G a l a k s i j a. c o m

Politička Ponerologija

 

IV Poglavlje

Ponerologija

 
Prevod: Arja

 

 

PONEROGENIČNI FENOMENI I PROCESI

 

Praćenje realne vremensko-prostorne mreže kvalitativno kompleksnih uzročnih veza kao pojave u ponerogeničnom procesu zahteva adekvatan pristup i iskustvo. Činjenica da se psiholozi svakodnevno suočavaju sa mnogobrojnim slučajevima ovih devijanata ili njihovih žrtava znači da progresivno postaju umešniji u razumevanju i opisivanju mnogih komponenti psihološke uzročnosti. Oni posmatraju povratnu spregu na zatvorenim uzročnim strukturama. Međutim, ova veština se ponekad pokazuje nedovoljnom u prevazilaženju naše ljudske tendencije da se koncentrišemo na neke činjenice i ignorišemo druge, izazivajući neprijatan osećaj da je kapacitet našeg uma za razumevanje realnosti koja nas okružuje nedovoljan. To objašnjava pobudu da se koristi prirodni pogled na svet, da bi se pojednostavila kompleksnost i njene implikacije, fenomen toliko uobičajen kao i „stari mudrac" indijske filozofske psihologije. Ovakvo svođenje uzročne slike geneze zla često na samo jedan lako razumljiv činilac, kao krivca, samo po sebi postaje uzročnik u ovoj genezi.

Uz veliki obzir prema nedostacima našeg ljudskog prosuđivanja, krenućemo srednjim putem i koristiti apstrakciju, prvo opisujući izabrani fenomen, a zatim i uzročne veze karakteristične za ponerogenične procese. Takvi lanci se mogu umrežiti u mnogo kompleksnije strukture, pogodnije za shvatanje pune slike realne uzročne mreže. U početku će rupa biti toliko velika da kroz nju neopaženo može da prođe jato sardela, iako će velika riba biti uhvaćena. Međutim, svetsko zlo predstavlja neku vrstu kontinuuma, u kome se neznatniji novčići ljudskog zla skupljaju u genezi velikog zla. Pravljenje gušće mreže i dopunjavanje detalja slike sve to čini lakšim, budući da su ponerogenični procesi slični nezavisno od skale na kojoj se odvijaju. Naš zdrav razum tako čini male greške na nivou minorne građe.

U nameri da bliže sagledamo te psihološke procese i fenomene, koji jednog čoveka ili jednu naciju dovode do toga da povređuje druge, izdvojmo što karakterističnije fenomene. Videćemo da je učešće različitih patoloških faktora u tim procesima pravilo; situacija, u kojoj to učešće nije uočljivo teži da bude izuzetak.

===============

U drugom poglavlju je ukratko predstavljena uloga ljudskog instinktivnog supstrata u razvoju naše ličnosti, formiranje prirodnog pogleda na svet i društvene veze i strukture. Takođe smo ukazali da naši sociološki, psihološki i moralni koncepti, kao i prirodni oblik reakcije, nisu primereni svakoj situaciji sa kojom nas život konfrontira. Obično završavamo povređujući druge ukoliko delujemo u skladu sa svojim prirodnim konceptima i osetljivim arhetipovima u situaciji koja odgovara našim predstavama, iako je ona u stvari suštinski drugačija. Kao pravilo, takva drugačija situacija dopušta pojavu navodno odgovarajuće reakcije, jer se u sliku uključio neki teško razumljivi, patološki faktor. Na taj način, praktična vrednost našeg prirodnog pogleda na svet u principu završava tamo gde počinje psihopatija.

Poznavanje tih opštih slabosti ljudske prirode, kao i „naĎvité" normalne osobe je deo specifičnog znanja koje nalazimo kod mnogih psihopatskih pojedinaca, kao i karakteropata. Opčinioci različitih škola nastoje da isprovociraju takve navodno odgovarajuće reakcije kod drugih ljudi u ime svojih specifičnih ciljeva ili u korist vladajuće ideologije. Taj teško shvatljivi patološki faktor se nalazi u samom opčiniocu.

===============

Egoizam: pod egoizmom podrazumevamo stanovište, podsvesno uslovljeno kao pravilo, na osnovu koga pripisujemo prekomernu vrednost svojim instinktivnim refleksima i navikama i individualnom pogledu na svet. Egoizam sputava normalnu evoluciju ličnosti jer hrani dominaciju podsvesnog života i čini teško prihvatljivim dezintegrisana stanja koja mogu biti od velike pomoći za lični rast i razvoj. Ovaj egoizam i odbijanje dezintegracije pomaže pojavu navodno odgovarajućih reakcija, kao što je napred opisano. Egoista meri ljude svojim sopstvenim aršinima, posmatrajući svoje koncepte i načine doživljavanja stvarnosti kao objektivan kriterijum. On bi voleo da natera druge ljude da osećaju i misle na veoma sličan način kao on. Egoistične nacije imaju podsvesni cilj da nauče ili nateraju druge nacije da misle u njihovim sopstvenim kategorijama, što ih čini nesposobnim da razumeju druge ljude i nacije i upoznaju vrednosti njihove kulture.

Odgovarajući odgoj i samo-odgoj tako uvek teži da oslobodi mladu ili odraslu osobu egoizma, otvarajući time vrata razvoju njenog uma i karaktera. Međutim, rasprostranjeno uverenje kod psihoterapeuta je da je izvesna mera egoizma korisna kao faktor stabilizacije ličnosti, štiteći je od suviše lake neurotične dezintegracije i omogućavajući joj tim putem da prebrodi životne teškoće. Ipak, postoji mali broj ljudi, čija je ličnost veoma integrisana, iako su gotovo sasvim lišeni egoizma; to im omogućava da razumeju druge veoma lako.

Vrsta prekomernog egoizma, koji sputava razvoj čovekovih vrednosti i koji vodi do osuđivanja i terorisanja drugih, zaslužuje naslov „kralj ljudskih nedostataka“. Rasprave, svađe, ozbiljni problemi, neurotične reakcije, niču u svakome u blizini takvog egoiste kao pečurke posle kiše. Egoistične nacije počinju da troše novac i ulažu napore da bi postigli ciljeve, koji proizilaze iz njihovog pogrešnog rasuđivanja i preterano emocionalnih reakcija. Njihova nesposobnost da upoznaju vrednosti i različitosti drugih nacija, proizašle iz različitih kulturoloških tradicija, vodi u konflikt i rat.

Možemo napraviti razliku između primarnog i sekundarnog egoizma. Prvi potiče iz mnogo prirodnijeg procesa, naime prirodnog egoizma deteta i greški prilikom odgoja kada se dečiji egoizam podržava. Drugi se javlja, kada ličnost, koja je prevladala taj dečiji egoizam, nazaduje do tog stanja pod stresom, što vodi do neprirodnog izveštačenog držanja, koji karakteriše veća agresivnost i društveno štetno ponašanje. Preterani egoizam je konstantno svojstvo histerične ličnosti (Oštećenje ličnosti, obeleženo nezrelošću i sujetom uz žudnju za pažnjom, aktivnošću, uzbuđenjem i ponašanjem koje je uočljivo nestabilno i manipulativno. (The American Heritage Statemen’s Dictionary, 2 Edition, 2004; Houghton Mifflin Company) prim. ured.), nezavisno od toga da li je njena histerija primarna ili sekundarna. To je razlog zašto porast egoizma nacije treba da bude pripisan već opisanom histeriodnom ciklusu pre bilo čega drugog.

Analizirajući razvoj prekomerno egoistične osobe, često pronalazimo ne-patološke uzroke, kao što su odgoj u ograničavajućoj sredini punoj kolotečine ili od strane manje inteligentnih roditelja. Međutim, glavni razlog razvoja preterano egoistične ličnosti u normalnoj osobi je kontaminacija putem psihološke indukcije preko prekomerno egoističnih ili histeirčnih osoba, koje su razvile te osobine pod uticajem različitih patoloških uzroka. Pored drugih stvari, većina opisanih genetskih devijacija uzrokuje razvoj patološki egoističnih ličnosti.

Mnogi ljudi sa različitim urođenim devijacijama i stečenim deformacijama razvijaju patološki egoizam. Za takve ljude primoravanje drugih iz njihove okoline, čitavih društvenih grupa ili, ako je moguće, čitavih nacija da razmišljaju i osećaju kao oni, postaje unutrašnja neophodnost, vladajući koncept. Igra, koju normalna osoba ne bi uzela za ozbiljno, za njih postaje životni cilj, u koji ulažu napore, žrtve i oštroumnu psihološku strategiju.

Patološki egoizam proishodi iz potiskivanja neprijatnih, samo-kritičnih asocijacija u vezi sa čovekovom sopstvenom prirodom ili normalnošću iz polja svesti. Na dramatično pitanje: „Ko je ovde lud, ja ili ovaj svet ljudi koji misle i osećaju drugačije." se odgovara na štetu sveta. Ovakav egoizam je uvek povezan sa nesimuliranim držanjem, sa Cleckley-ovom maskom navučenom preko nekih patoloških svojstava, skrivenih od svesti, kako sopstvene, tako i drugih ljudi. Najveći intenzitet ovakvog egoizma se može naći kod već opisane pre-frontalne karakteropatije.

Značaj ovakve vrste egoizma u genezi zla teško da zahteva elaboraciju. Primarni društveni uticaj je egotizacija i traumatizacija drugih, što u povratnom dejstvu uzrokuje dalje teškoće. Patološki egoizam je nepromenjiva komponenta u različitim okolnostima u kojima je neko, ko izgleda normalan (mada on to u stvari i nije), vođen motivima ili bitkama za ciljeve, koje normalna osoba smatra nerealističnim ili bezizglednim. Prosečna osoba bi mogla da se zapita: „Šta bi on mogao očekivati da postigne time?" Međutim, mišljenje okoline često interpretira takve situacije u skladu sa „zdravim razumom" i sklono je da prihvati mnogo „podesniju" verziju situacije ili događaja. Takva interpretacija često završava ljudskom tragedijom. Zbog toga moramo zapamtiti da princip zakona cui prodest postaje iluzoran kada god se uključe neki patološki faktor.

===============

Moralizatorske interpretacije: Tendencija da se kod suštinski patoloških fenomena daju moralizatorske interpretacije je aspekt ljudske prirode, čiji je prepoznatljiv supstrat ukodiran u naš specifičan instinkt; naime, ljudi ne uspevaju da naprave razliku između moralnog i biološkog zla. Moraliziranje uvek izbija na površinu, iako u različitim stepenima, u okviru psihološkog i moralnog pogleda na svet, zbog čega ovu tendenciju treba posmatrati kao konstantnu grešku javnog mnenja. Možemo ga zauzdati povećanim samoznanjem, ali njegovo istinsko prevladavanje zahteva i specifično znanje iz psihopatološke oblasti. Mladi ljudi i manje kulturni slojevi su uvek skloni ovakvim interpretacijama (iako ovo karakteriše i tradicionalne estete), što se pojačava kada god prirodni refleksi preuzmu kontrolu nad razumom t.j. u histeričnim stanjima i u direktnoj proporciji sa intenzitetom egoizma.

Mi zatvaramo vrata uzročnim interpretacijama fenomena i otvaramo ih osvetoljubivim emocijama i greškama kada god uvedemo moralizatorske interpretacije mana i nedostataka u ljudskom ponašanju, koje je u stvari proisteklo iz različitih uticaja patoloških faktora, već pomenutih ili ne, često neprimetnih za um, koji nije treniran u toj oblasti. Na taj način dopuštamo tim patološkim faktorima da nastave svoje ponerogenične aktivnosti, kako u nama samima tako i u drugima. Ništa u toj meri ne truje ljudsku dušu i oduzima nam sposobnost da objektivnije razumemo realnost kao to pokoravanje opšte ljudskoj tendenciji da zauzme moralizatorski stav prema ljudskom ponašanju.

Praktično govoreći, svaki pojedinačni slučaj koji ozbiljno povređuje drugu osobu sadrži unutar svoje psihološke geneze uticaj nekih patoloških faktora, pored ostalog, naravno. Zbog toga interpretacija uzroka zla, koja bi bila ograničena na moralne kategorije, predstavlja neadekvatnu percepciju realnosti. To može voditi, generalno govoreći, do pogrešnog ponašanja, ograničavajući naše sposobnosti za otpor uzročnim faktorima zla i otvarajući vrata žudnji za osvetom. To često raspiruje novu vatru u ponerogeničnom procesu. Zbog toga jednostranu moralnu interpretaciju uzroka zla treba smatrati pogrešnom i nemoralnom u svim vremenima. Ideju o prevazilaženju te opšte ljudske sklonosti i njenih rezultata treba posmatrati kao moralni motiv, isprepleten sa ponerologijom.

Kada analiziramo razloge zašto neki ljudi prekomerno koriste takve interpretacije nabijene emocijama, često uz negodovanje odbijajući tačniju interpretaciju, treba, naravno, da otkrijemo i patološke faktore koji deluju u njima. Pojačavanje ove tendencije je u takvim slučajevima prouzrokovano potiskivanjem samokritičnih misli u pogledu sopstvenog ponašanja i njegovih unutrašnjih razloga iz polja svesti. Uticaj ovakvih ljudi uzrokuje da se ova tendencija pojača kod drugih.

===============

Lažni moralizam (paramoralizam): Uverenje da moralne vrednosti postoje i da neke aktivnosti narušavaju moralna pravila je u toj meri opšta i drevna pojava, da se čini da ona ima osnovu u čovekovom instinktivnom, prirodnom stanju (iako on sigurno nije potpuno adekvatan za moralnu istinu) i da nije prouzrokovan samo vekovnim iskustvom, kulturom, religijom i socijalizacijom. Na taj način, svaka insinuacija, formulisana u moralnim sloganima je uvek sugestivna, čak i ako su moralni kriterijumi koji se koriste tek „ad hoc" izumi. Svaki akt na taj način može biti proglašen nemoralnim ili moralnim putem ovakvih paramoralizama, nametnutih kao aktivna sugestija, i uvek se mogu naći ljudi koji će podleći ovakvom načinu razmišljanja.

U potrazi za primerom akta zla, čija negativna procena neće izazivati sumnju ni u jednoj društvenoj situaciji, etičari često navode maltretiranje dece. Međutim, psiholozi se u svojoj praksi često susreću sa paramoralnim odobravanjima ovakvog ponašanja, kao u gorepomenutoj porodici sa oštećenjem prefrontalnog polja kod najstarije sestre. Njena mlađa braća su nedvosmisleno insistirala da je sadističko ponašanje njihove sestre prema svom sinu izazvano njenim visokim moralnim osobinama i uverili sebe u to putem autosugestije. Paramoralizam na neki način vešto izmiče kontroli našeg zdravog razuma, vodeći ponekad do prihvatanja ili odobravanja ponašanja koje je otvoreno patološko.

(Mnogi primeri poslednjih godina uključuju decu pretučenu do smrti od strane njihovih roditelja iz „religioznih razloga". Roditelji mogu tvrditi da je dete zaposeo demon, ili da su se ponašala tako raspušteno da ih samo batine mogu „dovesti u red". Drugi primer je obrezivanje, kako za dečake, tako i za devojčice u nekim etničkim grupama. Indijski običaj sutija, kada se žena spaljuje na lomači svog muža; ili u muslimanskoj kulturi, u kojoj je, ako je žena silovana, dužnost muških članova porodice da je ubiju, kako bi sprali ljagu sa imena porodice. Za sve ove činove se tvrdi da su „moralni", ali oni to nisu, oni su patološki i kriminalni, prim.ured).

Paramoralizatoski stavovi i sugestije toliko često prate različite vrste zla, da izgledaju potpuno nezamenljivi. Na žalost, za pojedince, opresivne grupe ili pato-političke sisteme je izmišljanje uvek novih moralnih kriterijuma u nečiju korist postalo učestali fenomen. Takve sugestije često delimično lišavaju ljude moralnog rasuđivanja i deformišu njegov razvoj kod mladih. Na paramoralističke faktore se nailazi svuda u svetu i ponerolog će naći da je teško poverovati da ih je sprovela psihološki normalna osoba.

Konverzije (obrtanje jednog suda, tako da subjekat i objekat zamene mesta) karakteristika u genezi paramoralizma čini se dokazuje da su većinom izvedene iz podsvesnog odbacivanja (i potiskivanja iz polja svesti) nečeg sasvim drugačijeg, što bismo mogli nazvati glasom savesti.

Međutim, ponerolog može navesti mnoga opažanja, koja podržavaju mišljenje da različiti patološki faktori učestvuju u tendenciji da se koristi paramoralizam. To je bio slučaj kod gorepomenute porodice. Kada se javi sa moralizatorskim interpretacijama, ova tendencija se pojačava kod egoista i histerika i njeni uzroci su slični. Kao i sve pojave konverzije, tendencija da se koristi paramoralizam je psihološki zarazna. To objašnjava zašto je možemo uočiti kod osoba, odgajanih od strane pojedinaca, u kojima je ona razvijena paralelno sa patološkim faktorom.

Ovo bi bilo dobro mesto da razmislimo da je pravi moral rođen i postoji nezavisno od naših sudova u tom pogledu i čak nezavisno od naše sposobnosti da ga prepoznamo. Na taj način, pristup koji je neophodan za to razumevanje je naučni a ne kreativni: moramo skromno podrediti svoj um opaženoj realnosti. Tek tada otkrivamo istinu o čoveku, njegovim slabostima i vrednostima, što nam pokazuje šta je prikladno i merodavno, uz poštovanje prema drugim ljudima i drugim društvima.

===============

Reverzna blokada: nedvosmisleno insistiranje na nečemu što je suprotnost istini blokira um prosečne osobe da prepozna istinu. U skladu sa zahtevima zdravog razuma, ona počinje da traga za smislom u „zlatnoj sredini", između istine i njene suprotnosti, završavajući sa nekim zadovoljavajućim falsifikatom. Ljudi, koji razmišljaju na taj način, ne shvataju da efekat tačno odgovara nameri osobe koja ih izlaže ovoj metodi. Ako je falsifikat istine suprotnost moralne istine, on istovremeno predstavlja ekstremni paramoralizam i oslanja se na njegovu neobičnu sugestivnost.

Retko vidimo da normalni ljudi koriste ovaj metod; čak i ako su odgajani od strane ljudi koji su ih maltretirali. Kod njih obično se javljaju samo njegovi rezultati sa karakterističnim teškoćama shvatanja realnosti. Korišćenje ovog metoda može biti deo gorepomenutog specifičnog znanja razvijenog kod psihopata u pogledu slabosti ljudske prirode i načina da se drugi odvedu u grešku. Tamo gde vlada, ovaj metod se koristi sa virtuoznošću da bi proširio granice svoje moći.

===============

Selekcija informacija i supstitucija: Postojanje psiholoških fenomena nesvesnog, koji su bili poznati pre frojdovskim studentima filozofije zaslužuje ponavljanje. Podsvesni psihološki procesi prestižu svesno razmišljanje, i vremenski i u oblasti dejstva, što čini mogućim mnoge psihološke fenomene: uključujući i te, generalno opisane kao konverzne, kao što je podsvesno blokiranje zaključaka, selekcija i takođe supstitucija prividno neprijatnih premisa.

Govorimo o blokiranju zaključaka ako je deduktivni (zaključivanje od opšteg ka pojedinačnom) proces bio odgovarajući i gotovo dospeo do zaključka i konačnog razumevanja unutar dejstva unutrašnje projekcije, ali je postao neprijatan zbog prethodeće komande iz nesvesnog, koja ga smatra nepodobnim ili neodgovarajućim. To je primitivna prevencija dezintegracije ličnosti, što se može učiniti korisnim; međutim, ona takođe sprečava nastanak svih prednosti koje bi mogle nastati iz svesnog razmišljanja o zaključcima i ponovne integracije. Na taj način potisnuti zaključak ostaje u našoj podsvesti i na još manje svestan način uzrokuje sledeće blokiranje i selekciju ove vrste. Ovo može biti ekstremno opasno, progresivno čineći osobu robom njenog nesvesnog i često je praćeno osećajem tenzije i gorčine.

Govorimo o selekciji premisa (pretpostavki) kada povratna veza uđe dublje u proces rasuđivanja te iz njegove baze podataka izbriše i potisne u podsvest upravo onaj deo informacije koji je bio odgovoran za donošenje neprijatnog zaključka. Naša podsvest tada dopušta dalje logičko rasuđivanje ali će rezultat biti pogrešan u direktnoj proporciji sa važnošću potisnutog podatka. U našoj podsvesnoj memoriji se sakuplja sve veći broj na ovaj način potisnutih informacija. Konačno, prevladava neka vrsta navike: sličan materijal se obrađuje na isti način, čak i kada bi rasuđivanje dovelo do zaključka, koji je sasvim povoljan za osobu.

Najkompleksniji proces ove vrste je supstitucija premisa, koje su na taj način eliminisane putem drugih podataka, osiguravajući prividno ugodan zaključak. Naša asocijativna sposobnost brzo stvara novu premisu da bi zamenila uklonjenu, ali to je ona koja vodi do ugodnog zaključka. Ova operacija traje većinu vremena i riskantno je da bude isključivo podsvesna. Ovakve supstitucije često deluju kolektivno, u određenim grupama ljudi, putem korišćenja verbalne komunikacije. To je razlog zašto bilo koji od gore pomenutih procesa predstavlja najbolju kvalifikaciju za moralni epitet „hipokrizija".

Navedeni primeri konverznih fenomena ne isrpljuju problem, koji je bogato ilustrovan u psihoanalitičkim radovima. Naša podsvest može nositi korene ljudskog genija unutar sebe, ali njeno funkcionisanje nije perfektno; ponekad podseća na slepi kompjuter, pogotovo ako dozvolimo da bude napunjen materijalom, potisnutim iz straha. To objašnjava zašto je svesno nadgledanje, čak i po cenu hrabro prihvaćenih dezintegrišućih stanja, potrebno našoj prirodi, da ne pominjemo naše individualno i društveno dobro.

Ne postoji osoba, kojoj njeno perfektno samoznanje dopušta da ukloni sve tendencije ka konverznom razmišljanju, ali su neki ljudi relativno blizu tog stanja, dok drugi ostaju robovi ovih procesa. Oni ljudi, koji suviše često koriste konverzne operacije da bi došli do ugodnijih zaključaka, ili da bi stvorili neke vešte paralogističke i paramoralističke stavove, konačno počinju da podležu takvom ponašanju iz mnogo trivijalnijih razloga, gubeći sposobnosti za svesnu kontrolu nad svojim ukupnim misaonim procesima. To neizbežno vodi do pogrešaka u ponašanju, a cenu za to plaćaju kako drugi, tako i oni sami.

Ljudi, koji su zapostavili svoju psihičku higijenu i sposobnosti za adekvatno razmišljanje, na tom putu gube i svoje prirodne kritičke sposobnosti u pogledu osoba, čiji su abnormalni procesi mišljenja formirani na supstratu patoloških anomalija, bilo stečenih ili nasleđenih. Licemeri prestaju da prave razliku između patoloških i normalnih osoba, otvarajući time „infektivni ulaz" za ponerogeničnu ulogu patoloških faktora.

U principu, u svakom društvu postoje ljudi, kod kojih su slične metode mišljenja razvijene u širokoj skali sa različitim devijacijama u pozadini. Nailazimo na njih kako kod karakteropata, tako i kod psihopatskih ličnosti. Na neke su drugi izvršili uticaj, tako da se razijaju priviknuti na takvo „razmišljanje", budući da je konverzno mišljenje visoko zarazno i može se proširiti po čitavom društvu. Tokom „srećnih vremena", pogotovo, tendencija prema konverznom mišljenju se pojačava. Ono se javlja paralelno sa talasom histerije u pomenutom društvu. Oni, koji se trude da očuvaju zdrav razum i adekvatno rezonovanje, najzad postaju manjina, osećajući se nepravičnim, budući da se na njihovo ljudsko pravo da održe psihološku higijenu vrši pritisak sa svih strana. To je znak da nesrećna vremena nisu daleko.

Treba da naglasimo da opisani pogrešni misaoni procesi narušavaju zakone logike uz karakterističnu podmuklost. Obrazovani ljudi sa veštinom adekvatnog mišljenja mogu da pomognu da se neutralizuju ovakve tendencije; ovo ima posvećenu, vekovnu tradiciju, koja izgleda da je vekovima bila nedovoljno delotvorna. Kao primer: u skladu sa zakonom logike se na pitanje koje sadrži pogrešno razmišljanje ili nepotvrđenu sugestiju ne može odgovoriti. Međutim, operisanje ovakvim pitanjima se ne širi epidemično samo među ljudima sa tendencijom konverznog mišljenja: izvor terora ako ih koriste psihopatski pojedinci; Ono se javlja i kod ljudi koji normalno razmišljaju, pa čak i onih koji su studirali logiku.

Ova tendencija opadanja sposobnosti društva za adekvatno razmišljanje treba da bude neutralizovana, budući da ona takođe umanjuje imunitet od ponerogeničnog procesa. Delotvorna mera bi bila adekvatno razmišljanje, kao i umešno otkrivanje grešaka u razmišljanju. Front ovakvog obrazovanja treba da bude proširen i da uključi psihologiju, psihopatologiju i ovde opisanu nauku u svrhu odgajanja ljudi koji lako mogu da otkriju paralogizam.

 

 

  Sadržaj knjige

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta