G a l a k s i j a. c o m

Politička Ponerologija

 

VIII Poglavlje

PATOKRATIJA I RELIGIJA

 
Prevod: Arja

 

 

 Monoteistička vera odbija savremenog mislioca pre svega kao nepotpuna indukcija (zaključivanje od pojedinačnog ka opštem, prim. prev.) izvedena iz ontološkog znanja o zakonima koji upravljaju mikrokosmičkom i makrokosmočkim građom i organskim i psihološkim životom, kao i time što predstavlja rezultat izvesnih susreta, dostupnih putem introspekcije. Ta indukcija se dopunjava elementima koje čovek usvaja na druge načine i prihvata ih ili individualno ili u skladu sa zapovestima svoje religije i veroispovesti. Glas bez zvuka i bez reči podsvesno budi naše asocijacije, dopirući do naše svesti u tišini uma, ili dopunjavajući ili dovodeći u pitanje naše saznanje; ova pojava je isto toliko istinita kao i bilo šta što postaje dostupno nauci zahvaljujući modernim metodama istraživanja.

Usavršavajući svoja saznanja na psihološkom polju i osvajajući spoznaje, nekada dostupne samo misticima, sve više sužavamo oblast neznanja koja je do nedavno odvajala područje duhovne percepcije od prirodne nauke. U jednom trenutku, u ne tako dalekoj budućnosti, ta dva saznanja će se susresti i izvesno razilaženje će postati samo po sebi razumljivo. Zbog toga bi bilo bolje da se pripremimo za to. Gotovo od samog početka mog razmatranja geneze zla, bio sam svestan činjenice da se rezultati istraživanja, sažeto predstavljeni u ovom delu, mogu upotrebiti da se popuni taj prostor, tako teško pristupačan ljudskom umu.

Ponerološki pristup baca novo svetlo na vekovima stara pitanja, ranije regulisana nalozima moralnog sistema i mora prouzrokovati reviziju metoda mišljenja. Kao hrišćanin, autor je prvobitno strahovao da bi to moglo prouzrokovati opasne kolizije sa drevnom tradicijom. Bavljenje tim pitanjem u svetlu Biblije je učinilo da ova strepnja postepeno nestane. Naprotiv, sada se čini da bi to mogao biti put da se naši procesi mišljenja približe originalnom i praiskonskom načinu razumevanju moralnih iskustava. Veoma karakteristično, čitanje Jevanđelja može pružiti učenja jasno povezana sa metodom razumevanja zla, izvedenog iz naučnih istraživanja njegovog porekla. Istovremeno, moramo predvideti da će proces korekcija i prilagođavanja biti tegoban i dugotrajan, što će verovatno preduprediti veću uzrujanost.

Religija je večita pojava. Ponekad će aktivna imaginacija prvo dopuniti sve ono čime ezoterička percepcija ne može da upravlja. Jednom kada civilizacija i njena srodna disciplina dostignu određeni nivo razvoja, monoteistička ideja teži da se ispolji, u principu kao uverenje odgovarajuće duhovne elite. Ovakav razvoj religiozne misli se može posmatrati kao istorijski zakon pre nego kao individualna otkrića ljudi kao što su Zaratustra ili Sokrat. Napredovanje religijske misli kroz istoriju čini nezamenljiv činilac formiranja ljudske svesti.

Prihvatanje osnovnih religijskih istina otvara čoveku čitavo polje mogućih spoznaja, unutar kojih njegov um može da traga za istinom. Od te tačke mi se oslobađamo izvesnih psiholoških teškoća i stičemo izvesnu slobodu spoznaje u oblasti dostupnoj prirodnjačkoj percepciji. Ponovno otkrivanje istinitih, pradavnih, religijskih istina nas osnažuje, pokazujući nam smisao života i istorije. To takođe omogućava naše introspektivno prihvatanje pojava, za koje se prirodnjačka percepcija pokazuje nedostatnom. Paralelno sa našim samoznanjem, razvijamo i sposobnosti da razumemo druge ljude, zahvaljujući prihvatanju postojanja slične realnosti unutar svog bližnjeg.

Te vrednosti postaju neprocenjive kada god je čovek prisiljen na maksimalan mentalni napor i dalekovido prosuđivanje u akciji, tako da izbegne posrnuće u zlo, kao i opasnost ili vanredne teškoće. Ukoliko ne postoji mogućnost da se situacija u potpunosti shvati, ali ipak mora da se pronađe put iz nje za sebe, svoju porodicu ili naciju, tada smo zaista srećni ukoliko možemo da čujemo taj tihi glas kako nam govori: „Ne čini to!" ili „Veruj mi, učini to!"

Možemo reći da ta spoznaja i vera, koja istovremeno pruža podršku našem umu i uvećava našu duhovnu snagu, predstavlja jedinu osnovu za preživljavanje i otpor u situacijama kada su pojedinac ili nacija ugroženi posledicama ponerogeneze, što ne može biti vrednovano u kategorijama prirodnog pogleda na svet. To je mišljenje mnogih čestitih ljudi. Ne možemo da poreknemo fundamentalnu vrednost ovog uverenja, ali ako ono vodi do prezrivog odnosa prema objektivnoj nauci u toj oblasti i učvršćuje egoizam prirodnog pogleda na svet, tada ljudi koji se drže tog uverenja postaju nesvesni činjenice da više ne delaju u dobroj veri.

Nijedna glavna religija ne ukazuje na prirodu ovog makro-socijalnog patološkog fenomena; zbog toga ne možemo posmatrati religiozne zapovesti kao neku osnovu za prevazilaženje ove velike istorijske bolesti. Religija niti je specifičan serum, niti antibiotik protiv fenomena patokratije. Iako sadrži regenerativni faktor za obnavljanje duhovne snage pojedinaca i društva, religijska istina ne poseduje specifično naučno znanje, koje je neophodno za razumevanje patologije ovog fenomena i koje je istovremeno faktor izlečenja i generacije otpornosti ličnosti čoveka. Religijska vera i fenomen patokratije su u stvari na različitim nivoima realnosti, patokratija je u većoj meri ovozemaljska. To takođe objašnjava zašto ne može biti pravog sukoba između religijskog i ponerološkog znanja o ovom makro-socijalnom patološkom fenomenu.

Ukoliko zasnujemo odbranu i lečenje društva od destruktivnog uticaja patokratije, samo na pouzdanim religijskim vrednostima, to bi podsećalo na lečenje nedovoljno shvaćene bolesti isključivo metodama koje snaže telo i duh. Takva opšta terapija bi mogla dati rezultate u mnogim slučajevima, ali bi se u mnogim drugim pokazala nedovoljnom. Pomenuto oboljenje spada u drugu kategoriju.

Činjenica da patokratski fenomen, koji se kroz ljudsku istoriju širio u najopsežnijem rasponu, pokazuje neprijateljstvo prema svakoj religiji, ne treba da navede na zaključak da je on suprotnost religiji. Ta međuzavisnost bi bila drugačije strukturirana pod drugim istorijskim i današnjim uslovima. U svetlu istorijskih podataka postaje očigledno da su religijski sistemi takođe podlegali ponerološkim procesima i manifestovali simptome slične bolesti.

Specifična osnova za lečenje našeg sveta, što je istovremeno isceljujući faktor za obnovu punih sposobnosti mišljenja kod ljudske ličnosti, prema tome mora biti ona vrsta nauke koja jasno prikazuje suštinu fenomena i opisuje je dovoljno objektivnim jezikom. Otpor da se prihvati ovakvo znanje se često opravdava religijskim motivima; to je uveliko uzrokovano egoizmom prirodnog pogleda na svet u njegovom tradicionalnom precenjivanju sopstvenih vrednosti i strahu od dezintegracije i mora biti konstruktivno prevaziđeno.

=======================

Patokratski fenomen se javio mnogo puta u istoriji, hraneći se parazitski na mnogim društvenim pokretima, deformišući njihove strukture i ideologije na karakterističan način. Prema tome on se morao susresti sa različitim religijskim sistemima i sa raznovrsnim istorijskim i kulturološkim pozadinama. Tako možemo navesti dve osnovne mogućnosti veze između ovog fenomena i nekog religijskog sistema. Prvi se javlja kada religijska zajednica sama podlegne infekciji i ponerogeničnom procesu, što vodi do razvoja opisanog fenomena. Druga mogućnost nastaje ako se patokratija razvije kao parazit na nekom društvenom pokretu, čiji je karakter sekularan i politički, što neizbežno vodi do sukoba sa religijskim organizacijama.

U prvom slučaju religijska zajednica podleže destrukciji iznutra, njen organizam se podređuje ciljevima potpuno suprotnim originalnoj ideji i njene teozofske i moralne vrednosti postaju plen karakteristične deformacije, služeći od tada kao maska za dominaciju patoloških pojedinaca. Religiozna ideja tada postaje opravdanje za korišćenje sile i sadizma protiv nevernika, jeretika i vračeva i droga za ljude koje pokreću takva nadahnuća.

Svako ko kritikuje ovakvo stanje stvari se suočava sa moralizatorskom kritikom, navodno u ime originalne ideje i vere u Boga, ali u stvari zato što oseća i misli u kategorijama normalnih ljudi. Takav sistem zadržava ime originalne religije i mnoga druga specifična imena, zaklinjući se prorokom i to koristi uz karakterističnu dvoznačnost. Nešto što je izvorno trebalo da bude pomoć u poimanju Božije istine, unesrećuje naciju mačem imperijalizma.

Ukoliko su takvi fenomeni dugotrajni, oni ljudi, koji su zadržali svoju veru u religijske vrednosti, će kritikovati ovakvo stanje stvari, ukazujući pri tome da ono daleko odstupa od istine. Na žalost oni će to činiti bez razumevanja prirode i uzroka ovog patološkog fenomena t.j. u okviru moralnih kategorija, praveći tako pogubnu grešku koja nam je već poznata. Iskoristiće neku pogodnu geopolitičku situaciju, protestujući protiv ovakvog stanja stvari, odvajajući se od originalnog sistema i kreirajući različite sekte i veroispovesti.

Ova vrsta raspada se može posmatrati kao karakteristična posledica infekcije pokreta ovom bolešću, bio on religiozan ili sekularan. Religijski pokret tako preuzima karakter političkih partija, izazivajući ratove između različitih vernika istoga Boga.

Kao što znamo, to stanje prelazi u prikrivenu fazu, kada ljudski gnev počne da slabi; međutim, taj oblik će trajati mnogo duže nego patokratija uvedena uz pomoć sekularnog pokreta. Ljudska bića ne mogu lako da uklope čitav proces u svoj referentni okvir, budući da ovakvo stanje obuhvata mnogo generacija; njihova kritika će tako biti ograničena na pitanja sa kojima su neposredno upoznati. Međutim, to će ipak prouzrokovati postepeno ali nekoordinisano stvaranje fronta pritiska razumnih ljudi, podstičući na taj način neku vrstu evolucije u okviru svake grupe stvorene na ovaj način. Takva evolucija će stremiti obnavljanju religijskih vrednosti ili prevazilaženju deformacija.

Da li će ovaj proces postići svoje konačne ciljeve, zavisi od dva uslova: Ukoliko je originalna ideja od početka kontaminirana nekim patološkim materijalom, cilj se ne može ostvariti. Ukoliko se on može postići, naše nesimptomatično usklađivanje će nas dovesti u poziciju u kojoj konačna eliminacija dejstava savladane bolesti zahteva objektivan pogled na njenu suštinu i istoriju. Sa druge strane nemoguće je eliminisati ostatke patološke deformacije, koji bi opstali kao faktor otvaranja vrata obnovljenoj kontaminaciji.

Neke religiozne grupe su mogle pokrenuti osobe, koje su bile nosioci određenih psiholoških anomalija. Posebna pažnja bi trebalo da bude usmerena na paranoidne karakteropate i njihovu ulogu u podsticanju novih faza ponerogeneze. Za takve ljude svet normalnog ljudskog iskustva (uključujući i religijsko iskustvo) podleže deformaciji; lako će uslediti opčiniteljstvo sebe i drugih, preneto na druge ljude putem patološkog egoizma. Danas možemo posmatrati mnoge marginalne hrišćanske sekte, čiji su počeci nesumnjivo bili te prirode.

Ako je religija, koja se kasnije raspala na brojne doktrinarne varijacije, imala takav početak, pomenuti regenerativni procesi uslovljeni zdravim razumom će dostići tačku progresa, koju će pomenuti ministri religije posmatrati kao pretnju egzistenciji religije. Zaštita sopstvene vere i društvene pozicije će ih navesti da upotrebe nasilna sredstva protiv bilo koga da kritikuje ili donese liberalizaciju. To je stanje stvari kome smo danas zapravo svedoci.

Međutim, činjenica da su neke religijske zajednice podlegle procesu ponerizacije ne predstavlja dokaz da je originalna spoznaja ili vizija od početka bila kontaminirana nepravilnostima, koje su otvorile vrata prodoru patoloških činilaca ili da je to bila posledica njihovog uticaja. Da bi se otvorila vrata zarazi patološkim činiocima i kasnijoj progresivnoj degeneraciji, dovoljno je da takav religijski pokret podlegne kontaminaciji kasnije u svojoj istoriji kao posledica prekomernog uticaja prvobitno stranih arhetipova sekularne civilizacije ili kompromisa sa ciljevima vladara zemlje.

U ovom sažetom pregledu se ponavljaju uzroci i zakoni razvoja ponerološkog procesa, koje sam već naveo, ovaj put sa osvrtom na religijske grupe. Međutim, treba podvući važne razlike. Istorijski govoreći, religijske zajednice spadaju u najpostojanije i najdugotrajnije društvene strukture. Ponerološki proces se u takvoj grupi razvija u mnogo širem vremenskom okviru. Zapravo, ljudima je u tolikoj meri potrebna religija, da će svaka ovakva grupa, ako je dovoljna brojna, sadržati veliki broj normalnih ljudi (obično većinu), koji se neće obeshrabriti i koji će formirati postojanu frakciju koja će sprečavati proces ponerizacije. Ravnoteža sakrivene faze je tako prednost za ljude sa normalnim ljudskim i religijskim osećanjima. Bez obzira na to, izdvojene generacije mogu imati utisak da opaženo stanje predstavlja stalne i suštinske karakteristike te religije, uključujući i nedostatke koje ne mogu da prihvate.

Zbog toga moramo postaviti sledeće pitanje: da li najodlučnija i najsenzibilnija akcija, bazirana na prirodnom pogledu na svet, teološkoj i moralnoj refleksiji ikada može u potpunosti da eliminiše posledice ponerološkog procesa koji je odavno savladan?

Na osnovu iskustva, sakupljenog od pojedinačnih pacijenata, psihoterapeut bi posumnjao u takvu mogućnost. Posledice uticaja patoloških faktora se mogu ukloniti konačno samo ako osoba postane svesna da je bila predmet njihove aktivnosti. Takva metoda brižljive korekcije detalja bi mogla podsetiti na rad nekog restauratora umetničkih dela, koji je odlučio da, umesto da ukloni sve kasnije premaze i otkrije delo majstora u celini, radije sačuva i konzervira za buduće generacije nekoliko manjkavih korekcija.

Čak nasuprot uslovnih kulisa vremenskog približavanja procesa izlečenja, ovakva dejstva postepenog razvezivanja čvora, baziranog na prirodnom pogledu na svet vode do moralizatorskih interpretacija efekata neshvaćenih patoloških faktora, sa posledicom panike i tendencijom da se povučemo na prividno bezbedniju stranu. Organizam religijske grupe tako čuva neka latentna žarišta bolesti, koja postaju aktivna pod povoljnim okolnostima.

Zbog toga treba da shvatimo da staza naturalističke percepcije procesa geneze zla, pripisujući proporcionalan deo „greške" uticaju različitih patoloških faktora, može osloboditi naš um prepreka, nastalih moralizatorskim interpretacijama njihove uloge u ponerogenezi. To dopušta detaljnije objašnjenje rezultata njihovog delovanja, kao i njihovu konačnu eliminaciju usled toga. Objektivan jezik dokazuje da je ne samo precizan i ekonomičan za rad, već i mnogo bezbedniji kada se bavimo teškim situacijama i delikatnom materijom.

Takvo mnogo preciznije i doslednije rešenje problema, koji su proistekli iz vekovnog ponerološkog neznanja, je moguće kada god data religija reprezentuje struju znanja i vere koji su nekada bili dovoljno izvorni. Odvažan pristup isceljujućim prilikama, uslovljen brzim uočavanjem poneričkih procesa ili njihovih ostataka prenetih iz daleke prošlosti, tako zahteva kako prihvatanje ove nove nauke, tako i razobličenje originalne istine i bazične nauke. Sumnje će sa druge strane blokirati svaki takav pokušaj putem nedovoljno opredmećenog straha, čak i ako su one potisnute duboko u podsvest. Moramo da se uverimo da Istina može da izdrži pranje modernim deterdžentom; ne samo da ona neće izgubiti svoje večne vrednosti, već će ponovo steći izvornu originalnu svežinu i velelepne boje.

Kod druge situacije, kada je ponerogenički proces koji vodi do patokratije obuzeo neki sekularni ili politički pokret, situacija religije u zemlji će biti potpuno drugačija. Polarizacija stavova s obzirom na pristup religiji postaje neminovna. Društvena religijska organizacija ne može drugačije nego da zauzme kritički stav, postajući podrška opoziciji na strani zajednice normalnih ljudi. To u povratnom dejstvu provocira pokret, zaražen ovim fenomenom, na još netolerantniji stav prema religiji. Takva situacija smešta društvenu religiju na čelo aveti fizičkog uništenja.

Kada god se patokratija javi u autonomnom procesu, to znači da religijski sistemi, koji dominiraju zemljom, nisu bili sposobni da je preduprede na vreme.

Po pravilu, religijske organizacije svake date zemlje imaju dovoljno uticaja na društvo da bi bile u stanju da se suprotstave nadirućem zlu ukoliko deluju hrabro i promišljeno. Ukoliko ne mogu, to je ili posledica fragmentacije i sukoba u među različitim frakcijama ili unutrašnje korupcije unutar religijskog sistema. Kao rezultat, religijske organizacije su dugo tolerisale i čak nekritički inspirisale razvoj patokratije. Ta slabost kasnije postaje uzrok propasti religije.

U slučaju veštački uvedene patokratije podložnost religijskog sistema izopačenosti je manja, iako i dalje postoji. Opravdano je osloboditi odgovornosti za ovo stanje stvari religijske sisteme zemlje kada je patokratija uvedena silom. U toj situaciji se javljaju specifične prilike: religijske organizacije imaju moralno jaču odbrambenu poziciju, u stanju su da prihvate materijalne gubitke i takođe da se podvrgnu procesu sopstvenog oporavka.

Patokrate se mogu služiti primitivnim i brutalnim sredstvima da suzbiju religiju, ali je veoma teško za njih da napadnu suštinu religijskih uverenja. Njihova propaganda se pokazuje krajnje primitivnom i prouzrokuje poznati fenomen imunizacije i otpora na strani normalnih ljudi, sa konačnim rezultatom da postižu suprotnost od željene moralne reakcije. Patokrate mogu samo da koriste brutalnu silu ako osete njenu slabost. Princip „zavadi pa vladaj" se može koristiti ako postoji dosta frakcija sa dugom tradicijom neprijateljstva, ali su efekti takvih mera u principu kratkotrajni i mogu dovesti do ujedinjavanja frakcija.

Specifično praktično znanje, koje zajednica normalnih ljudi sakuplja pod patokratskom vlašću, zajedno sa fenomenom psihološke imunizacije, počinje da ispoljava svoje sopstveno karakteristično delovanje na strukture religijskih veroispovesti. Ukoliko je neki religijski sistem u nekom trenutku svoje istorije podlegao ponerološkoj infekciji, efekti i patokratski ostaci, preživali iz prošlosti, su trajali vekovima. Kao što je već navedeno, njegovo isceljenje filozofskim i moralnim metodama nailazi na karakteristične psihološke teškoće. Ali pod patokratskom vladavinom, uprkos zloupotrebe od koje je takva religijska organizacija patila, data je transfuzija antitelima, koja leče patokratske ostatke.

Ovakav specifičan proces stremi oslobađanju religijskih struktura od deformacija koje su bile posledica dejstva već poznatih patoloških faktora. Što se tiče pojave patokratije u različitim oblicima, uvek uslovljene ljudskim nedostacima, koji otvaraju vrata patološkim fenomenima, mora se sagledati i druga strana novčića. Treba da ovo da razumemo u svetlu onog nipodaštavanog zakona, kada dejstvo pojedinačne uzročne strukture ima sopstveno teološko značenje. U svakom slučaju bi bilo veoma korisno da se sprovede proces oporavka uz veliku svest o prirodi fenomena, koji deluje na sličan način u terminima razvoja psihološkog imuniteta i lečenja ljudske ličnosti. Takva svest takođe može pomoći da se razvije bezbedniji i delotvorniji plan akcije.

Ukoliko su pojedinci i grupe koje veruju u Boga u stanju da prihvate objektivno razumevanje makro-socijalnih patoloških fenomena, pogotovo tog najopasnijeg, prirodno će se javiti izvesno razdvajanje religijske i ponerološke problematike, koje se bave različitim nivoima realnosti. Pažnja crkve se tada može okrenuti pitanjima čovekovog odnosa prema Bogu, oblasti koja i jeste obaveza crkve. Sa druge strane, odbranu od poneroloških fenomena i njihovog širenja po svetu moraju preuzeti naučne i političke institucije, čije bi akcije bile zasnovane na naučnom razumevanju prirode geneze zla. Takva podela dužnosti nikada neće moći da bude u potpunosti održiva, budući da u genezi zla učestvuju ljudski moralni nedostaci i njihovo prevazilaženje zasnovano na religijskim premisama je od najstarijih vremena predstavljalo odgovornost religijskih zajednica.

Neke religije i veroispovesti izložene patokratskoj vlasti su pod takvim okolnostima prinuđene da se uključe u pitanja koja se obično tiču političke, pa čak i ekonomske delatnosti. To je neophodno, kako da bi se zaštitila sama religijska organizacija, tako i da bi se pomoglo vernicima i drugim građanima, izloženim nepravdi. Međutim, važno je sprečiti da ovakvo stanje stvari postane stalno u okviru običaja i tradicije, budući da to može učiniti povratak na strukture vladavine normalnog čoveka još težim.

Uprkos postojećim razlikama u uverenjima i tradiciji, osnova za zajedničko delovanje ljudi dobre volje treba da sadrži tu karakterističnu konvergenciju izvedenih zaključaka između hrišćanskih Jevanđelja (i drugih monoteističkih religija) i ponerološkog pogleda na genezu zla. Različite religije i veroispovesti u stvari veruju u istog Boga, a danas su ugrožene istim makro-socijalnim fenomenom. To daje dovoljno podataka da bi se omogućila saradnja u stremljenju ka dostignućima čija je vrednost očigledna.

 

 

  Sadržaj knjige

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta