  Međutim, moramo insistirati na jednoj drugoj tački. Ključ energija čovekovog upravljanja se značajno povećao tokom savremenog doba, brzinom koja sledi geometrijsku progresiju. Klasifikacija prirodnih resursa uskoro treba da bude proširena, da bi uključila energije izvučene direktno iz atmosfere, možda čak i iz udaljenijih (oblasti). Metode, koje je prirodna nauka stavila čoveku na raspolaganje, su u ogromnoj meri povećale polje njegovih aktivnosti. Sa napretkom elektronike on od sada neće imati više samo prirodne alate i mehaničke uređaje na raspolaganju, već i „intelektualne“ alatke. Tačan domet ovih načina i njihovih efekata na snagu transmiterske stanice se trenutno ne može proračunati.  Ako ispitamo problem čovekove uloge iz ugla koji nas se najviše tiče, nikada ne treba da zaboravimo da pored kvantitativnog elementa, o kome smo govorili, postoji i element transformacije koji igra suštinsku ulogu u određivanju kvaliteta tih energija u njihovom konačnom obliku. Multiplikacija ljudskih aktivnosti od oblasti ispod tla do svemira ne samo da poziva nove energije, već kroz transformaciju, kojoj su one izložene, modifikuje kvalitet radijacije koju je naša planeta u stanju da emituje. Prepoznajemo ulogu, koju čovek indirektno igra, pokrećući i upravljajući sve širim spektrom energija. Međutim, moramo takođe sagledati i samog čoveka kao mašinu za transformaciju energije. Dužina čovekovog života je znatno porasla tokom poslednjeg veka. Od početka XIX veka aktivnosti ljudske ličnosti u svim domenima, među njima i seksualnog života, su produžene iza granice, koja se nekada smatrala normalnom. U tome, kao što smo videli, postoji stalno rastući izvor energija sasvim specifične prirode koje igraju suštinsku ulogu u razvoju našeg Zraka Kreacije. ...  Bez (lažnog) uobraženja konstatujemo da je čovekova odgovornost znatno porasla tokom savremenog doba. I ta odgovornost nastavlja da raste. Industrijska revolucija u XIX veku je obeležila početak tranzicije između perioda rasta i razvoja organskog života. Iako se ta tranzicija i dalje nastavlja, možemo uzeti da ispravno rečeno stepen razvoja počinje upotrebom atomske energije.  Iako interval između FA i MI Velike Oktave još uvek nije u potpunosti ispunjen, nota MI bočne oktave je već počela da ulazi u rezonancu. U skladu sa zakonom analogije, koji se primenjuje na sav razvoj, puna rezonanca ove note mora biti obeležena pojavom i razvojem novih sposobnosti u čoveku, primarnom elementu u organskom životu. Mixtus Orbis i pojačavanje MI u bočnoj oktavi treba da se odvija istovremeno. Utičući jedan na drugog, oni oba zavise od moralne evolucije čoveka. Iz ovoga možemo shvatiti važnost svesnog napora, koji vodi do formiranja prave elite, transformisane obanvljanjem inteligencije? I sposobne da osigura puni razvoj organskog života sa svim konsekvencama koje taj razvoj mora imati. Na ljudskoj skali te konsekvencu su enormne. One uključuju ne samo prolaženje kroz stepen ekspanzije našeg Zraka Kreacije, već i mogućnost za čitavo čovečanstvo da dosegne ono što se naziva ispunjenjem (Accomplishment). ...  Verovatno je da će perspektiva kosmičke evolucije, izneta ovde, biti primljena sa rezervom u nekim umovima. Ipak, u tome se može videti nova hipoteza za rođenje zvezda i njihovih satelita, hipoteza, koja se mora dodati već postojećim, budući da nijedna od njih još nije doživela jednoglasnu saglasnost. Ova pozicija se može opisati kao pozitivna skepsa, pozicija u kojoj naučnici zadržavaju otvoren um prema teorijama, koje iskustvo još nije uspelo da opovrgne.  U stvari, prirodna nauka priznaje da zna samo malo toga o životu u kosmosu, o onome, što bismo mogli nazvati njegovom fiziologijom, ako razmišljamo o njemu kao o ukupnosti, koja predstavlja živo biće ili skup živih bića.  Taj domen života u Univerzumu je bez sumnje jedan od onih u kojima Virchow najjasnije definiše granice ljudske inteligencije.  Pravi naučnici su skromni. Oni znaju svoje granice. Njihova vizija nije zaslepljena gizdavim napretkom tehnologije. Oni spremno priznaju da je nauka udarila ili će udariti u zidove kroz koje se verovatno ne može proći.  Najskorije probe u Kosmos suočavaju nas sa nepredvidljivim novinama koje ponekad protivureće kalkulacijama i teorijama naše nauke.  Prethodno objašnjenje razvoja našeg Zraka Kreacije nije bazirano na ljudskom iskustvu. Njegov izvor je Otkrovenje.  Ako je čovekova inteligencija zatvorena unutar limita koje mu njegovo stanje bića nameće, bilo bi verovatno mudro napustiti razdvajanje na nauku i religiju, razdvajanje koje nas jednostavno odvaja od neograničenih resursa našeg Duha.  Danas nema sumnje, da možemo konstatovati da postoji promena u pristupu prema ovom problemu. Ova činjenica je ohrabrujuća. Prepoznavanje i poznavanje naših granica su odgovarajući uslovi za njihovu transcendenciju.  Prevazići te limite je moguće. Nivo civilizovanog čoveka našeg vremena prilično nadmašuje nivo čoveka, homo sapiens fossilis. Njegovo znanje je neuporedivo razvijenije. Ukoliko sada pređemo na to, kako ga ezoterizam zamišlja, ako od spoljašnjeg čoveka on postane unutrašnji čovek, proći će kroz kroz stepen koji vodi do savoir faire (franc. Sposobnost da se nstinktivno za kako delovati u konkretnoj situaciji. Prim.prev.). Čineći to, on će istinski postati homo faber (od latinske poslovice: homo fortune sue faber est, „čovek je kovač svoje sreće“; moguća interpretacija u okviru gnostike: čovek koji izmiče Zakonu slučajnosti i potpada pod Zakon izuzetka.prim.prev.). Njegov nivo bića i njegovi uslovi će se razlikovati od sadašnjeg stanja kao što se ono razlikuje od njegovih predaka iz ledenog doba. On  sigurno ne sme da odbije tu ponudu, iako ona zahteva ogroman svestan trud u radu na sebi. To odbijanje bi izazvalo principe Ekvilibrijuma, koji spaljuje čokote loze i obara drveće koje ne donosi ploda   Kraj 10-og dijela nastaviće se...   Metafizika Planeta Prva Strana Vebsajta

---