G a l a k s i j a. c o m

Politička Ponerologija

 

VII Poglavlje

Psihologija i psihijatrija pod patokratskom vlašću

 
Prevod: Arja

 

 

  Ako bi ikada postojalo tako nešto kao zemlja sa komunističkim sistemom, kakav je osmislio Karl Marks, u kojoj bi radni ljudi sa levičarskom ideologijom bili osnova upravljanja, što bi po mom mišljenju bio krut sistem, ali ne u potpunosti lišen zdravog humanističkog razmišljanja, tada bi savremene društvene, bio-humanističke i medicinske nauke bile visoko vrednovane, razvijane na odgovarajući način i korišćene za dobrobit radnih ljudi. Vlasti i društvo u celini bi vodili računa da mladi i ljudi sa različitim ličnim problemima dobiju adekvatnu psihološku pomoć. Ozbiljno bolesnim pojedincima bi stajala na raspolaganju adekvatna stručna nega.

Međutim, u patokratskom sistemu je upravo suprotno slučaj.

Kada sam došao na Zapad, sreo sam ljude sa levičarskim pogledom na svet, koji su bespogovorno verovali da je stanje u komunističkim zemljama u manjoj ili većoj meri slično američkoj verziji komunističke političke doktrine. Ove osobe su bile gotovo sigurne da psihologija i psihijatrija uživaju slobodu u zemljama koje se ubrajaju u komunističke i da situacija liči na gore opisanu. Kada bih se suprotstavio, odbijali su da mi poveruju i pitali, zašto? „Zašto nije tako?“ Kakve veze bi politika mogla da ima sa psihijatrijom?

Moji pokušaji da objasnim kako ta realnost izgleda su naišli na teškoće, koje su nam već poznate, iako su neki od tih ljudi čuli o zloupotrebi psihijatrije. U svakom slučaju, takva „zašto“ su i dalje iskrsavala u konverzaciji i ostajala bez odgovora.

Situacija u tim naučnim oblastima, društvenim delovanjima i lečenju i ljudi, koji se bave tom oblašću, može se shvatiti samo ako sagledamo pravu prirodu fenomena u svetlu ponerološkog pristupa.

Zamislimo nešto, što bi bilo moguće samo u teoriji, naime da je u zemlji pod patokratskom vladavinom nekom greškom došlo do toga da bude dozvoljen slobodan razvoj ovih nauka, nesmetan pristup naučnoj literaturi i kontakt sa naučnicima iz drugih zemalja. Psihologija, psihopatologija i psihijatrija bi cvetale i davale istaknute predstavnike.

Šta bi bio rezultat?

Povećavanje odgovarajućeg znanja bi u veoma kratkom vremenu omogućilo istraživanja, čiji smisao već razumemo. Elementi koji nedostaju i nedovoljno istražena pitanja bi se upotpunili i produbili odgovarajućim detaljnim istraživanjem. Dijagnoza patokratskog stanja bi bila razrađena tokom prvih desetak godina formiranja patokratije, posebno ukoliko je patokratija uvedena. Baza deduktivne argumentacije bi bila znatno opsežnija od bilo čega što autor ovde može da predstavi i bila bi ilustrovana bogatim analitičkim i statističkim materijalom.

Jednom preneta javnom mnenju, ta dijagnoza bi se brzo pripojila javnom mišljenju, oslobađajući svest društva od naivnih političkih i propagandnih doktrina. Ona bi dospela do nacija koje su predmet ekspanzionističkih namera patokratske imperije. To bi rezultate korišćenja bilo kakve propagirane ideologije kao patokratskog Trojanskog konja učinilo u najbolju ruku sumnjivim.

Uprkos razlikama među njima zemlje normalnih ljudi bi se ujedinile karakterističnom solidarnošću u odbrani od opasnosti, koju razumeju, slično kao što solidarnost povezuje ljude koji žive pod patokratskom vladavinom.

Ta svest, popularizovana u zemlji zahvaćenoj ovim fenomenom bi istovremeno osnažila psihološki otpor zajednice normalnih ljudi i omogućila im iznalaženje novih načina samoodbrane.

Da li bilo koja patokratska država sme rizikovati da dopusti takvu mogućnost?

U vreme, kada se pomenute discipline brzo razvijaju u mnogim zemljama, pitanje prevencije pretnje koju predstavlja psihijatrija postaje „biti ili ne biti“ za patokratiju. Svaka mogućnost ovakvog razvoja situacije se vešto mora preduprediti, kako unutar, tako i van države. Istovremeno, država je sposobna da nađe odgovarajuće preventivne mere zahvaljujući svesti da je drugačija, kao i specifičnom psihološkom znanju psihopata, koje već poznajemo, delimično osnaženim akademskim znanjem.

Zbog toga je sistem svesne i ciljane kontrole, terora i diverzije pokrenut kako unutar, tako i van granica zemalja, zahvaćenih ovim fenomenom.

Bilo kakvi naučni radovi, koji se objavljuju pod takvom vladom ili dolaze iz inostranstva, se moraju kontrolisati, da bi se utvrdilo da ne sadrže nikakve podatke, koji bi bili opasni za patokrate. Specijalisti sa izrazitim talentom postaju predmet ucene ili maliciozne kontrole. To, naravno, uslovljava slabe rezultate u tim oblastima nauke.

Čitava operacija mora biti izvedena na način da ne privuče pažnju u zemljama sa strukturama normalnog čoveka. Posledice ovakvog neuspeha bi mogle biti suviše dalekosežne. To objašnjava zbog čega ljudi uhvaćeni na ovom poslu bivaju uništeni bez glasa, a sumnjivi pojedinci proterani, da bi postali predmet adekvatno organizovanih, iscrpljujućih kampanja.

Bitke se vode na oba fronta, što može podsetiti na Drugi svetski rat. Vojnici i vođe, koji su se borili na različitim frontovima, nisu bili svesni da njihova sudbina zavisi od ishoda drugog rata, koji su vodili naučnici i drugi vojnici sa ciljem da se spreči Nemačka da proizvede atomsku bombu. Alijansa je dobila tu bitku i Sjedinjene Države su prve razvile to opasno oružje. Međutim, u današnje vreme Zapad nastavlja da gubi političku i naučnu bitku na ovom novom, tajnom frontu. Usamljeni borci se posmatraju kao čudaci, uskraćuje im se pomoć ili su primorani da tegobnim radom zarade svoj hleb. U međuvremenu, Trojanski konj nastavlja da prodire u druge zemlje.

Ispitivanje metodologije ovakvih bitki, kako na spoljnom, tako i na unutrašnjem planu, ukazuje na specifično patokratsko znanje, tako teško shvatljivo u svetlu pojmova prirodnog jezika. Da bi se mogli kontrolisati ljudi i ta relativno nepopularizovana oblast nauke, čovek mora znati, ili mora biti sposoban da oseti, koji delovi psihopatologije su najopasniji. Istraživač ove metodologije takođe postaje svestan ograničenja i nedostataka ovog samo-znanja i prakse t.j. svestan slabosti druge strane, grešaka i gluposti i može da ih iskoristi.

U zemljama sa patokratskim sistemom nadzor naučnih institucija i organizacija kulture je dodeljen specijalnom odeljenju posebno poverljivih ljudi, „Bezimeni biro“, sastavljen većinom od relativno inteligentnih pojedinaca, koji pokazuju karakteristična patokratska svojstva. Ti ljudi moraju biti sposobni da završe akademske studije, iako ponekad putem primoravanja ispitivača da da velikodušne ocene. Njihov talenat je najčešće inferioran u poređenju sa prosečnim studentima, pogotovo u pogledu psiholoških nauka. Sa druge strane oni su nagrađeni za svoje usluge dobijanjem akademske diplome i pozicijom i dopušteno im je da predstavljaju naučna udruženja u inostranstvu. Kao osobama od posebnog poverenja dopušteno im je da ne učestvuju na lokalnim sastancima partije, pa čak i da odbiju da joj se u potpunosti priključe. U slučaju nužde mogu da prođu i kao ne-partijci. Uprkos tome, ti visoki upravnici nauke i kulture su dobro poznati zajednici normalnih ljudi, koja brzo uči način raslojavanja. Oni se ne izdvajaju od agenata tajne policije; iako smatraju da pripadaju višoj klasi od ovih agenata, ipak moraju da sarađuju sa njima.

Često susrećemo ovakve ljude u inostranstvu, u zemljama normalnih ljudi, gde im različite fondacije i institucije daju naučne nagrade u uverenju da na taj način pomažu razvoj pravog znanja u zemljama pod „komunističkom“ vlašću. Ovi dobročinitelji ne shvataju da čine rđavu uslugu nauci i pravim naučnicima dopuštajući ovim nadzornicima da postignu lažni naučni autoritet i da se upoznaju sa bilo čime što će kasnije oceniti kao opasno.

Naposletku, ti ljudi će kasnije posedovati moć da nekome omoguće sticanje doktorske titule, započinjanje naučne karijere, stecanje akademske diplome ili unapređenje. Sami veoma prosečni naučnici, oni pokušavaju da potisnu mnogo talentovanije ljude, rukovodeći se pri tome kako sopstvenim interesima, tako i tipičnom ljubomorom patokrata prema normalnim ljudima. Oni će biti ti koji će kontrolisati naučnu literaturu u pogledu „ideološke podobnosti“ i potruditi se da osiguraju da dobrom stručnjaku bude uskraćena literatura koja mu je potrebna.

Kontrola je izuzetno maliciozna i podmukla, posebno u psihološkoj nauci iz razloga koji su nam sada razumljivi. Sastavljene su pisane i nepisane liste predmeta koji se ne smeju podučavati i izdaju se odgovarajuće direktive sa ciljem da deformišu druge predmete. Ova lista je toliko obimna u oblasti psihologije da od te naučne discipline ne preostaje ništa osim skeleta, sa koga je skinuto sve što bi moglo biti iole rafinirano ili pronicljivo.

Predviđen program studija za psihijatra ne sadrži ni minimalna znanja u oblastima opšte, razvojne i kliničke psihologije, niti osnovne veštine psihoterapije. Zahvaljujući takvom stanju stvari u najvećoj meri prosečni ili privilegovani lekari postaju psihijatri posle kursa na studijama koji traje nekoliko nedelja. To otvara vrata psihijatrijske karijere osobama koje po prirodi teže da služe patokratskim vlastima i to ima sudbonosne posledice na nivo lečenja i dozvoljava da psihijatrija bude upotrebljena za svrhe kojima nikada ne bi smela da služi.

Budući da poseduju slabo obrazovanje, ti psiholozi su bespomoćni naočigled mnogih problema ljudi, posebno u slučajevima kada je potrebno detaljnije znanje. Takvo znanje čovek onda sam mora steći: delo, koje nije svako u stanju da ostvari. Ovakvo ponašanje prouzrokuje veliku štetu i ljudsku nepravdu u oblastima koje baš ništa nemaju sa politikom. Na žalost, ovakvo ponašanje je neophodno sa tačke gledišta patokrata, da bi se sprečilo da te opasne nauke ugroze egzistenciju sistema koji oni smatraju najboljim mogućim na svetu.

Specijalisti psihologije i psihopatologije bi smatrali ovakav sistem zabrana i smernica izuzetno interesantnim. Ovo omogućava da se shvati da to može biti način putem koga možemo dopreti do srži i prave prirode ovog makro-socijalnog fenomena. Zabrane uklanjaju dubinsku psihologiju, analizu čovekovog instinktivnog supstrata, zajedno sa analizom snova.

Kao što je već istaknuto u poglavlju koje se bavi nekim neophodnim pojmovima, razumevanje ljudskih instinkata je ključ da se razume čovek; međutim i znanje o pomenutim anomalijama instinkata je ključ da se razume patokratija.

Iako se ređe koristi u psihološkoj praksi, analiza snova će uvek ostati najboja škola psihološke misli; to je čini opasnom po prirodi. Čak se i na psihologiju izbora bračnog druga gleda u najbolju ruku sa neodobravanjem.

Suština psihopatije, naravno, ne sme biti istražena i rasvetljena. Ova materija je učinjena nejasnom putem namerno izmišljenih definicija psihopatije, koje sadrže različite vrste karakternih oboljenja zajedno sa onima koji su izazvani potpuno drugačijim i poznatim uzrocima. Ovu definiciju mora zapamtiti ne samo svaki predavač psihopatologije, psihijatar i psiholog, već i izvestan broj političkih funkcionera bez obrazovanja u toj oblasti.

Ova definicija se mora koristiti u javosti kada god je iz bilo kog razloga nemoguće izbeći ovu tematiku. U svakom slučaju, u ovoj oblasti prednost ima predavač koji uvek veruje u bilo šta što je najpodobnije u njegovoj situaciji i čija inteligencija ga ne predodređuje da traga za suptilnim raslojavanjima psihološke prirode.

Važno je takođe pomenuti da vrhovna doktrina pomenutog sistema glasi: „Egzistencija definiše svest“. Kao takva ona pripada psihologiji pre nego bilo kojoj političkoj doktirni. Ova doktrina je u stvari kontradiktorna velikom delu empirijskih podataka, koji ukazuju na ulogu naslednih faktora u razvoju čovekove ličnosti i sudbine. Predavači smeju ukazati na istraživanja jednojajčanih blizanaca ali samo na kratak, oprezan i formalan način.

U jednom trenutku ćemo se vratiti ovom neobičnom „geniju“ sistema i njegovom samo-znanju. Čovek se mora diviti tome, koliko efektivno pomenute definicije psihopatije blokiraju sposobnost da se shvati fenomen koji kamufliraju. Možemo istraživati veze između ovih zabrana i makro-socijalnog fenomena koji reflektuju. Takođe možemo posmatrati ograničenja ovih veština i greške koje čine oni koji sprovode ovu strategiju. Ovi nedostaci se umešno koriste da bi se prokrijumčarili u neko adekvatno znanje talentovanijih specijalista ili starijih ljudi koji više nisu uplašeni za svoje karijere ili čak svoje živote.

Ideološka bitka se tako vodi na teritoriji koja je je potpuno neuočljiva za ljude koji žive pod upravom struktura normalnog čoveka i koji žele da upoznaju tu drugačiju realnost. To se odnosi na sve ljude koji optužuju „komunizam“, kao i one za koje je ta ideologija postala vera.

Jednom prilikom, kratko po dolasku u SAD, u nekoj ulici blizu Kvinsa jedan mladi crnac mi je pružio novine. Posegnuo sam za novčanikom, ali on je odmahnuo; novine su bile besplatne. Naslovna strana je prikazivala sliku mladog i naočitog Brežnjeva, okićenog mnogim medaljama, koje je u stvari dobio mnogo kasnije. Međutim, na poslednjoj strani sam pronašao odlično urađen prikaz istraživanja sprovedenog na univerzitetu u Masačusetsu o jednojajčanim blizancima koji su odrasli odvojeno. To istraživanje je pružalo empirijske indikacije o važnoj ulozi nasleđa i opis je sadržao literarnu ilustraciju o sličnosti sudbine parova blizanaca. Koliko je samo „ideološki dezorijentisan“ morao biti redaktor tih novina da objavi nešto što se nikada nije moglo pojaviti u oblasti pod dominacijom tobožnjeg komunističkog sistema.

U toj drugoj realnosti front bitke se prenosi na svaku psihološku ili psihijatrijsku studiju, svaku psihijatrijsku kliniku, svaki mentalni zavod i na svakoga ko radi u toj oblasti. Kako se to odvija: skriveni napadi i pariranje, proturanje laži među prave naučne informacije i ostvarenja i uznemiravanje.

Pod takvim okolnostima neki ljudi bivaju izbačeni iz koloseka u moralnom pogledu, dok drugi stvaraju solidnu osnovu za svoja uverenja i spremni su da preduzmu rizike da bi došli do pravog znanja i pomogli bolesnima i onima u nevolji. Početna motivacija potonje grupe tako nije političke prirode, već proizilazi iz njihove dobre volje i profesionalne etike. Svest o političkim uzrocima tih ograničenja i političkom smislu te bitke se rađa kasnije u vezi sa iskustvom i profesionalnom zrelošću, posebno ukoliko moraju da upotrebe svoje iskustvo i veštine da bi spasli progonjene.

Međutim, u međuvremenu se nekako mora doći do neophodnih naučnih podataka i radova, uz teškoće i koristeći nečiji nedostatak razumevanja materije. Studenti i specijalisti početnici, još uvek ne u potpunosti svesni toga šta je sve uklonjeno iz nastavnih programa, pokušavaju da steknu uvid u naučne podatke koji su im ukradeni. Ukoliko ova svest nedostaje, nauka se polako spušta na zabrinjavajuće nizak nivo.

===================

Treba da razumemo prirodu ovog makro-socijalnog fenomena kao i osnovnu vezu i kontroverzu između patološkog sistema i onih oblasti nauke koje opisuju psihološke i psihopatološke pojave. Sa druge strane, ne možemo steći potpunu svest o razlozima za takvo ponašanje vlade.

Akcije i reakcije normalne osobe, njene ideje i moralni kriterijumi više nego često odbijaju nenormalne osobe kao nenormalne. Ukoliko uz to osoba sa nekom psihološkom devijacijom sebe posmatra kao normalnu, što je neuporedivo lakše ukoliko poseduje autoritet, tada će ona posmatrati normalnu osobu kao drugačiju i prema tome nenormalnu, bilo u realnosti bilo kao posledica logičke konverzije (obrtanje jednog suda, tako da subjekat i predikat zamene mesta). To objašnjava zbog čega vlada ovakvih ljudi uvek pokazuje tendenciju da bilo kog disidenta tretira kao „mentalno obolelog“.

Delatnosti, kao što su guranje normalnih ljudi u psihološka oboljenja i korišćenje psihijatrijskih ustanove u te svrhe se odvija u mnogim zemljama u kojima takve ustanove postoje. Savremeno zakonodavstvo u zemljama normalnog čoveka nije bazirano na adekvatnom razumevanju psihologije ovakvog ponašanja i samim tim ne sadrži zadovoljavajuće preventivne mere protiv njega.

Unutar pojmova psihološki normalnog pogleda na svet motivi za takvo ponašanje su se na različite načine objašnjavali i opisivali: lične i porodične prilike, pitanje imovine, pokušaj da se ospori nečije svedočenje i čak politički motivi. Ovakvim klevetničkim nagoveštajima se često služe osobe koje ni same nisu sasvim normalne i čije je ponašanje dovelo nekoga do nervnog sloma ili burnog protesta. Među histericima takvo ponašanje je često projekcija sopstvenih samokritičnih asocijacija na druge ljude. Normalna osoba odbija patokratu kao naivna, kao pristalica teško shvatljivih teorija; nazvati je „ludom“ nije daleko od toga.

Prema tome, ako prikupimo dovoljan broj primera ove vrste i sakupimo dovoljno iskustva u ovoj oblasti, postaje vidljiv drugi, mnogo važniji motivacioni nivo za ovakvo ponašanje. Ono što se javlja kao pravilo je da se ideja o guranju nekoga u mentalno oboljenje javlja u umu sa različitim devijacijama i psihoškim oštećenjima. Spoljna komponenta patološkog faktora samo retko učestvuje u ponerogenezi ovakvog ponašanja. Dobro osmišljenim i pažljivo formulisanim zakonskim propisima se zato mora zahtevati testiranje pojedinaca, čije su sugestije da je neko psihički bolestan suviše istrajne i nedovoljno osnovane.

Sa druge strane, svaki sistem, u kome je zloupotreba psihijatrije iz navodno političkih razloga postalo uobičajena pojava, treba da bude istražen u svetlu sličnih psiholoških kriterijuma koji su vrednovani na makro-socijalnoj skali. Svaka osoba, koja protestvuje protiv državnog sistema, koji će je uvek odbijati kao nešto strano i teško shvatljivo, i koja nije u stanju da to dovoljno dobro sakrije, će od strane predstavnika tog sistema biti obeležena kao „mentalno bolesna“, neko ko treba da bude podvrgnut psihijatrijskom lečenju. U naučnom i moralnom smislu izopačen psihijatar postaje oruđe koje se lako koristi u te svrhe. Na taj način je rođen duševni metod terora i torture ljudi, nepoznat čak ni tajnoj policiji Cezara Aleksandra II.

Zloupotreba psihijatrije u svrhe koje već znamo tako izvire iz same prirode patokratije kao makro-socijalnog psihopatološkog fenomena. Napokon, ova oblast znanja i lečenja prvo mora biti degradirana, da bi se sprečilo da ugrozi sistem putem iznošenja opasnih dijagnoza, da bi zatim bila upotrebljena kao delotvorno sredstvo u rukama vlasti. Međutim, u svakoj zemlji se sreću ljudi koji ovo primećuju i deluju protiv toga.

Patokratija se oseća ugroženom kada god medicinske i psihološke nauke načine progres. Napokon, te nauke ne samo da joj mogu izbiti oružje psihološkog porobljavanja iz ruku; one mogu udariti u samu njenu prirodu i to unutar sistema.

Specifičan pogled na tu materiju tako nalaže patokratiji da bude „idejno budna“ u toj oblasti. To takođe objašnjava zašto bilo ko, ko je sposoban da stekne znanje u ovoj oblasti i ko je suviše daleko van domašaja ovakvih vlasti, treba da bude okrivljen bilo čim što se može falsifikovati, uključujući i psihološka oboljenja.

 

 

  Sadržaj knjige

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta