Politička poneroligija

V POGLAVLJE

 

Geneza fenomena   Vremenski ciklus opisan u poglavlju III je razmatran kao histeriodan jer pojačavanje ili umanjenje društvenih histeričnih okolnosti može biti posmatrano kao njegovo najvažnije merilo. To, naravno, ne čini jedini kvalitativni element promene unutar mreže odredjene periodičnosti. Ovo poglavlje će se baviti fenomenom koji se može ispoljiti iz faze maksimalnog pojačanja histerije. Ta pojava nije razultat neke konstantne istorijske zakonitosti; upravo naprotiv, neke dodatne okolnosti i faktori moraju sudelovati u ovakvom periodu društvene generalne duhovne krize i proizvesti njene uzroke i degeneraciju socijalne strukture na način koji će pospešiti spontani nastanak ove najgore vrste društvene bolesti. Nazovimo taj fenomen društvenog oboljenja „patokratija"; nije prvi put da se on tokom istorije pojavio na našoj planeti. Ovaj fenomen, čiji se uzroci potencijalno mogu javiti u svakom društvu, poseduje svoj sopstveni proces geneze, samo delimično uslovljen i sakriven maksimalnim histeričnim intenzitetom gore opisanog ciklusa. Kao rezultat, nesrećna vremena postaju izuzetno surova i trajna dok njihovi uzroci izmiču poimanju preko kategorija prirodnih ljudskih koncepata. Pokušajmo zbog toga da bliže razmotrimo poreklo patokratije, odvajajući ga sistematski od drugih fenomena za koje možemo smatrati da ga uslovljavaju ili čak prate. Psihološki normalna, visoko inteligentna osoba, pozvana da zauzme neku visoku poziciju, oseća sumnju da li će biti u stanju da odgovori svim očekivanjima postavljenim pred nju, ili traži savet od onih čije mišljenje poštuje. Istovremeno ona oseća nostalgiju za starim životom, slobodnijim i manje tegobnim, kome želi da se vrati posle ispunjavanja svojih društvenih obaveza. U svakom društvu širom sveta postoje pojedinci, kod kojih se veoma rano javljaju snovi o moći, o čemu smo već diskutovali. Oni su najčešće na neki način diskriminisani od strane društva, koje koristi moralizatorske interpretacije njihovih nedostataka i teškoća, mada su ovi pojedinci za njih retko krivi u precizno shvaćenom smislu moralnosti. Oni žele da promene neprijateljski svet u nešto drugo. Snovi o moći, dakle, reprezentuju kompenzaciju za osećanje poniženja, drugi ugao Adlerovog romba. [Austrijski psihijatar koji je opovrgao insistiranje Sigmunda Frojda na seksualnosti i postavio teoriju da je neurotično ponašanje kompenzacija za osećaj inferiornosti. On je smatrao da se ljudska ličnost može objasniti teleološki, suprotni krajevi, kontrolisani upravljačkim namerama nesvesnog Ja-ideala pojedinca da osećaje inferiornosti transformiše u osećaje superiornosti (ili radije celovitosti). Želja Ja-ideala se rukovodi socijalnim i etičkim zahtevima. Ukoliko se zanemare korektivni faktori i ličnost bude izložena prejakom procesu kompenzacije, pojaviće se kompleks inferiornosti i pojedinac će postati egocentričan, gladan moći i agresivan ili zao (prim. urednika)]. Značajan i aktivan deo ovih grupa čine pojedinci sa različitim devijacijama koji sanjaju o svetu boljem na njihov sopstveni način, drugačijem, od onog na koji smo navikli. U prethodnom poglavlju čitalac je bio upoznat sa ovim devijacijama uz primere izabrane tako da nam omoguće da uvidimo postojanje ponerogeneze patokratije i da nas uvedu u osnovne fenomene ovog istorijskog fenomena koji je tako teško razumeti. On se sigurno javljao mnogo puta u istoriji, u različitim zemljama i različitim društvenim slojevima. Ipak, niko nije uspeo da ga identifikuje objektivno jer je bio sakriven u okviru neke od ideoloških karakteristika date kulture ili ere, razvijajući se u krilu različitih društvenih pokreta. Identifikacija je bila toliko teška, jer se neophodno naučno znanje, neophodno za ispravnu klasifikaciju ovog fenomena, nije razvilo sve do savremenog doba. Istoričari i sociolozi uočavaju mnoge sličnosti, ali ne poseduju kriterijum za klasifikaciju jer on pripada drugoj naučnoj disciplini. Ko igra prvu, krucijalnu ulogu u ovom procesu porekla patokratije, šizoidnosti ili karakteropatije? ... Hajde da prvo opišemo njihove uloge. Tokom stabilnih vremena koja su prividno srećna, premda zasnovana na nepravdi nad drugim pojedincima i nacijama, doktrinarni ljudi (Dogmatik: tvrdoglava osoba despotskih i arogantnih stavova, koja insistira na teoriji, ne obraćajući pažnju na praktičnost i celishodnost.) veruju da su pronašli jednostavan način da daju krajnji oblik svetu. Takav istorijski period uvek karakteriše istrošen psihološki pogled na svet, tako da šizoidno iščašen psihološki pogled na svet ne štrči kao neobičan tokom ovakvih vremena i prihvaćen je kao blago odstupanje. Ovakvi doktrinarni pojedinci po pravilu manifestuju prezir naspram moralista koji propovedaju potrebu da ponovo pronađu izgubljene ljudske vrednosti i da se razvije bogatiji, psihološki pogodniji pogled na svet. Šizoidni karakteri streme tome da nametnu svoj koncept sveta drugim ljudima ili socijalnim grupama, služeći se relativno kontrolisanim patološkim samoljubljem i izuzetnom istrajnošću, proisteklom iz njihove izdržljive prirode. Oni su u određenom trenutku sposobni da nadjačaju ličnost druge osobe, što prouzrokuje da se kod nje ispolji nelogično ponašanje koje ne preza ni od čega. Oni mogu da proizvedu sličan uticaj nad grupom ljudi kojoj su se pridružili. Oni su psihološki usamljenici, koji počinju da se osećaju bolje u nekoj ljudskoj organizaciji, u kojoj tada postaju fanatici neke ideologije, religioznih predrasuda, materijalisti ili pristalice neke ideologije sa satanističkim karakteristikama. Ako se njihove aktivnosti realizuju u direktnom kontaktu sa malom socijalnom grupom, njihovi poznanici ih najčešće jednostavno smatraju ekscentričnim, što omeđuje njihovu ponerogeničku ulogu. Ukoliko uspeju da sakriju svoju sopstvenu osobnost iza pisane reči, njihov uticaj može otrovati um društva u širokim slojevima i za duže vremena. Tvrdnja da je Karl Marks najbolji primer za ovo je tačna utoliko što je on najbolje poznata figura te vrste. Frostig (Peter Jacob Frostig, 1896-1959. Profesor na Univerzitetu Kralja Kazimira u Lavovu, u Ukrajini; prim. urednika) psihijatar stare škole, je uključio Engelsa i druge u kategoriju koju je nazvao „bradati šizoidni fanatici". Čuveni spis, pripisan „cionističkom mudrom čoveku" počinje tipičnom šizoidnom deklaracijom. (Protokoli sionskih mudraca" - danas je poznato kao obmana protiv Jevreja. Međutim, sadržaj „Protokola“ sigurno nisu „obmanjujuće ideje" budući da logična procena događaja u SAD tokom više od 50 godina pruža dovoljno dokaza primene tih „Protokola“ da bi se ostvarila današnja uprava. Svako ko želi da razume šta se događa u SAD samo treba da pročita „Protokole" da bi razumeo da ih izvesna grupa pojedinaca uzima k srcu. Dokument „Projekat za novo američko stoleće", sastavljen od strane neo-konzervativaca, čita se kao da je bio inspirisan „Protokolima"). Devetnaesti vek, posebno njegova druga polovina, izgleda da je bio vreme izuzetne aktivnosti dela šizoidnih pojedinaca, često, mada ne uvek, jevrejskog porekla. Uostalom treba da se setimo da 97% Jevreja ne manifestuju ove anomalije, a da se one javljaju u svim evropskim nacijama, iako manje rasprostranjene. Naše nasleđe iz tog perioda uključuje sliku o svetu, naučnu tradiciju i legalne koncepte, začinjene bezvrednim sastojcima šizoidnog shvatanja realnosti. Humanisti su spremni da taj period i njegovo nasleđe shvate u kategorijama karakterističnim za njihovu sopstvenu tradiciju. Oni tragaju za socijalnim, idejnim i moralnim uzrocima za poznati fenomen. Ovakvo objašnjenje nikada ne može da obuhvati celokupnu istinu, jer ignoriše biološki faktor koji učestvuje u genezi ovog fenomena. Šizoidnost je najučestaliji faktor, mada ne jedini. Nasuprot činjenici da spisi šizoidnih autora sadrže gore opisani deficit, ili čak otvoreno formulisanu šizoidnu objavu koja u sebi nosi dovoljno opomena za specijaliste, prosečan čitalac ih prihvata ne kao pogled na realnost iskrivljen ovom anomalijom, već pre kao ideju koju treba posmatrati kao ozbiljno zasnovanu na određenim uverenjima i razlozima. To je prva greška. Pojednostavljeni idejni obrasci, lišeni psiholoških boja i zasnovani na lako dostupnim podacima, imaju tendenciju da ispolje snažan uticaj na osobe koje su nedovoljno kritične, stalno frustrirane zbog posledica loše socijalne prilagođenosti, kulturno zaostale ili koje i same pokazuju neki psihloški nedostatak. Takvi spisi su posebno privlačni za histeroidno društvo. Drugi koji čitaju ovakve spise će odmah biti isprovocirani na kritičnost, zasnovanu na njihovom zdravom razumu, iako ni oni ne uviđaju osnovni razlog greške: da ona proizilazi iz biološki devijantnog mozga. Socijalna interpretacija ovakvih spisa se odbija o glavne ideje, rađajući razdor i konflikt. Prva vrsta reakcija je averzija, zasnovana na odbijanju sadržaja dela zbog lične motivacije, različitih uverenja ili moralnog gađenja. Ove reakcije sadrže komponente moralne interpretacije patološkog fenomena. Druga i treća vrsta reakcije se odnose na dva potpuno različita tipa percepcije među onim osobama koje prihvataju sadržaj ovakvog dela: kritički-korektivan i patološki. Kritički-korektivan stav zauzimaju ljudi čiji je osećaj za psihološku realnost normalan i oni su skloni da usvoje vrednije elemente dela. U tom slučaju zanemaruju očigledne greške i elemente šizoidnih nedostataka dopunjavaju idejama svog sopstvenog bogatijeg pogleda na svet. To omogućava priliv senzitivnijih, odmerenih i kreativnijih interpretacija, ali ne može biti kompletno oslobođeno uticaja gore opisanog deficita. Patološku neobjektivnost pokazuju pojedinci sa sopstvenim psihološkim nedostacima: različitim devijacijama, bilo urođenim, bilo stečenim, kao i mnogi ljudi koji podnose ličnu nakaznost ili su pogođeni socijalnom nepravdom. Ovo objašnjava zašto je oblast dejstva šira od kruga ocrtanog direktnom akcijom patološkog faktora. Patološko prihvatanje šizoidnih spisa ili deklaracija od strane drugih devijantnih osoba brutalizuje autorov koncept i promoviše ideje nasilnog i revolucionarnog karaktera. Protok vremena i gorko iskustvo na žalost nije sprečilo da ovo karakteristično pogrešno tumačenje, rođeno iz šizoidne kreativnosti devetnaestog veka, sa Marksovim delom na čelu, privuče ljude i odvoji ih od zdravog razuma. Makar i samo za potrebe gore pomenutog psihološkog eksperimenta, traženje nekoliko stavova sa ovim karakterističnim nedostatkom u delu Karla Marksa je dobra praksa za razvoj svesti o ovom patološkom faktoru. Ukoliko ovakvo istraživanje sprovodi nekoliko ljudi sa različitim pogledima na svet, eksperiment će pokazati kako se jasna slika realnosti može razoriti i biće lakše da se nađe zajednički jezik. Šizoidija je odigrala ključnu ulogu kao jedan od faktora u genezi ovog zla, koje ugrožava današnji svet. Praktikovanje psihoterapije nad tim svetom će zbog toga zahtevati da se rezultati ovog zla eliminišu što je stručnije moguće. Prvi istraživači – autor i njegove kolege – privučeni idejom objektivnog sagledavanja ovog fenomena, u početku su propustili da uvide ulogu karakteropatske ličnosti u genezi patokratije. Međutim, kada smo pokušali da rekonstruišemo ranu fazu ove žalosne geneze, morali smo da uvidimo da karakteropati igraju značajnu ulogu u ovom procesu. Iz prethodnog poglavlja već znamo kako se njihovi eksperimentalni i misaoni obrasci učvršćuju u ljudskom duhu, podmuklo uništavajući njegov način rezonovanja i njegovu sposobnost da upotrebi svoj zdrav razum. Ova uloga se pokazala ključnom jer njihove aktivnosti kao fanatičkih lidera ili opčinitelja u različitim ideologijama otvaraju vrata psihopatskim pojednicima i pogledu na svet koji žele da nametnu. U ponerološkom procesu patokratskog fenomena karakteropatski pojedinci usvajaju ideologije kreirane od strane doktrinarnih, često šizoidnih ljudi, preinačuju ih u aktivnu, propagandnu formu i šire ih uz svoj karakterističan patološki egoizam i paranoidnu netolerantnost za svaku filizofiju koja se razlikuje od njihove. To podstiče transformaciju ove ideologije u njen patološki antipod. Zahvaljujući njihovim opčiniteljskim aktivnostima, nešto što je imalo doktrinarni karakter i kružilo u brojno ograničenoj grupi biva aktivirano na širem društvenom planu. Ovaj proces takođe pokazuje tendenciju da se vremenom intenzivira; početne aktivnosti preduzimaju ljudi sa blažim karakteropatskim odlikama, kojima lako polazi za rukom da sakriju svoje zastranjivanje od drugih. Napredujući prema kraju ovog procesa pojedinac sa frontalnom karakteropatijom i najvišim stepenom patološkog egoizma lako može da preuzme vođstvo. Dok god karakteropatske osobe igraju dominantnu ulogu unutar društvenog pokreta inspirisanog ponerološkim procesom, ideologija, bilo doktrinarna u začetku ili naknadno vulgarizovana i izopačena, zadržava i potpomaže svoju sadržinsku vezu sa originalnim prototipom. Ta ideologija nastavlja da deluje na aktivnosti pokreta i za mnoge se održava preko suštinske motivacije ostvarivanja pravde. U ovoj fazi ovakva unija ipak ne ide u pravcu kriminalnih delovanja na masovnom nivou. Na ovom stepenu se ovakav pokret ili unija još uvek u određenom obimu mogu definisati preko naziva njihove originalne ideologije. U međuvremenu nosioci drugih (većinom naslednih) patoloških faktora se uključuju u ovaj već bolestan društveni pokret i nastavljaju proces krajnje transformacije sadržaja – i ideoloških i ljudskih – ove unije na način da ona postaje patološka karikatura originalne ideologije. Ovo je uslovljeno porastom uticaja psihopatotskih ličnosti različitih tipova, sa posebnim naglašavanjem inspirativne uloge suštinske psihopatije. Ovakva situacija konačno uzrokuje obračun velikog obima: sledbenici originalne ideologije su gurnuti u stranu ili uklonjeni (ova grupa uključuje mnogo karakteropata, posebno manje ili paranoidne vrste). Ideološka motivacija i dvoznačnost, koje stvaraju, se koriste da sakriju aktuelne nove sadržaje fenomena. Od tog trenutka korišćenje ideološkog naziva pokreta da bi se razumela njegova suština postaje ključ nesporazuma. Psihopatske ličnosti se po pravilu drže podalje od organizacija koje karakteriše razum i etička disciplina. Napokon, te organizacije su stvorene od strane tog drugog sveta normalnih ljudi, pa tako strane za njih. Oni preziru različite društvene ideologije, istovremeno lako uviđajući sve njihove aktuelne slabosti. Kada unutar neke ljudske zajednice započne proces njene ponerološke transformacije u njen karikaturalni antipod, oni to uočavaju sa gotovo nepogrešivom senzitivnošću: stvoren je krug u kome mogu da sakriju sve svoje nedostatke i psihološke različitosti i možda čak realizuju svoj mladalački, utopijski san o svetu u kome poseduju moć, dok su svi ostali, „normalni ljudi" nagnani u ropstvo. Oni tada počinju da infiltriraju ljudstvo u takav pokret; pretvarajući se da su iskreni sledbenici, uloga koja za psihopate nije teška, budući da je njihova druga priroda da se kriju iza maske normalnih ljudi. Interes psihopata u takvom pokretu nije isključivo rezultat njihovog egoizma i nedostatka moralnih skrupula. Ovi ljudi su u stvari bili ranjeni od strane prirode i društva. (Ovde je važno obratiti pažnju da to na znači da su psihopate bile „emocionalno" povređene, niti da je takva „rana“ doprinela takvom stanju bića. Pre, kako mi je autor objasnio u privatnoj korespondenciji: „Za njih, vi ste najgori neprijatelj. Povređujete ih veoma bolno. Za psihopate ustanovljavanje njihovog stvarnog stanja, skidanje njihove maske, predstavlja kraj njihovom divljenju sebi. Vi ih ugrožavate uništavajući njihov tajni svet i svodite na nulu njihove snove o vladanju i uvođenju (socijalnog sistema, u kome mogu vladati i u kome će ih služiti). Ako je njihovo pravo stanje obelodanjeno, psihopate se osećaju kao ranjena životinja. „Delimično ste u pravu uviđajući izvesne sličnosti esencijalnih psihopata sa (misaonim) procesima kao kod krokodila. Oni su u neku ruku mehanički. Ali da li su krivi što su nasledili neki abnormalni gen i što je njihova suština drugačija nego kod većine ljudske populacije? Ovakva osoba nije u stanju da oseća kao normalna osoba ili da razume osobu koja se rukovodi normalnim instinktima. (Važno je) pokušati da se shvate psihopate i imati određeno sažaljenje, (kao što bismo osećali sažaljenje za krokodila i njegovo pravo da postoji u prirodi). Ograničavanje uloge patokrata u ponerogenezi, posebno u tragedijama koje prouzrokuju žene, na taj način redukujući njihov broj, je istinski zadatak. „Razmislite takođe da u čitavom sklopu patoloških faktora, koji učestvuju u ponerogenezi, sve vrste patokratije čine nešto manje od pola. Drugi patološki faktori, koji najčešće nisu nasledni, čine drugi, veći deo. Staljin nije bio psihopata. On je bio slučaj frontalnog karakteriopatije, izazvane oštećenjem frontalnog centra (10A&B), uzrokovane bolešću od koje je bolovao kao novorođenče. To je proizvelo dramatično opasan karakter. (primedba ured.). Ideologija koja podrazumeva oslobađanje klase ili nacije od nepravde može im izgledati prijateljska; na žalost ona rađa nerealističnu nadu da će i oni sami biti oslobođeni. Patološka motivacija koja se javlja u nekoj zajednici u vreme kada na nju počinje da deluje ponerološki proces im se čini poznatom i budi nadu. Oni se zbog toga neprimetno infiltriraju u taj pokret, propovedajući revoluciju i rat protiv tog nepravednog sveta, njima tako stranog. U početku vrše sporedne delatnosti u takvom pokretu i izvršavaju naređenja lidera, pogotovo kada treba učiniti nešto što izaziva odvratnost u drugima. (Ovde ne možemo a da ne pomislimo na Karla Rova, Dika Čenija i Donalda Rumsfelda, protažiste filozofa Levi Štrausa. „Kao i Platon, Štraus veruje da je najuzvišeniji politički ideal vladavina mudrih. Međutim, vladavina mudrih je nedostižna u današnjem svetu. Sada, u skladu sa konvencionalnom mudrošću Platon je to shvatio i založio se za vladavinu zakona. Ali Štraus nije u potpunosti odobrio ovaj pristup. Niti je smatrao da je to bila istinska Platonovo rešenje – on je istakao „noćno veće" da bi ilustrovao svoje mišljenje. „Pravo Platonovo rešenje, kako ga je Štraus shvatio, je prikrivena vladavina mudrih. Skrivane vladavina je omogućena ogromnom glupošću gospode. Što su lakoverniji i ukoliko manje mogu nešto da primete, utoliko je lakše mudrima da manipulišu njima. (…) „Za Štrausa kod vladavine mudrih nije reč o klasičnim konzervativnim vrednostima kao što su to red, stabilnost, pravda, ili poštovanje autoriteta. Vladavina mudrih se interpretira kao protivotrov protiv moderniteta. Modernitet je doba u kome trijumfuju vulgarni ljudi. U tom dobu oni su blizu da ostvare sve ono što im srce želi – bogatstvo, zadovoljstvo i beskonačnu zabavu. Ali dobijajući sto žele, oni nesvesno bivaju svedeni na stoku. Danas je takvo stanje stvari proizvedeno u Americi. I globalni domašaj američke kulture preti da trivijalizuje život i da ga pretvori u zabavu. To je zastrašujući (…) spektar za Štrausa. Štraus je bio uveren da će liberalna ekonomija pretvoriti stvari u zabavu i uništiti politiku. (…) Štraus je smatrao da čovekova humanost zavisi od njegove volje da strmoglavce krene u bitku i smrt. Samo neprekidan rat može srušiti projekat modernitata sa njegovim akcentom na samoodržanju i stvaranju konfora. Život ponovo može biti politizovan i čovekova humanost obnovljena. „Užasna vizija se perfektno slaže sa žudnjom i slavom za kojom neo-konzervativni gospodini žude. Kombinacija religije i nacionalizma je eliksir preporučuje da se prirodan, opušten, hedonističan čovek preobrati u usrdnog nacionalistu, spremnog da se bori i umre za svog Boga i zemlju. „Nikada nisam ni pomišljala, pišući svoju prvu knjigu o Štrausu da će beskrupulozna elita koju je on oduševio, biti toliko blizu političkoj moći, niti da će zlokobna tiranija mudrih ikada doći toliko blizu da se realizuje u političkom životu tako velike nacije kakve su Sjedinjene Države. Ali strah je najveći prijatelj tiranije." (Shadia Drury, profesor političke teorije na Univerzitetu Regina u Saskečvanu). (prim.ured). Njihovo očigledno zanesenjaštvo i cinizam izazivaju kritičnost kod razumnijih članova, ali takođe ubiru poštovanje kod onih ekstremnije revolucionarnih. Oni na taj način nalaze zaštitu među onim ljudima koji su ranije igrali ulogu u ponerizaciji pokreta i uzvraćaju uslugu komplimetnima ili čineći im život lakšim. Uspinju se hijerarhijskim lestvicama unutar organizacije, osvajaju uticaj i gotovo nevoljno vezuju sadržaje čitave grupe za svoj sopstveni način doživljavanja realnosti i za ciljeve, proistekle iz njihove devijantne prirode. Misteriozna bolest već besni unutar zajednice. Zagovornici originalne ideologije se osećaju u sve većoj meri ograničeni silom koju ne razumeju; počinju da se bore sa demonima i da čine greške. Ukoliko ovakav pokret trijumfuje preko revolucionarnih mišljenja i u ime slobode, dobrobiti ljudi i socijalne pravde, to donosi buduću transformaciju državnog sistema koji na ovaj način biva kreiran u makrosocijalni patološki fenomen. U ovom sistemu običan čovek je okrivljen što nije rođen kao psihopata i posmatra se kao ništavan osim za težak rad, borbu i umiranje za odbranu državnog sistema, koji on niti može na zadovoljavajući način da razume, niti da ga posmatra kao svoj. Sve čvršća mreža psihopatskih i srodnih ličnosti postepeno počinje da ostvaruje dominaciju, bacajući druge u zasenak. Karakteropatske ličnosti koje su igrale suštinsku ulogu u ponerizaciji pokreta i pripremanju revolucije su takođe eliminisane. Pristalice revolucionarne ideologije su beskrupulozno „gurnute u kontra-revolucionarnu poziciju". Oni su sada osuđeni iz „moralnih“ razloga u ime novih kriterijuma, čiju paramoralistički smisao nisu u stanju da razumeju. Sada nastupa silovita negativna selekcija unutar prvobitne grupe. Inspiraciona uloga esencijalne psihopatije je sada takođe utvrđena. To ostaje karakteristično za čitavu budućnost ovog makrosocijalnog patološkog fenomena. Uprkos ove transformacije patološki blok revolucionarnog pokreta ostaje u manjini: činjenica koja se ne može promeniti propagandnim objavama o moralnoj većini, čvrsto pripojenoj novoj, mnogo uzvišenijoj verziji te ideologije. Odbijena većina i snage koje su naivno kreirale takvu snagu da bi počele sa njom, počinju da mobilišu blok protiv psihopata, koje su prevladale. Psihopatski blok posmatra nemilosrdnu konfrontaciju sa ovim snagama kao jedini put da se osigura dugoročni opstanak patološkog autoriteta. Na ovaj način treba da sagledamo krvavi trijumf patološke manjine nad većinom u pokretu kao prelaznu fazu tokom koje se zgrušavaju novi sadržaji ovog fenomena. Čitav život zajednice, obuzete na ovaj način, biva podređen devijantnim kriterijumima mišljenja i prožet njegovim specifičnim iskustvenim modelom, pogotovu onim koji je opisan u poglavlju o esencijalnoj psihopatiji. Od tog trenutka korišćenje naziva originalne ideologije za označavanje ovog fenomena je beznačajno i postaje greška, čineći njegovo razumevanje još težim. Prihvatiću naziv patokratije za sistem vladavine, stvoren na taj način što je mala patološka manjina preuzela kontrolu nad zajednicom normalnih ljudi. Na ovaj način izabrano ime pre svega naglašava bazični kvalitet makrosocijalnog psihopatološkog fenomena i pravi razliku između njega i mnogih mogućih društvenih sistema, kojima upravljaju normalni ljudi, običaji i zakon. Pokušao sam da nađem ime koje će jasnije označiti psihopatološki, čak psihopatski kvalitet ovakve vladavine, ali odustao sam zbog nekih uočenih fenomena (odnosi se na naredni deo) i zbog nekih praktičnih razmišljanja (da bih izbegao produžavanje naziva). Ovaj naziv na zadovoljavajući način ukazuje na osnovni kvalitet fenomena i istovremeno naglašava da ideološka maska (ili neke druge ideologije, koja je skrivala sličan fenomen u prošlosti) ne čini njegovu suštinu. Kada sam čuo da je meni nepoznat mađarski naučnik već upotrebio taj naziv, moja odluka je postala konačna. Mislim da je taj naziv usaglašen sa zahtevima semantike, mada nijedan postojeći termin ne može adekvatno da okarakteriše ovako složen fenomen. Ubuduće ću za označavanje sistema u okviru koga dominiraju veze normalnih ljudi koristiti „sistem normalnog čoveka".   Više o sadržajima fenomena   Ostvarenje apsolutne dominacije patokrata u vladi ne može biti stalno, jer se masovni delovi društva otuđuju pod takvom vladavinom i konačno nalaze način da sruše tu vladavinu. To je deo istorijskog kruga koji se lako može uočiti ako se istorija posmatra sa ponerološkog stanovišta. Patokratija na vrhu vladine organizacije takođe ne sadrži celu sliku „zrelog fenomena“. Takav sistem vladavine ne može da se kreće u drugom pravcu nego na dole. U patokratiji sve vodeće pozicije (od seoskog načelnika, preko upravnika zadruga, da ne pominjemo rukovodioce policijskih jedinica, snage specijalne policije i aktiviste patokratske partije) moraju biti popunjene pojedincima sa odgovarajućim psihološkim devijacijama, koje su po pravilu nasleđene. U svakom slučaju, ovakvi ljudi čine mali procenat populacije i to ih čini vrednim za patokrate. Ne može se računati sa njihovim intelektualnim ili profesionalnim sposobnostima jer je teže naći ljude sa superiornijim sposobnostima. Posle nekoliko godina trajanja ovakvog sistema sto procenata svih slučajeva suštinske psihopatije je uključeno u patokratske aktivnosti; oni se smatraju najlojalnijima, iako su neki od njih nekada na neki način bili aktivni na drugoj strani. Pod takvim uslovima ni jedna oblast društvenog života se ne može razvijati normalno, bila to ekonomija, kultura, nauka, tehnologija, administracija itd. Patokratija progresivno parališe sve. Normalni ljudi moraju da razviju nivo strpljivosti van shvatanja bilo koga ko živi u društvu normalnog čoveka, samo da bi objasnili šta da radi i kako da radi nekom ograničenom mediokritetu od tih psiholoških devijanata, koji je postavljen da rukovodi nekim projektom, koji niti može da razume, još manje da njime upravlja. Ova specijalna vrsta pedagogije – obuka devijanata, dok se istovremeno izbegava njihov bes – zahteva mnogo vremena i veliki trud. Čak i uz takav napor patokratija se progresivno nameće svuda i zaglupljuje sve. Oni ljudi, koji su na početku smatrali originalnu ideologiju atraktivnom, najzad dolaze do saznanja da u stvari imaju posla sa nečim sasvim drugim što je zauzelo njeno mesto pod starim imenom. Razočaranje, koje doživljavaju bivše pristalice ideologije, je ekstremno gorko. Na ovaj način će namera patološke manjine, koja pokušava da sačuva vlast, biti ugrožena zajednicom normalnih ljudi, čija kritičnost nastavlja da raste. Zbog toga, da bi umanjili opasnost od ugrožavanje svoje moći, patokrate moraju da primene sve metode terora i brutalnu politiku protiv pojedinaca poznatih po njihovim patriotskim osećanjima i vojnoj obuci; koriste se i druge „indoktrinarne" aktivnosti kao što su one koje smo prikazali. Pojedinci sa nedostatkom osećaja da su povezani sa normalnom zajednicom postaju neizbežni u svim ovim aktivnostima. Ponovo, prvi front u tim aktivnostima čine slučajevi suštinske psihopatije, praćeni onima sa sličnim anomalijama i najzad ljudima odbačenim od društva iz razloga rasnih ili nacionalnih razlika. Fenomen patokratije dozreva tokom ovog perioda: izgrađen je ekstenzivan i aktivan sistem indoktrinacije sa na odgovarajući način obnovljenom ideologijom, prenosnik ili trojanski konj, konstituisan u svrhu patologizacije misaonih procesa pojedinca i zajednice. Cilj – delovanje na ljudski um tako da otelovi patološke načine doživljaja i obrasce mišljenja i da trajno prihvati ovakvu vladavinu – nikada nije otvoreno priznat. Ovaj cilj je uslovljen patološkim egoizmom i mogućnost za njegovo ispunjenje se patokratama čini ne samo nužnim, već i izvodljivim. Zbog toga hiljade aktivista moraju učestvovati u ovom poslu. U svakom slučaju, vreme i iskustvo potvrđuju ono što su psiholozi davno mogli predvideti: celokupan učinak proizvodi rezultate tako limitirane da podsećaju na Sizifov posao. On jedino rezultira u proizvodnji opšteg gušenja intelektualnog razvoja i duboko ukorenjenog protesta protiv sramne „hipokrizije". Tvorci i izvršioci ovog programa nisu sposobni da razumeju da je presudan faktor, koji njihov rad čini teškim, fundamentalna priroda normalnog ljudskog bića – većina. Čitav sistem sile, terora i nasilne indoktrinacije, ili radije patologizacije, se na ovaj način pokazuje dejstveno nepodesan, što kod patokrata prouzrokuje ne malu meru iznenađenja. Realnost stavlja znak pitanja na njihovo uverenje da ovakve metode mogu promeniti ljude na ovako fundamentalan način da bi oni konačno mogli da prepoznaju ovakav patokratski način vladavine kao „normalno stanje". Tokom početnog šoka društvene veze između normalnih ljudi blede. Pošto je ovo preživela, nadmoćna većina ljudi počinje da manifestuje svoj sopstveni fenomen psihološke imunizacije. Društvo istovremeno počinje da sakuplja znanja o subjektu nove realnosti i njegovim psihološkim svojstvima. Ljudi polako počinju da prepoznaju slabe tačke ovakvog sistema i koriste mogućnosti za pravljenje svrsishodnijih aranžmana za svoj život. Počinju da daju jedni drugima savete u tom smislu, obnavljajući na ovaj način osećaj društvene povezanosti i uzajamnog poverenja. Javlja se novi fenomen: jaz između patokrata i zajednice normalnih ljudi. Potonji imaju prednosti talenta, profesionalnih sposobnosti i zdravog razuma. Oni dakle drže neke od veoma povoljnih karata. Patokratija najzad shvata da mora da pronađe neki modus vivendi ili vezu sa većinom u društvu: „Napokon, neko treba da obavlja posao za nas." Postoje i druge potrebe i pritisci, koje patokrate osećaju, pogotovo iz sveta spolja. Patološka bestidnost se nekako mora sakriti od sveta, jer bi prepoznavanje devijantne vladavine od strane sveta bila katastrofa. Samo ideološka propaganda bi bila neadekvatna maska. Primarno u interesu nove elite i njenih ekspanzionističkih planova patokratska država mora da održava ekonomske veze sa zemljama normalnog čoveka. Patokratska država stremi da dobije međunarodno priznanje kao izvesna vrsta političke strukture; i ona gaji bojazan da će biti prepoznata u terminima prave kliničke dijagnoze. Sve ovo utiče da patokrate teže da umanje meru terora, sprovodeći izvesne kozmetičke zahvate nad svojom propagandom i metodama indoktrinacije, i da se pogode sa zajednicom da ona autonomno kontroliše neke od marginalnih aktivnosti, posebno u vezi sa kulturnim životom. Nešto liberalniji patokrati ne bi biti neskloni da zajednici pruže izvestan minimum ekonomskog prosperiteta da bi redukovali nivo razdražljivosti, ali ih njihova sopstvena korupcija i nesposobnost da upravljaju ekonomijom ometa da to učine. I tako ova velika društvena bolest nastavlja da se kreće ka novoj fazi: metode aktivnosti bivaju blaže i postoji koegzistencija sa zemljama koje imaju strukturu normalnog čoveka. Bilo koji psihopatolog će se, proučavajući ovaj fenomen, setiti stanja ili faze prikrivanja kod pacijenta koji pokušava da igra ulogu normalne osobe, krijući svoju patološku realnost, iako se stanje njegove bolesti ili abnormalnosti nastavlja. Zbog toga ćemo upotrebiti termin „prikrivena faza patokratije" za okolnosti u kojima patokratski sistem nastavlja čak mnogo veštije da igra ulogu normalnog društveno-političkog sistema sa „drugačijim" doktrinarnim institucijama. U ovoj fazi normalni ljudi u zemlji, kojom vladaju patokrate, postaju rezistentni i prilagođavaju se situaciji. Prema svetu spolja ovu fazu karakterišu izrazite ponorogeničke aktivnosti. Patološki materijal se isuviše lako može infiltrirati u druga društva, posebno u ona primitivnija, i svi načini patokratske ekspanzije su olakšani zbog smanjenja zdravorazumske kritike dela nacija na teritoriji ekspanzije. U međuvremenu, u patokratskoj državi aktivna struktura vlade ostaje u rukama psihopatskih pojedinaca i suštinske psihopate igraju glavnu ulogu, pogotovo tokom faze prikrivanja. U svakom slučaju pojedinci sa očiglednim patološkim obeležjima moraju da budu uklonjeni iz određenih sfera aktivnosti: naime, sa političkih položaja koji su međunarodno izloženi, jer bi takve ličnosti mogle odati patološki sadržaj fenomena. Ograničene su mogućnosti pojedinaca sa očiglednim patološkim obeležjima da dođu na na neki diplomatski položaj ili da u potpunosti budu upoznati sa političkom situacijom u zemljama normalnog čoveka. Shodno tome, pojedinci izabrani za takve pozicije poseduju misaone procese sličnije svetu normalnih ljudi; u principu oni su u dovoljnoj meri povezani sa patološkim sistemom da bi se obezbedila garancija za lojalnost. (Kao Kondolina Rajz i Kolin Pauel. Prim.ured.). Međutim, stručnjak za različite psihološke anomalije može da razazna diskretnu devijaciju na kojoj je bazirana ova veza. Drugi faktor na koji treba obratiti pažnju je velika lična korist koju ovim kvazi-normalnim pojedincima pruža veza sa patokratijom. Nije čudo da je takva lojalnost ponekad varljiva. Ovo se posebno odnosi na sinove tipičnih patokrata, koji, naravno, uživaju poverenje jer su odgajani u podaničkoj pokornosti od malena: ukoliko im, zahvaljujući nekim srećnim genetskim slučajnostima, nisu svojstvene patološke osobine, njihova priroda će odneti prednost nad obrazovanjem. Slične potrebe se javljaju i u drugim oblastima. Direktor gradnje za novu fabriku je često neko ko je slabo povezan sa patokratskim sistemom, ali čija su znanja važna. Kada je pogon jednom pokrenut, administraciju preuzimaju patokrati, koji ga često dovode do ekonomske i tehničke propasti. Vojsci su takođe potrebni ljudi obdareni oštroumnošću i kvalifikacijama, pogotovo u oblasti modernog oružja i ratovanja. U odlučujućem momentu zdrav razum može poništiti rezultate patološkog pritiska. U takvoj državi mnogi ljudi su prinuđeni da se prilagode, prihvatajući vladajući sistem kao status quo, ali ga istovremeno kritikujući. Oni ispunjavaju svoje dužnosti okruženi sumnjom i konfliktom savesti, tražeći stalno drugačiji izlaz o kojem razgovaraju unutar krugova u kojima vlada poverenje. U stvari, oni borave u čistillištu između patokrata i sveta normalnih ljudi. Nedovoljno pouzdani ljudi su bili i jesu faktor unutrašnje slabosti patokratskog sistema. Naknadna pitanja sugerišu sama sebe: šta se događa sa patokratskim sistemom ako mreža razumevanja među patokratama osvoji vlast u rukovodećim pozicijama, koje su međunarodne izložene? To se može dogoditi, posebno tokom poslednjih faza ovog fenomena. Vođeni svojim karakterom, ovakvi devijantni ljudi žude za time, čak i uz ultimativni konflikt sa svojim sopstvenim životnim interesom, tako da bivaju uklonjeni od strane manje patološkog, logičnijeg krila vladajuće aparature. Ovi devijanti ne razumeju da bi u suprotnom nastala katastrofa. Mikrobi nisu svesni da će biti živi spaljeni ili pokopani duboko u zemlju zajedno sa čovekovim telom čiju su smrt prouzrokovali. Ako su mnogo rukovodećih pozicija zauzeli ljudi koji ne poseduju dovoljno sposobnosti da osećaju i da razumeju većinu ostalih ljudi, i koji takođe pokazuju nedostatke u tehničkoj imaginaciji i praktičnim veštinama (sposobnosti neophodne da bi se upravljalo ekonomijom ili političkim delovanjem) – to onda rezultira krizom u svim oblastima, kako u zemlji tako i s obzirom na međunarodne odnose. Situacija postaje nepodnošljiva čak i za one građane koji su bili u stanju da sviju svoje gnezdo unutar relativno komfornog modus vivendi. Spolja, druga društva počinju veoma jasno da osećaju patološki kvalitet. Ovakvo stanje stvari se ne može održati dugo. Čovek tada mora biti pripravan na čak i brže promene i mora se ponašati sa velikom opreznošću. Patokratija je bolest velikih socijalnih pokreta koja prati čitava društva, nacije i države. Tokom ljudske istorije ona je prouzrokovala socijalne, političke i religiozne pokrete, kao i odgovarajuće ideologije, karakteristične za to vreme i etnološke prilike, i pretvarala ih u sopstvenu karikaturu. Ovo se javlja kao rezultat aktivnosti sličnih etioloških faktora u ovom fenomenu, naime, učešća patoloških faktora u pato-dinamički sličnom procesu. Ovo objašnjava zašto su svi patokrati na svetu bili i jesu tako slični u svojim osnovnim osobinama. Istovremeno lako nalaze zajednički jezik, čak i ako se ideologije, koje ih hrane i koje čuvaju njihovu patologiju od razotkivanja, u mnogome razlikuju. Identifikacija ovog fenomena kroz istoriju i njegova kvalifikacija u skladu sa njegovom pravom prirodom i sadržajima, a ne u skladu sa datom ideologijom, koja podleže karakterističnom procesu karikaturalizacije, je posao istoričara. U svakom slučaju, mora se razumeti da je primarna ideologija nesumnjivo bila društveno dinamička i sadržala kreativne elemente, sa druge strane ona bi bila nesposobna da za duže vreme ishrani i sakrije patokratski sistem od prepoznavanja i kritike. Ona bi takođe bila nesposobna da opskrbi patološku karikaturu sredstvima za postizanje njenih ekspanzionističkih ciljeva u spoljnom svetu. Definisanje trenutka u kome se pokret transformisao u nešto što možemo nazvati patokratijom kao razultat poneroloških procesa je stvar dogovora. Proces je vremenski kumulativan i dostiže tačku sa koje nema povratka u jednom određenom trenutku. Najzad se javlja unutrašnja konfrontacija sa pristalicama originalne ideologije, udarajući time fenomenu konačno pečat patokratskog karaktera. Nacizam je sasvim sigurno prešao tu tačku sa koje nema povratka, ali je konačna konfrontacija sa pristalicama originalne ideologije bila predupređena time što su savezničke armije skršile njegovu vojnu moć.   Patokratija i njena ideologija   Treba napomenuti da velika ideologija sa hipnotičkim svojstvima lako može oduzeti ljudima kapacitet za samokritičnu kontrolu nad svojim ponašanjem. Pristalice ovakvih ideja su sklone da izgube uvid u činjenicu da će načini koji se koriste, ne samo cilj, biti presudni za rezultat njihovih aktivnosti. Kada dostignu gornju granicu radikalnih metoda delovanja, i dalje uvereni da služe ideji, nisu svesni da se njihov cilj već promenio. Princip „cilj opravdava sredstva" otvara vrata različitim vrstama ličnosti, koje koriste veliku ideju da bi oslobodili sebe neprijatnog pritiska normalnih ljudskih običaja. Tako svaka velika ideologija sadrži opasnost, pogotovo za slabe umove. Otuda svaki veliki društveni pokret i njegova ideologija može postati domaćin, na kome će neka patokratija razviti svoj parazitski život. Inicijalnu ideologiju može od samog početka karakterisati nedostatak istinitosti ili moralnih kriterijuma ili dejstva aktivnosti patoloških faktora. Originalna, veoma uzvišena ideja može takođe podleći ranoj kontaminaciji karakteristika određenog vremena i društvenih okolnosti. Ako se u takvu ideologiju infiltrira strani, lokalno-kulturološki materijal koji, budući heterogen, razara originalno koherentnu strukturu ideje, aktuelna vrednost može biti u toj meri oslabljena da gubi nešto od svoje atraktivnosti za razumne ljude. Jednom oslabljena društvena struktura može podleći daljoj degeneraciji, uključujući i aktiviranje patoloških faktora, dok se ne transformiše u karikaturu: ime je isto, ali sadržaji su različiti. Razlikovanje suštine patološkog fenomena od njegovog ideološkog domaćina je na taj način osnova i neophodan zadatak, kako za naučno-teoretske ciljeve, tako i za nalaženje praktičnog rešenja problema, koji potiče od gore pomenutog makro-socijalnog fenomena. Ukoliko u nameri da označimo patološki fenomen prihvatimo ime izvedeno iz ideologije društvenog pokreta, koji je podlegao procesima degeneracije, gubimo svaku mogućnost da razumemo ili vrednujemo ovu ideologiju i njen originalni sadržaj ili da postignemo odgovarajuću klasifikaciju ovog fenomena po sebi. Ova greška nije semantičke prirode: ona je kamen temeljac svih drugih grešaka u razumevanju ovog fenomena, čineći nas intelektualno bespomoćnim i oduzimajući nam sposobnost za svrsishodnu, praktičnu akciju. Ova greška je zasnovana na kompatibilnim propagandnim elementima inkompatibilnog društvenog sistema. Ovo je na žalost postalo suviše česta pojava i podseća na početne nespretne pokušaje da se mentalna oboljenja klasifikuju u skladu sa sistemom iluzija, koji se manifestuje kod pacijenta. Čak i danas ljudi koji nisu prošli kroz trening u ovoj oblasti će posmatrati bolesnu osobu, koja pokazuje seksualne iluzije, kao ludu u okviru te oblasti, ili nekoga sa religioznim iluzijama kao „religioznog manijaka". Autor je čak susreo pacijenta koji je insistirao na tome da je postao žrtva hladnih i toplih zraka (parestezija) na osnovu specijalnog dogovora između SAD i SSSR-a. Na kraju devetnaestog veka, famozni pionir savremene psihijatrije je napravio tačnu razliku između bolesti i pacijentovog sistema iluzija. Bolest ima svoj sopstveni etiološki uzrok, bilo determinisan ili ne, i svoju sopstvenu pato-dinamiku i simptome, koji ističu njegovu prirodu. Različiti sistemi iluzije, koji mogu postati tako metodični da odaju utisak stvarne priče, potiču iz pacijentove prirode i inteligencije, posebno iz uobrazilja okoline u kojoj je odrastao. To može biti bolešću izazvana karikaturizacija njegovih ranijih političkih ili društvenih uverenja. Naposletku, svaka mentalna bolest na svoj sopstveni način deformiše ljudski um, proizvodeći nijansirane ali karakteristične različitosti, poznate već neko vreme psihijatrima, koje im pomažu da postave dijagnozu. Na ovaj način deformisan svet ranijih fantazija je pokrenut radi drugačije svrhe: da sakrije dramatično stanje bolesti od sopstvene svesti pojedinca i od javnog mnenja koliko god je to moguće. Iskusan psihijatar neće preuranjeno izvršiti napad na ovaj sistem iluzije; to bi prouzrokovalo suicidne tendencije kod pacijenta. Glavni predmet interesovanja za lekara ostaje bolest koju pokušava da izleči. Vreme je većinom nedovoljno da se o iluzijama pacijenta razgovara sa njim osim ukoliko to ne postane neophodno zbog bezbednosti pacijenta ili njegove okoline. Jednom, kada je bolest izlečena, psihoterapeutska pomoć pri reintegraciji pacijenta u svet normalnih misli je neophodna. Kada postignemo dovoljno prodornu analizu ovog fenomena patokratije i njene veze sa ideologijom, suočavamo se sa jasnom analogijom sa gore opisanom vezom, danas poznatom svim psihijatrima. Neke razlike će biti prikazane kasnije detaljnije ili u vidu statističkih podataka, koji se mogu interpretirati i kao funkcija gore pomenutog karakterističnog načina karikaturalizacije ideologije, patokratskog dejstva, i kao rezultat makro-socijalnog karaktera fenomena. Budući da se manifestuje kao oboljenje, patokratija poseduje svoje sopstvene faktore, koji je čine potencijalno prisutnom u svakom društvu, nezavisno od toga koliko je ono zdravo. Ona takođe ima svoje sopstvene pato-dinamičke procese koji se razlikuju u delovanju s obzirom na to da li je patokratija rođena u tom određenom društvu (primarna patokratija), da li je kužna zaraza preneta u državu nekim drugim sistemom te vrste ili je uvedena silom. Već smo uglavnom skicirali ponerološku genezu i kretanje ovog makro-socijalnog fenomena u njegovom primarnom obliku, namerno se suzdržavajući od pominjanja bilo koje određene ideologije. Uskoro ćemo se pozabaviti sa druga dva kursa koja su pomenuta gore. Ideologija patokratije je nastala karikaturalizacijom originalne ideologije nekog socijalnog pokreta na način koji je karakterističan za taj pojedini patološki fenomen. Gore pomenuta histeriodna stanja društva takođe deformišu prvobitne ideologije, koristeći neki od stilova karakterističnih za njih. Kao što su lekari zainteresovani za bolest, autor je prvobitno bio zainteresovan za patokratski fenomen i njegovu analizu. Na sličan način primarna briga ljudi zaduženih za sudbinu nacija bi trebalo da bude lečenje sveta od ove, na različite načine misteriozne bolesti. Doći će vreme za kritičan i analitičan pristup ideologijama, koje su postale „sistemi obmane" ovakvih fenomena tokom istorijskog vremena. Naš sadašnji fokus treba da usmerimo ka suštini makro-socijalnog patološkog fenomena. Razumevanje prirode bolesti je osnova za bilo koje istraživanje adekvatnog metoda lečenja. Isto se po analogiji može primeniti na makro-socijalni patološki fenomen, pogotovo od trenutka kada, u kasnijem razvoju događaja, more razumevanja prirode bolesti počne da leči čovekov um i dušu. Kroz čitav proces, razmišljanje primereno stilu medicine predstavlja adekvatan metod, koji vodi do razrešenja ovog savremenog Gordijevog čvora. Ideologija patokratije menja svoju funkciju, upravo kao što se to događa sa sistemom obmane kod mentalno obolele osobe. Ona prestaje da bude metod akcije koja u glavnim crtama reflektuje čovekova ubeđenja i preuzima druge funkcije, koje nisu otvoreno definisane. Ona postaje gnusna priča koja prikriva novu realnost od kritičke svesti ljudi, kako unutar, tako i izvan jedne nacije. Prva funkcija – metoda akcije koja reflektuje ubeđenja – uskoro postaje neefikasna iz dva razloga: sa jedne strane realnost pokazuje da metodi akcije ne funkcionišu; sa druge strane mase običnih ljudi primećuju oholi pristup ideologiji od strane samih patokrata. Iz tog razloga se osnovni pogonski teatar za ideologiju sastoji u tome da nacija živi na ivici krajnjih granica patokratije, dok svet najčešće nastavlja da veruje u ideologiju. Ideologija na ovaj način postaje instrument eksterne akcije čak većeg stepena nego što je to slučaj kod pomenutog odnosa između bolesti i njenog sistema obmane. Psihopate su svesne da se razlikuju od normalnih ljudi. To je razlog zašto je sistem inspirisan njihovom prirodom sposoban da sakrije ovu svest o različitosti. Oni nose masku razumnosti i znaju kako da kreiraju makro-socijalnu masku iste pritvorne prirode. Kada posmatramo ulogu ideologije u ovom makro-socijalnom fenomenu, potpuno svesni postojanja ovog specifičnog znanja kod psihopata, tada možemo razumeti zašto je ideologiji namenjena uloga nalik igrački: nešto korisno tokom kontakta sa tim glupim ljudima i nacijama. Patokrate ipak moraju da prihvate funkciju ideologije kao nešto suštinsko u svakoj ponerogeničkoj grupi, posebno u makro-socijalnom fenomenu koji je njihova „domovina". Ovaj faktor svesti neprestano stvara određenu kvalitativnu razliku između dva gore opisana odnosa. Patokrate znaju da je njihova prava ideologija izvedena iz njihove devijantne prirode, i ponašaju se prema „drugima" – ideologija koja maskira – sa slabo prikrivenim prezirom. I obični ljudi konačno to primećuju, kao što je gore pomenuto. Dobro razvijen patokratski sistem tako nema jasnu i direktnu vezu sa svojom originalnom ideologijom, koju zadržava samo kao primarnu, tradicionalnu igračku za akciju i maskiranje. Za praktične svrhe patokratske ekspanzije, mogu biti korisne i druge ideologije, čak i ako su u suprotnosti sa glavnom i ako je moralno diskredituju. U svakom slučaju te druge ideologije se moraju pažljivo koristiti, suzdržavajući se od njihovog zvaničnog obznanjenja unutar okruženja, jer se time može postići da se unutar njih originalna ideologija javlja kao suviše strana, diskreditovana i nekorisna. Glavna ideologija podleže simptomatičnoj deformaciji, u skladu sa karakterističnim stilom te bolesti i onim što je već izneto o ovoj stvari. Ime i zvanični koncept su zadržani, ali drugi, kompletno različit koncept se uvlači ispod, izazivajući dobro poznat fenomen dvoznačnosti, u okviru koga isti naziv ima dva značenja: jedno za one upućene, drugo za sve ostale. Ovo potonje je izvedeno iz originalne ideologije; prethodno ima specifično patokratsko značenje, nešto što nije poznato samo patokratama, već sa čim se suočavaju drugi ljudi, dugoročno živeći potčinjeni njihovoj vladavini. Dvoznačnost je samo jedan od mnogih simptoma. Drugi su velika lakoća sa kojom se proizvode nova imena, koja imaju sugestivan efekat i koja se u biti prihvataju nekritički, posebno izvan neposrednog prostora vladavine ovakvog sistema. („Vanredno izručenje" kao naziv za ilegalni transport zatvorenika u zemlje, u kojima se praktikuje tortura, odmah pada na pamet. Prim.ured.) Mora se ukazati na paramoralistički karakter i paranoični kvalitet, koji su često sadržani u tim imenima. Delovanje paralogizama (pogrešni zaključci) i paramoralnosti u ovoj deformisanoj ideologiji nam postaje razumljivo na osnovu informacija prezentovanih u poglavlju IV. Sve što ugrožava patokratsku vladavinu postaje duboko nemoralno. (Primer: „Vi ste sa nama, ili ste protiv nas." A biti protiv „nas" znači da ste terorista i time nemoralan. Prim.ured.) To se dakle odnosi i na koncept opraštanja patokratama samim; on je ekstremno opasan i time „amoralan". Mi otuda imamo pravo da pronađemo adekvatan naziv, koji će ukazivati na prirodu fenomena što je preciznije moguće, u skladu sa našim poznavanjem i poštovanjem zakona naučne metodologije i semantike. Ovakav precizan termin će takođe služiti da zaštiti naš um od sugestivnog efekta tih drugih naziva i paralogizama, uključujući i patološki materijal koji sledi.   Ekspanzija patokratije   Tendencija sveta da sa obožavanjem pilji u svoje vladare ima dugu tradiciju, koja datira iz vremena kada su suvereni zaista mogli da ignorišu mišljenje svojih podanika. U svakom slučaju, vladari su uvek zavisili od socijalne i ekonomske situacije u svojim zemljama, čak i u davna vremena, čak i u patokratskim sistemima, i uticaj različitih društvenih grupa je dosezao do njihovih tronova na različite načine. Veoma je uobičajen obrazac zablude koja rezultira da tobožnje autokratske vođe zemalja, obuzetih patokratijom, zaista poseduju moć za donošenje odluka u oblastima u kojima im ona ne pripada. Milioni ljudi, uključujući ministre i članove parlamenta, premišljaju o dilemi, da li bi takav vladar, pod određenim okolnostima, mogao da promeni svoja uverenja i odrekne se svog sna da zavlada svetom; oni nastavljaju da se nadaju da će to biti konačan ishod. (Ovo je posebno tačno u današnje vreme kada lideri i parlamentarci, nezadovoljni Bušovom administracijom, smatraju da su diplomatija ili novi izbori u SAD „srediti stvari". Oni ne razumeju punu prirodu patokratije i da se psihopate u senci ovog fenomena nikada neće odreći kontrole bez krvoprolića.Prim.ured.) Ljudi koji imaju lično iskustvo sa takvim sistemima, mogu pokušati da ih uvere kako njihovi snovi, iako umereni, nemaju uporište u realnosti, ali istovremeno osećaju nedostatak argumenata na svojoj strani. Ovakvo objašnjenje je nemoguće unutar prirodnog jezika psiholoških koncepata; samo objektivno razumevanje istorijskog fenomena i njegove suštinsko devijantne prirode može osvetliti uzroke trajne varljivosti ovog makro-socijalnog fenomena. Delovanja ovog fenomena obuzimaju čitavo društvo, počevši od vođa i infiltrirajući se u svako selo, mali grad, fabriku, posao ili farmu. Patološka socijalna struktura postupno prekriva čitavu zemlju, stvarajući „novu klasu" unutar nacije. Ova privilegovana klasa sastavljena od devijantnih pojedinaca se neprestano oseće ugroženom od „drugih", većine normalnih ljudi. Patokrate ne gaje nikakve iluzije u pogledu njihove lične sudbine u slučaju povratka u sistem normalnog čoveka. Normalan čovek, kome je oduzeta privilegija ili visoka pozicija, će se truditi da pronađe i obavlja neki posao koji će mu omogućiti zaradu za život; ali patokrate nikada ne poseduju nikakav solidan praktični talenat; i vremenski okvir njihove vladavine eliminiše poslednje ostatke svake mogućnosti za prilagođavanje zahtevima normalnog rada. Ukoliko bi zakon normalnog čoveka bio ponovo uspostavljen, oni i njihovi bi bili izloženi presudi, uključujući i moralnu interpretaciju njihove psihološke devijacije; njima bi pretio gubitak slobode i života, ne samo gubitak položaja i privilegija. Budući da su nesposobni za ovakvu vrstu žrtve, opstanak sistema koji je najbolji za njih postaje moralni imperativ. Protiv ovakve pretnje se mora boriti svim psihološkim i političkim sredstvima, primenjenim bez skrupula prema tim inferiornim ljudima. Ova sredstva mogu biti šokantna u svojoj bezočnosti. (Ovo treba da imaju na umu oni koji smatraju da će uklanjanje Buša ili Nekona promeniti nešto. Prim.ured.) Generalno, ta nova klasa je u poziciji da se oslobodi svojih lidera, ukoliko njihovo ponašanje dovodi u opasnost opstanak ovakvog sistema. To se posebno dešava ukoliko vođstvo želi da ide suviše daleko u sklapanju kompromisa sa društvom normalnih ljudi, budući da ih njihove sposobnosti čine važnim u procesu proizvodnje. Potonje je više pretnja za više ešalone patokratije nego za lidere. Patokratija opstaje zahvaljujući osećaju da je ugrožena od strane zajednice normalnih ljudi, koliko i od drugih zemalja, u kojima u različitim oblicima opstaje sistem normalnog čoveka. Za vladare je ostanak na vrhu zbog toga klasičan problem „biti ili ne biti". Otuda pitanje možemo formulisati predostrožnije: da li ovakav sistem ikada može zanemariti teritorijalnu i političku ekspanziju i zadovoljiti se svojim trenutnim posedima? Šta bi se dogodilo ako takvo stanje stvari zahteva unutrašnji mir, saobrazni poredak i relativni prosperitet unutar nacije? Preovlađujuća većina populacije u toj zemlji bi umešno iskoristila sve mogućnosti koje se pomaljaju, služeći se svojim superiornim kvalifikacijama da bi se borila za proširenje oblasti delovanja; zahvaljujući njihovim urođenim sposobnostima, njihova moć bi rasla. Toj većini bi se pridružili neki sinovi iz privilegovane klase koji ne poseduju patološke gene. Patokratska dominacija bi neosetno ali postojano slabila, što bi konačno dovelo do situacije u kojoj normalni ljudi dosežu moć. Ovo je vizija iz noćne more za psihopate. Tako psihološko, biološko, moralno i ekonomsko uništavanje normalnih ljudi postaje za patokrate „biološka" neophodnost. Mnoga sredstva služe ovom cilju, počevši od koncentracionih logora i uključujući ratovanje sa tvrdoglavim, dobro naoružanim neprijateljem koji će razoriti i iznuriti ljudsku silu poslatu na njega, naime onu silu koja ugrožava patokratsku vladavinu: sinovi normalnog čoveka poslati da se bore za iluzorni „više cilj". Pošto su bezbedno mrtvi, vojnici će biti dekretom proglašeni za heroje, opevani u pesmama, korisni za podizanje nove generacije, odane patokratiji i čak spremne da ode u smrt da bi je zaštitila. Svaki rat, pokrenut od patokratske nacije, ima dva fronta, unutrašnji i spoljnji. Unutrašnji front je važniji za lidere i vladajuću elitu i unutrašnja pretnja je odlučujući faktor za upuštanje u bespoštedni rat. Pri donošenju odluke da li da se započne rat protiv patokratske države druge nacije treba primarno da uzmu u obzir činjenicu da takav rat može biti iskorišćen kao dželat nad običnim ljudima, čija rastuća moć predstavlja primarnu pretnju za patokratiju. Na kraju, patokrate ne vode posebno računa o krvi i patnjama ljudi za koje smatraju da ne pripadaju njihovoj vrsti. Kraljevi su možda osećali dolični bol zbog smrti svojih vitezova, ali patokrate to nikada ne čine: „Imamo ovde mnogo ljudi." Ipak, ako situacija u ovakvoj zemlji jeste ili postane zrela, svako ko pruži pomoć naciji, biće blagosloven time; svako ko je ne pruži, biće proklet. Patokratija ima druge unutrašnje razloge za sprovođenje ekspanzionizma, koristeći se svim mogućim sredstvima. Sve dok postoji „drugi" svet, kojim upravlja sistem normalnog čoveka, on indukuje kod ne-patokratske većine izvestan osećaj smera. Ne-patološka većina nikada neće prestati da sanja o ponovnom uspostavljanju sistema normalnog čoveka u bilo kom obliku. Ta većina nikada neće prestati da gleda druge zemlje, čekajući pogodan čas; njena pažnja i snaga mora zbog toga biti odvraćena od tih namera, mase moraju da budu „edukovane" i kanalisane u smeru imperijalističkih stremljenja. Tome se cilju mora uporno stremiti, tako da svako zna za šta se vodi bitka i u čije ime se mora podnositi surova disciplina i siromaštvo. Poslednji faktor – stvaranje uslova nedaća i siromaštva – efektivno limitira mogućnosti za „subverzivne" aktivnosti dela populacije normalnih ljudi. Ideologija, naravno, mora da obezbedi odgovarajuće opravdanje, navodeći razloge da se pokori svet i mora prema tome da bude prikladno elaborirana. Ekspanzionizam je izveden iz same prirode patokratije, ne iz ideologije, ali ta činjenica mora da bude maskirana ideologijom. (Primer: događaji od 11. septembra 2001. nesumnjivo fabrikovani od strane patokrata. Prim.ured.) Kada god se ovaj fenomen javio u istoriji, ekspanzionizam je uvek bio njegov najuočljiviji kvalitet. Sa druge strane, postoje zemlje sa vladavinom normalnog čoveka, koje se ježe od pomisli da bi takav sistem i njima mogao biti nametnut. Vlade ovakvih nacija bez odlaganja čine sve što je u delokrugu njihovih mogućnosti i njihovih saznanja da bi sprečili njegovu ekspanziju. Građani ovakvih država bi sa olakšanjem dočekali, da neka nagla promena eventualno zameni taj zloćudan i nerazumljiv način vladanja nekim humanijim, shvatljivijim, sa kojim bi mirna koegzistencija bila moguća. Takve države stoga u tu svrhu preduzimaju različite vrsta akcija, čiji kvalitet zavisi od mogućnosti da se razume taj drugi realitet. Takve mere nailaze na rezonancu unutar zemlje i militarna snaga zemalja normalnog čoveka limitira mogućnosti patokratije za vojne manevre. Slabljenje zemalja, koje bi možda mogle da se suprotstave patokratiji, posebno koristeći patokratsku svest kod nekih od njihovih devijantnih građana, ponovo postaje način za opstanak patokratije. Ekonomski faktori čine deo motivacije za ove ekspanzionističke tendencije, koji ne treba zanemariti. Budući da su rukovodeće funkcije preuzeli pojedinci prosečne inteligencije i sa patološkim karakternim crtama, patokratija postaje nesposobna da na odgovarajući način rukovodi bilo čime. Najčešće trpi svaka oblast, koja zahteva od osobe da deluje nezavisno, ne gubeći vreme u razmišljanju kako se treba ponašati. Poljoprivreda zavisi od promene klimatskih prilika kao i pojave epidemija i biljnih zaraza. Lične sposobnosti poljoprivrednika su zbog toga ključne u ovoj oblasti, kao što je to bilo tokom mnogo vekova. Patokratija zbog toga neizbežno izaziva nedostatak hrane. Međutim mnoge zemlje sa sistemom normalnog čoveka obiluju dovoljnim količinama industrijskih proizvoda i doživljavaju probleme sa svojim viškom hrane i privremenom ekonomskom recesijom, čak i ako njihovi građani ni na koji način nisu opterećeni prekomernim radom. Iskušenje da se zavlada takvim zemljama i njihovim bogatstvom, taj večiti imperijalistički motiv, otuda postaje još snažniji u patokratiji. Sakupljeno bogatstvo porobljene nacije se može iskorišćavati, građani mogu biti naterani da tegobno rade za beznačajnu naknadu. U tom trenutku se ni ne pomišlja na činjenicu da će uvođenje patokratskog sistema u ove države konačno prouzrokovati slične neproduktivne uslove; najzad, patološka devijantnost po definiciji pokazuje nedostatak samo-poimanja u toj oblasti. Na žalost, ideja o pokoravanju bogatih zemalja takođe podstiče umove mnogih siromašnih, ne-patoloških građana, koji pate pod patokratijom, ne razumejući zašto, i koji bi želeli da iskoriste tu priliku da prigrabe nešto za sebe i najedu se njihove dobre hrane. Kao što je to bio slučaj tokom vekova, vojna snaga je primarni način za postizanje ovog cilja. Doduše, tokom vekova, kad god bi istorija registrovala pojavu fenomena patokratije (nezavisno od ideološke maske) specifične mere uticaja bi postajale vidljive: neka vrsta specifične inteligencije u službi međunarodnih spletki, koja olakšava osvajanje. Ovaj kvalitet je izveden iz gore opisanih ličnih karakteristika, koje inspirišu čitav fenomen; on treba da predstavlja činjenicu za istoričare, da bi kroz istoriju identifikovali ovaj fenomen. Svuda u svetu postoje ljudi sa specifično prijemčivim devijantnim osobenostima; čak i udaljena patokratija izaziva odgovor u njima, delujući na njihov osećaj „tamo je mesto za ljude poput nas." Nekritični, frustrirani i odbačeni ljudi takođe žive svuda i do njih se može doći prikladno razrađenom propagandom. Budućnost nacije umnogome zavisi od toga koliko takvih ljudi ona sadrži. Zahvaljujući svom specifičnom znanju i uverenju da su normalni ljudi naivni, patokratija je sposobna da iskoristi svoje „anti-psihoterapeutske" tehnike, i patološki egoistična kao i uvek, da neprimetno nametne svoj devijantni svet koncepata drugima u drugim zemljama, čineći ih tako podložnijim osvajanju i dominaciji. Najčešće korišćene metode uključuju upotrebu paralogističkih tehnika i konverzivne tehnike (zamena subjekta i objekta), kakve su projekcija sopstvenih osobenosti i namera na druge pojedince, društvene grupe ili nacije, paramoralističko negodovanje i inverzno blokiranje. Ova poslednja je omiljena patokratska metoda korišćena u širokoj skali, gurnuti umove prosečnih ljudi u mrtvu zonu, jer ih to kao rezultat navodi da tragaju za istinom u „zlatnoj sredini" između realnosti i njene suprotnosti. (Ovo se u današnje vreme veoma efektivno koristi pod okriljem „borbe protiv terorizma", kompletno isfabrikovano geslo koje koristi „operaciju lažnih zastava" da objedini ljude u „tabor za podršku" za imperijalističku agendu SAD.Prim.ured.) Treba da ukažemo da iako različiti radovi iz psihopatologije sadrže opise većine ovih gotovo hipokritičnih metoda, nedostaje sveobuhvatna rekapitulacija, da ispuni uočenu prazninu, i bolno je potrebna. Koliko bi bolje bilo kada bi ljudi i vlade zemalja normalnog čoveka mogle da iskoriste prednosti koje pruža takvo jedno delo i vladaju se kao iskusan psiholog, uočavajući prigovore nagomilane protiv njih u vidu projekcije i izvrnute tvrdnje, čiji karakter ukazuje na inverzno blokiranje. Malo analitičkog ulepšavanja bi tada dalo listu namera patokratske imperije. (To je praktično učinjeno preko alternativnih sredstava informisanja, blogova i mnogo „običnih" ljudi koji lako mogu da vide šta se dešava. Na žalost, do danas nijedna vldajuća partija u nekoj značajnijoj zemlji sa moći da stane na put patokratiji u SAD i ne razmišlja o tome. Prim.ured.) Zakon je postao merilo prava unutar zemalja sa sistemom normalnog čoveka. Često zaboravljamo koliko je u stvari nesavršena tvorevina ljudskog uma, koliko je on zavisan od formulacija, baziranih na podacima, koje zakonodavac može da razume. U pravničkoj teoriji mi prihvatamo njegovu regulatornu prirodu kao datu i sledstveno tome smo saglasni da njene aktivnosti u izvesnim slučajevima ne mogu da budu sasvim saglasne sa čovekovom stvarnošću. Shvatljivo je onda da zakon pruža nedovoljnu podršku delovanju protiv fenomena, čiji karakter leži izvan granica mašte zakonodavaca. Upravo suprotno: patokratija zna kako da iskoristi slabosti ovakvog legalističkog načina razmišljanja. U svakom slučaju, unutrašnje delovanje i spoljna ekspanzija ovog makro-socijalnog fenomena je bazirana na psihološkim činjenicama. Kao takva, nezavisno od toga kako su te činjenice deformisane u patološkim ličnostima, njene sposobnosti daleko nadilaze zakonski sistem normalnog čoveka. To patokratski sistem čini sistemom budućnosti, premda u obličju karikature. Otuda, budućnost normalnog čoveka pripada sistemu koji je baziran na povećanom razumevanju čoveka u svim njegovim psihološkim varijacijama; evolucija u tom pravcu bi mogla, pored drugih stvari, da osigura veću otpornost na ekspanzionističke metode koje ovaj makro-socijalni fenomen koristi da bi dominirao svetom.   Patokratija uvedena silom   Geneza patokratije u bilo kojoj zemlji je u toj meri rasplinut proces da je teško tačno ukazati kada počinje. Ukoliko razmotrimo one istorijske primere koji bi u tom pogledu mogli biti relevantni, najčešće ćemo moći da vidimo figuru autokratskog vladara čija je mentalna osrednjost i infantilna ličnost otvorila vrata ponerogenezi ovog fenomena. Dok god je zdrav razum zajednice dovoljno uticajan, njen instinkt za samoodržanjem je u stanju da rano nadvlada ovu ponerogenezu. Stvari postaju različite kada već postoji aktivno jezgro ove bolesti i kada ona može da zagospodari u vidu infekcije ili uvođenja silom. Kad god nacija iskusi „krizu sistema" ili hiperaktivnost ponerogeničkog procesa unutar sebe, ona postaje cilj patokratskog prodora, čija je svrha da tu zemlju osvoji kao plen. Tada će postati lako da se iskoristi ova unutrašnja slabost i revolucionarni pokreti da bi se nametnula uprava na osnovu limitirane upotrebe sile. Uslovi kao što su veliki rat ili privremena kriza zemlje mogu ponekad usloviti da se ona pokori sili susedne patokratske države (protiv svoje volje), čiji sistem ranije nije pokazivao tako širok spektar moralnih nedostataka. Posle nasilnog uvođenja ovakvog sistema smer patologizacije života postaje drugačiji; ovakva patokratija je manje stabilna, njena egzistencija zavisi od faktora neprestane spoljne sile. Prvo ćemo se pozabaviti situacijom, koja nastupa kasnije: brutalna sila mora prvo da uguši otpor osvojene nacije; ljudi koji poseduju vojno naoružanje ili liderske sposobnosti moraju biti uklonjeni i svako ko apeluje na moralne vrednosti i pravne principe mora biti ućutkan. Novi principi se nikada eksplicitno ne objavljuju. Ljudi moraju da nauče novi, nepisani zakon putem bolnih iskustava. Unakazujući uticaj ovog devijantnog sveta koncepata završava posao, a zdrav razum zahteva oprez i istrajnost. To je praćeno potresom, koji je kako tragičan tako i zastrašujući. Neki ljudi iz svake socijalne grupe, bilo zloupotrebljeni siromasi, aristokrate, zvaničnici, književnici, studenti, naučnici, sveštenici, ateisti, odjednom počinju da menjaju svoju ličnost i pogled na svet. Pristojni hrišćani i patriote juče, venčavaju se sa novom ideologijom i ponašaju se prezrivo prema bilo kome ko još uvek prijanja uz stare vrednosti. Tek kasnije postaje evidentno da taj taj proces, naoko nalik lavini, ima svoje prirodne limite. Vremenom, u društvu počinje raslojavanje bazirano na faktorima sasvim drugačijim od starih političkih uverenja i društvenih veza. Već znamo razloge za ovo. Direktnim kontaktom sa patokratijom društvo istovremeno počinje da oseća da je njen pravi sadržaj drugačiji od ideologija, koje su proglašavane ranije, dok je zemlja još bila nezavisna. Ovo odstupanje je traumatizirajući faktor, jer dovodi u pitanje vrednosti prihvaćenih uverenja. Moraju proći godine pre nego što se um prilagodi novim konceptima. Kada oni među nama, koji su ovo iskusili, zatim putuju za Zapadnu Evropu, ili pogotovo za Sjedinjene Države, ljudi koji i dalje veruju u originalnu ideologiju, masku prezentovanu od strane patokratije, nas tretiraju kao da smo budalasti. Patokratija, uvedena silom, stiže u završnu formu, možemo čak reći da zri. Posmatrajući ovo u krupnom planu ljudi nisu bili sposobni da razlikuju ranije faze od njenog razvoja, kada su šizoidni pojedinci i karakteropate upravljale. Potreba za postojanjem ovih faza i njihov karakter treba da bude rekonstruisan u ovom delu na osnovu istorijskih činjenica. U okolnostima nametnutog sistema patokratski materijal je već dominantan; on se opaža kao nešto suprotno od čovekove prirode, praktično lišen maske ideologije, koja je čak manje potrebna u porobljenoj zemlji, međutim i dalje maskiran svojom nerazumljivošću za ljude, koji i dalje pokušavaju da razmišljaju u kategorijama normalnog pogleda na svet. Mi smo prvo opazili da je stari sistem kategorija i saznanja bolno neadekvatan za shvatanje realnosti koja nas je skrhala. Suštinske objektivne kategorije, koje su nam bile potrebne da bismo opisali ono što smo posmatrali, neće biti stvorene bez dugogodišnjeg truda. Međutim, pojedinci sa devijantnim karakteristikama, rasuti unutar društva, nepogrešivo osećaju da je došlo vreme da se ostvare njihovi snovi, vreme da se iznudi osveta nad tim „drugima", koji su ih ranije odbacivali i ponižavali. Taj nasilan proces formiranja patokratije traje jedva oko osam godina, transformišući se istovremeno veoma brzo u prikrivenu fazu. Funkcije sistema, psihološki mehanizmi i misteriozne uzročne veze u zemlji, kojoj je kvazi-politička struktura nametnuta, je u biti analogna onoj od koje je fenomen potekao. Sistem se širi na dole, dok ne dosegne svako selo i svaku ljudsku jedinku. Konkretni sadržaji i unutrašnji procesi ovog fenomena takođe ne manifestuju nikakve suštinske razlike, nezavisno da li ih posmatramo u glavnom gradu ili u nekom udaljenom malom selu. Ukoliko je čitav organizam bolestan, dijagnostički bioptički uzorak se može sakupiti bilo gde, pa i tamo gde se to može najbrže izvesti. Oni koji žive u zemljama normalnog čoveka, pokušavajući da shvate ovaj drugi sistem putem imaginacije ili probijajući zidove Kremlja, gde se pretpostavlja da su skrivene namere najviših autoriteta, ne shvataju da je to veoma tegoban metod da se učini nešto, što se može izvesti mnogo delotvornije. Da bismo sagledali suštinu fenomena, možemo se smestiti u mali grad, gde je mnogo lakše zaviriti iza kulisa i analizirati suštinu ovakvog sistema. Međutim, postoje neke stalne razlike između patokratskog sistema u zemlji, koja ga je proizvela, i zemlje u koju je on uveden silom. Sistem će uvek udarati na zajednicu, koja je preuzeta, kao na nešto strano, povezano sa drugom zemljom. Istorijska tradicija i kultura zajednice sadrže vezu uz ona stremljenja koja su usmerena ka strukturama normalnog čoveka. Posebno najzreliji kulturni sistemi se pokazuju u najvećoj meri otporni na destruktivne aktivnosti sistema. Pokorena nacija nalazi podršku i inspiraciju za svoj psihološki i moralni otpor u svojim sopstvenim kulturnim, religioznim i moralnim tradicijama. Ove vrednosti, razvijene tokom vekova, ne mogu lako da budu razorene ili preuzete od strane patokratije; naprotiv, one počinju sa intenzivnijim životom u novom društvu. Ove vrednosti se progresivno oslobađaju patokratske ludosti i postaju realnije u svom večnom značenju. Ukoliko je to neophodno, kultura zemlje se neguje u privatnim domovima ili zaverenički širi; u svakom slučaju ona opstaje i razvija se, stvarajući vrednosti koje ne bi mogle nastati tokom srećnijih vremena. Kao rezultat, ovakva društvena opozicija postaje istrajnija, čak efikasnija u primeni svojih veština. Ispostavlja se da su oni, koji veruju da mogu da nametnu ovakav sistem, u uverenju da će on fukcionisati na patokratskom autonomnom mehanizmu, previše optimistični. Nametnuta patokratija uvek ostaje strani sistem sa posledicom da će, ukoliko padne u zemlji svog rođenja, njen opstanak u osvojenoj zemlji biti pitanje nedelja.   Veštački izazvana patokratija i psihološki rat   Ukoliko nukleus ovog makrosocijalno patološkog fenomena već postoji negde u svetu, stalno sakrivajući svoju pravu prirodu iza ideološke maske nekog političkog sistema, on isijava zračenje u druge nacije preko kodiranih vesti, teško razumljivih normalnim ljudima, ali lako čitljivih psihopatskim pojedincima. „To je mesto za nas, mi sada imamo domovinu u kojoj se naši snovi o vladanju tim „drugima" mogu ostvariti. Najzad možemo živeti u sigurnosti i prosperitetu." Što je moćniji nukleus i patokratska država, to je širi domašaj njegovog induktivnog zova sirene koji čuju osobe, čija je priroda saobrazno devijantna, kao da su super prijemnik, podešen na istu talasnu dužinu. Na žalost, ono što se danas koristi su radio transmiteri sa stotinama kilovata i lojalni tajni agenti patokratske mreže na našoj planeti. Bilo direktno ili indirektno, tj. posredstvom devijantnih „agenata", ovaj zov patokratije, jednom na odgovarajući način dekodiran, stiže do daleko šireg sloja ljudi, uključujući kako pojedince sa različitim psihološkim devijacijama, tako i one koji su frustrirani, kojima je oduzeta mogućnost da steknu obrazovanje i iskoriste svoje talente, psihički ili moralno povređeni ili jednostavno primitivni. Širina odziva na ovaj zov može varirati u proporciji, ali nikada neće reprezentovati većinu. Bez obzira na to, domaći opčinioci nikada ne računaju sa činjenicom da nisu u stanju da oduševe većinu. (Uočljivo u svakoj zemlji. U današnje vreme. Kada je SAD na putu da stekne punokrvnu patokratiju koja je izvor kontaminacije, opčinioci za devijantu realnost promovišu !američki stil", ekonomiju i kulturu i smatraju se čuvarima Amerike. Mnogi ljudi ne shvataju da je prvi korak koji je Amerika učinila na putu ka globalnoj patokratiji njena namera da postane deo ekonomskog sistema formulisanog u Americi. Skorašnji primer o tome kako neka zemlja odbija taj manevar, protivljenje Francuske konstituciji Evrope, dokument fokusiran na neo-liberalnu transformaciju evropske ekonomije prema američkom modelu. Prim.ured) Stepen otpora ovim aktivnostima kod različitih nacija zavisi od mnogo faktora, kao što je blagostanje i njegova pravedna raspodela, obrazovni nivo nacije (pogotovo kod siromašnijih slojeva), srazmeran broj pojedinaca, koji su primitivni ili imaju različite devijacije, i trenutna faza histeriodalnog ciklusa. Neke nacije su razvile imunitet kao rezultat direktnijeg kontakta sa ovim fenomenom, nešto o čemu ćemo razgovarati u sledećem poglavlju. U zemljama, koje su tek izašle iz primitivnih okolnosti sa malim političkim iskustvom, na odgovarajući način razvijena revolucionarna doktrina stiže do autonomnog supstrata zajednice i nalazi ljude koji je prihvataju kao idejnu realnost. To se takođe javlja u nacijama, u kojima veoma egoistična vladajuća klasa brani svoju poziciju sredstvima naivno moralizatorskih doktrina, gde je nepravda široko rasprostranjena, ili u kojima pojačavanje histerije guši delovanje zdravog razuma. Ljudi, naviknuti na revolucionarne parole ne razmišljaju pomnije, da bi se uverili da li je onaj ko izlaže tu teoriju pravi pristalica, a ne samo neko ko nosi masku ideologije, da bi prikrio druge motive, izvedene iz njegove devijantne prirode. Uz te opčinioce možemo naći i drugu vrstu propovednika revolucionarnih ideja, onu čiji je status prevashodno vezan za novac koji dobija za svoje aktivnosti. Ipak, nepodesno je da ova karakterizacija uključi ljude, koji se mogu opisati kao psihički normalni na osnovu gore opisanih kriterijuma. Njihova indiferentnost prema ljudskoj patnji, uzrokovanoj njihovim aktivnostima, može biti uslovljena nedostacima u njihovom opažanju socijalnih veza ili kapacitetu da predvide posledice svojih aktivnosti. U ponorogeničkom procesu moralni i intelektualni nedostaci i patokratski faktori se presecaju u vremensko-prostornoj uzročnoj mreži, izazivajući nacionalnu i individualnu patnju. Troškovi svakog rata, vođenog psihološkim sredstvima, iznose samo deo onog koji se vodi klasičnim oružjem, ali ipak postoje, posebno ako se on istovremeno sprovodi u više zemalja širom sveta. Ljudi, koji deluju u interesu patokratije, mogu razvijati svoje aktivnosti paralelno, pod stegom iste ideologije, ili čak uz pomoć kontradiktorne ideologije, boreći se protiv one tradicionalne. U potonjem slučaju aktivnosti moraju da obavljaju pojedinci, čiji je odgovor na zov patokratije dovoljno vatren da predupredi auto-sugestivne aktivnosti druge ideologije koju oni koriste iz slabosti kao vezu sa svojom stvarnom nadom za moći. Kad god društvo pokazuje ozbiljne socijalne probleme, biće i nekih grupa osetljivih ljudi, koji teže da poboljšaju socijalnu situaciju putem energičnih reformi, da bi uklonili uzroke društvenih tenzija. Drugi smatraju svojom dužnošću da prouzrokuju moralnu obnovu društva. Uklanjanje socijalne nepravde i rekonstrukcija morala i civilizovanosti zemlje može patokratiji oduzeti svaku šansu da preuzme vlast. Ovakvi reformatori i moralisti moraju zbog toga dosledno biti osujećeni sredstvima liberalnih i konzervativnih pozicija i odgovarajućim sugestivnim parolama i para-moralnošću; ako je neophodno, najboljim sredstvom među njima, da budu ubijeni. Tokom psihološke ratne strategije treba relativno rano doneti odluku koja bi ideologija bila najefikasnija u pojedinoj zemlji, zbog njene prilagodljivosti na pomenute tradicije zemlje. Napokon, adekvatno primenjena ideologija mora odigrati ulogu trojanskog konja, uvodeći patokratiju u zemlju. Te različite ideologije su tada stupnjevito prilagođene sopstvenom originalnom master-planu. Konačno, maska se skida. U pravo vreme lokalni partizani su organizovani i naoružani, sa regrutima sakupljenim iz razočaranih slojeva; vođstvo je obezbeđeno u vidu obučenih oficira, upućenih u tajnu ideju kao i operativnu ideju, skovanu za propagandu u datoj zemlji. Tada se mora pružiti podrška tako da grupe pristalica propagirane ideje mogu da izvedu udar, posle čega će biti instalirana vlada gvozdene pesnice. Jednom, kada je to obavljeno, diverzantske partizanske aktivnosti moraju biti sprečene, tako da novi autoriteti mogu da uberu plodove, uvodeći međunarodni mir. Svaka bitanga, koja ne može ili neće da prihvati nova naređenja, je „ljubazno“ pozvana pred svog nekadašnjeg vođu i puca joj se u potiljak. Ovo je nova realnost. Tako se rađa novi sistem vladavine. Mreža patoloških ponerogeničnih faktora je već aktivna, kao nadahnjujuća uloga za suštinskog psihopatu. Ipak, to još ne čini potpunu sliku patokratije. Mnogi lokalni lideri i pristalice istrajavaju u svojim originalnim uverenjima, koja ih, mada radikalna, navode da služe dobru za mnogo veći procenat nekada odbačenih ljudi, nego što je to nekoliko procenata patokrata, i interesima stvaranja svetske imperije. Lokalni lideri nastavljaju da razmišljaju u okvirima društvene revolucije, pozivajući se na političke ciljeve u koje istinski veruju. Oni zahtevaju da im „prijateljska sila" pruži ne samo obećanu pomoć, već i izvesnu meru autonomije, koju smatraju presudnom. Oni nisu dovoljno upoznati sa „mi-i-oni" dihotomijom. U isto vreme njima je naloženo i naređeno da se pokore diktatu nerazumljivih izaslanika, čije namere i ciljeve je teško shvatiti. Tako rastu frustracija i sumnja, njihova priroda je ideološka, nacionalistička i praktična. Konflikt progresivno raste, pogotovo kada široki društveni krugovi počnu da sumnjaju da li ti ljudi, koji navodno deluju u ime neke velike ideologije, zaista veruju u nju. Zahvaljujući iskustvu i kontaktu sa patokratskom nacijom otprilike podjednako širok spektar istovremeno povećava svoje praktično znanje o realnosti i načinu, na koji se upravlja sistemom. Ukoliko polu-kolonije na ovaj način dostignu veći stepen nezavisnosti ili čak odluče da se odmetnu, to znanja može dopreti do svesti ljudi u zemljama normalnog čoveka. Ovo može predstavljati ozbiljno osujećenje za patokratiju. Stalno rastuća kontrola je zbog toga neophodna, dok se ne ostvari puna patokratija. Oni lideri, za koje patokratija smatra da se efikasno mogu zameniti, mogu biti eliminisani, ukoliko ne pokažu dovoljan stepen odanosti. Geopolitički uslovi su u principu presudni u ovom pogledu. To objašnjava zašto je za ovakve lidere lakše da opstanu na nekom izolovanom ostrvu nego na granicama države. Ukoliko ovi lideri uspeju da podrže veći stepen autonomije, prećutkujući svoju sumnju, mogli bi biti u stanju da iskoriste svoj geopolitički položaj, ako im uslovi idu na ruku. Tokom ove faze krize poverenja razborita politika zemalja normalnog čoveka je mogla da preokrene situaciju u korist strukture koja bi bila revolucionarna i levičarska, ali ne patokratska. Ipak, nije u pitanju samo nedostatak brige; drugi primarni razlog je nedostatak objektivnog znanja o fenomenu, nešto što bi takvu politiku učinilo mogućom. Emocionalni faktori, povezani sa moralnim interpretacijama patološkog fenomena često igraju suviše veliku ulogu u procesu političkog donošenju odluka. Nijedna potpuna patokratija ne može da se razvije pre drugog puča i uklanjanja privremenih, nedovoljno lojalnih lidera. To je kopija razračunavanja sa pravim sledbenicima ideologije u okviru geneze izvorne patokratije, koja se tada može razvijati, kako preko odgovarajućih, nametnutih lidera, tako i putem aktivnosti autonomnog ponorogeničnog mehanizma ovog fenomena. Posle početnog perioda upravljanja, brutalnog, krvavog i psihološki naivnog, takva patokratija odmah započinje svoju transformaciju u prikrivenu fazu, koja je već opisana u diskusiji o genezi fenomena i patokratiji uvedenoj silom. Tokom tog perioda ni najumešnija spoljna politika ne može potkopati egzistenciju ovakvog sistema. Period slabosti će ipak nastupiti: kada se bude formirala snažna mreža zajednice normalnih ljudi. Gornji kratak opis patokratije uvedene zarazom ukazuje na to da ovaj proces ponavlja sve faze nezavisne ponerogeneze, zgusnut u vremenu i u pogledu sadržaja. Ispod vladavine njenih nekompetentnih vođa možemo takođe razabrati hiperaktivnost šizoidnih pojedinaca, hipnotisanih vizijom svoje sopstvene vladavine, zasnovane na preziru prema ljudskoj prirodi, pogotovo ukoliko su u datoj zemlji brojni. Oni ne razumeju da patokratija nikada neće ostvariti njihove snove; ona će ih radije gurnuti u senku, pošto pojedinci, koje smo već upoznali, postanu lideri. Patokratija generisana na ovaj način će se mnogo snažnije utisnuti u porobljenu zemlju od patokratije uvedene silom. Istovremeno, ona održava izvesne karakteristike svog divergentnog sadržaja, ponekad shvaćenog kao „ideološkog", iako je u stvari izveden iz različitih etnoloških supstrata, na koje je nakalamljena sadnica. Ukoliko uslovi, kao što je velika brojnost nacije, široko prostorno protezanje ili geografska izolovanost, dopuštaju nezavisnost od primarne patokratske nacije, mnogi faktori i zajednica normalnih ljudi će naći neki put da utiču na sistem upravljanja, koristeći prilike koje pruža prikrivena faza. U slučaju povoljnih uslova i umešne asistencije spolja ovo može voditi do progresivne depatologizacije sistema.   Opšta razmatranja   Vrata ka razumevanja pravih sadržaja ovog fenomena i njegove unutrašnje uzročnosti može biti otvoren samo putem prevazilaženja prirodnih odbojnosti i emocija i tendencija ka moralizatorskim interpretacijama, praćen sakupljenim podacima koji su razrađeni u teškom, svakodnevnom kliničkom radu i kasnijim uopštavanjima u obliku teoretske ponerologije. Takvo razumevanje, naravno, uključuje i one koji bi kreirali ovakav nehumani sistem. Problem biološke determinisanosti ponašanja devijantnih pojedinaca je opisan u svim svojim izrazima, pokazujući prvenstveno kako je njihov kapacitet za moralne sudove i njihovo polje izbora nacina ponašanja uzano, daleko ispod nivoa dostupnog normalnoj osobi. Pristup baziran na razumevanju, čak i svog neprijatelja, je najteži za nas, ljude. Moralno neodobravanje dokazuje da predstavlja prepreku na putu ka lečenju sveta od ove bolesti. Posledica karaktera fenomena opisanog u ovom poglavlju je da nijedan pokušaj da se razume njegova priroda ili da se istraže njegove unutrašnje veze i dijahrone transformacije ne bi bio moguć ukoliko bismo raspolagali samo prirodnim jezikom psiholoških, socijalnih i moralnih koncepata, koji koristi sociološka nauka čak i u njihovom delimično usavršenom obliku. Takođe bi bilo nemoguće predvideti docnije faze u razvoju ovog fenomena ili opaziti vreme njegove slabosti ili slabe tačke da bi se preduzela kontra-akcija. Zbog toga je nagovešteno, da je usavršavanje odgovarajućeg i dovoljno razumljivog jezika od suštinske važnosti. Ono zahteva više vremena i truda nego istraživanje samog fenomena. Zbog toga je postalo neophodno dosađivati čitaocu predstavljajući taj konceptualni jezik, na način kako štedljiv, tako i adekvatan, tako da on postane razumljiv čitaocima, koji nisu trenirani u toj oblasti psihopatologije. Svako ko hoće da popravi televizor umesto da kvar učini još gorim, mora se prvo upoznati sa elektronikom, koja takođe stoji izvan našeg prirodnog konceptualnog jezika. Ipak, odmah posle učenja da razume taj makrosocijalni fenomen u korespondirajućem referentnom sistemu naučnik stoji za trenutak u čudu kao pred otvorenom Tutankamonovom grobnicom pre nego što bude u stanju da shvati dejstvujući zakon ovog fenomena sve brže i sa sve većom veštinom, dopunjavajući odmah zatim to razumevanje ogromnim nizovima iscrpnih podataka. Prvi zaključak koji mu se nameće brzo po susretu sa „profesorom", predstavljenim na početku ove knjige, je da je razvoj fenomena prirodno ograničen u smislu učešća prijemčivih pojedinaca unutar date zajednice. Početna procena od otprilike 6% prijemčivih pojedinaca se pokazuje realističnom; postepeno sakupljeni, obimni statistički podaci, objedinjeni kasnije nisu bili u stanju da je opovrgnu. Ta vrednost varira od zemlje do zemlje u amplitudi od otprilike jednog procenta gore ili dole. Kvantitativno govoreći taj broj je raščlanjen na 0,6% suštinskih psihopata t.j. otprilike 1/10 od tih 6%. U svakom slučaju ova anomalija igra neproporcionalno važnu ulogu u poređenju sa brojnim vrednostima pri rasprostranjenosti fenomena kao celine i njegovim idejnim i iskustvenim kvalitetom. Druge vrste psihopatije, poznate kao astenik, šizoidnost, anankastik, histerija itd. svakako igraju manje značajnu ulogu, iako su u zbiru daleko brojnije. Relativno primitivni pojedinci postaju simpatizeri, podsticani svojom žudnjom za životom, ali su njihove aktivnosti ograničene na sticanje sopstvene koristi. Kod ne-semitskih naroda šizoidnost je nekako puno zastupljenija nego suštinske psihopatije; iako veoma aktivni u ranim fazama geneze ovog fenomena, oni izneveravaju privlačnu moć patokratije, kao i racionalnu distancu od delotvornog mišljenja. Tako bivaju rastrzani između patokratije i zajednice normalnih ljudi. U osobe, koje u manjoj meri jasno naginju patokratiji, spadaju i one koji su sklone određenim stanjima izazvanim izvesnim materijama kao što su eter, karbon monoksid i možda nekim endo toksinima, pod uslovom da je do toga došlo u detinjstvu. Među pojedincima, koji pokazuju druge indikacije oštećenja tkiva mozga, samo dva opisana tipa poseduju sklonost ka patokratiji, koja se može meriti, naime frontalni i paranoidalni karakteropati. U slučaju frontalne karakteropatije to je u principu rezultat nesposobnosti za samo-kritičnu refleksiju i nesposobnost da se napusti ćorsokak u koji je čovek ne razmišljajući zalutao. Paranoidni pojedinci unutar ovakvog sistema očekuju nekritičnu podršku. Ipak u principu nosioci različitih vrsta oštećenja moždane kore jasno naginju ka zajednici normalnih ljudi i kao rezultat svojih psiholoških problema pate pod patokratijom čak i više nego zdravi ljudi. Takođe se ispostavilo da nosioci nekih fizioloških anomalija poznatih fizioterapeutima i ponekad psiholozima a koja su nasledne po prirodi, manifestuju podvojene težnje, karakteristične za šizoidnost. Na sličan način ljudi, koji na žalost nose teret predstojeće prerane smrti izazvane rakom i kratkog života, često pokazuju karakterističnu i iracionalnu prijemčivost za patokratiju. Poslednja razmatranja su bila odlučujuća da se kod tog fenomena saglasim sa ovim nazivom, koji mi je na početku izgledao semantički suviše neodređen. Čini se da je smanjeni otpor pojedinca na delovanje patokratije i njegova prijemčivost na ovaj fenomen holistički odgovor organizma te osobe, ne samo njene psihološke maske. Otprilike 6% populacije čini aktivnu strukturu nove vladavine, koja nosi svoju sopstvenu osobenu svest o svojim sopstvenim ciljevima. Dva puta toliko ljudi čine drugu grupu: oni koji su uspeli da izopače svoju ličnost da bi uspešno odgovorili zahtevima nove realnosti. Ovo vodi do stanovišta koje se već može interpretirati u okviru kategorija prirodnog psihološkog pogleda na svet, naime greške koje pravimo su mnogo manje. Naravno, nije moguće povući tačnu granicu između ove dve grupe; ovde predočena razdvojenost je u biti samo deskriptivna. Ova druga grupa se sastoji od pojedinaca koji su u proseku slabiji, u većoj meri bolesni i manje vitalni. Učestalost poznatih mentalnih oboljenja u ovoj grupi je dva puta veća od nacionalnog proseka. Tako možemo pretpostaviti da geneza njihovog pokornog stava prema režimu, njihova velika podložnost patološkim efektima i lakomislen oportunizam obuhvata različite relativno nepoznate anomalije. Možemo uočiti ne samo fiziološke anomalije već takođe i gore opisane vrste na najnižem intenzitetu sa izuzetkom suštinske psihopatije. Grupa od prvih 6% čini novo plemstvo; grupa od 12% postepeno gradi novu buržoaziju čija je ekonomska situacija najpovoljnija. Prilagođavanje novim okolnostima, ne bez konflikta sa savešću, transformiše drugu grupu u prevarante i istovremeno u posrednike između opozicione zajednice i aktivne ponerološke grupe, sa kojom mogu razgovarati adekvatnim jezikom. Oni igraju tako važnu ulogu unutar sistema da ih obe strane moraju uzeti u obzir. Budući da su njihov tehnički kapacitet i veštine bolje nego kod aktivne, oni zauzimaju različite rukovodeće položaje. Normalni ljudi ih vide kao osobe kojima mogu prići a da pri tome u principu ne budu izloženi patološkoj aroganciji. Tako samo oko 18% populacije zemlje uživa privilegije novog sistema vlade; ali razmatrajući društveni sloj, koji smo nazvali buržoazijom, možemo biti sumnjičavi prema iskrenosti njihovih načelnih stavova. To je situacija u domovini autora. Ova proporcija može varirati u drugim zemljama, od 15% u Mađerskoj do 21% u Bugarskoj, ali je uvek reč o relativno malobrojnoj manjini. Velika većina stanovništva formira zajednicu normalnih ljudi, postepeno gradeći neformalnu mrežu komunikacije. Treba da se zapitamo zašto ti ljudi odbijaju prednosti konformističkog blagostanja i svesno daju prednost opozicionpj ulozi: siromaštvo, uznemiravanje, uskraćivanje sloboda. Šta ih motiviše? Da li je to jednostavno neka vrsta romantizma, reprezentovana vezama sa tradicijom i religijom? Opet, toliko mnogo ljudi sa religijskim obrazovanjem zamenjuje veoma brzo svoj pogled patokratskim. Sledeće poglavlje je usmereno ka ovom pitanju. Za trenutak ćemo se ograničiti na izjavu da će osoba sa normalnom ljudskim instinktima, dobrom bazičnom inteligencijom i punim sposobnostima za kritičko razmišljanje teško prihvatiti ovakav kompromis; to će razoriti njenu ličnost i proizvesti neurozu. Istovremeno ovakav sistem je lako odvaja i odeljuje od njene sopstvene prirode bez obzira na njeno sporadično oklevanje. Nikakav metod propagande ne može promeniti prirodu ovog makro-socijalnog fenomena, niti prirodu normalnog ljudskog bića. Oni ostaju strani jedno drugom. Gore opisana podela na tri skupine ne treba da bude identifikovana sa članstvom neke partije, koja je zvanično ideološka a u suštini patokratska. Ovakav sistem uključuje mnoge normalne ljude koji su primorani da se pridruže ovakvoj partiji pod raznim okolnostima i koji moraju da se pretvaraju što bolje mogu da predstavljaju razumnije pristalice te partije. Posle godinu ili dve slepog izvršavanja instrukcija oni počinju da bivaju nezavisni i da ponovo uspostavljaju snažnije veze sa zajednicom. Nekadašnji prijatelji počinju da shvataju srž dvostruke igre. Takva je situacija u kojoj se nalazi veliki broj pristalica nekadašnje ideologije, koja sada ima izmenjenu funkciju. Oni su takođe i prvi koji počinju da protestuju da novi sistem ne ispunjava istinski njihova stara politička uverenja. Moramo se podsetiti da ljudi od poverenja, čija se lojalnost patokratiji unapred pretpostavlja na osnovu njihove psihološke strukture, ne moraju da pripadaju partiji; oni stoje iznad nje. Pošto je obrazovana tipična patokratska struktura, stanovništvo je efektivno razjedinjeno – polarizovano – u skladu sa potpuno drugačijim principima nego što bi to mogao da zamisli neko ko sliku o ovom fenomenu stiče spolja i na način, čija je priroda potpuno neshvatljiva za nekoga ko nema osnovni odgovarajući trening. Međutim, intuitivni osećaj za ove uzroke postepeno raste među većinom populacije u zemlji obuzetoj ovom bolešću. Osoba koja je odrasla u sistemu normalnog čoveka je od detinjstva naviknuta da u prednjem planu vidi ekonomske i ideološke probleme, najčešće kao posledicu socijalne nepravde. Ovakvi koncepti su se pokazali iluzornim i neefikasnim na najtragičniji način: ovaj makro-socijalni fenomen ima svoje sopstvene karakteristike i zakonitosti koji se mogu proučavati i shvatiti samo u okviru odgovarajućih kategorija. Međutim, napuštajući stari prirodni metod razumevanja i istražujući unutrašnju uzročnost fenomena, zadivljeni smo iznenađujućom tačnošću kojom se on otkriva ispitan svojim sopstvenim zakonitostima. S obzirom na pojedince, uvek je reč o širem spektru individualizma i uticajima okoline. U statističkim analizama ovi varijabilni faktori nestaju i na površinu izbijaju suštinske konstantne odlike. Celina tako postaje jasna baza za uzročnu determinisanost. To objašnjava relativnu lakoću kojom se sa proučavanja uzročnosti prelazi na predviđanja budućih promena u okviru fenomena. Tokom vremena se tačnost prikupljenih znanja potvrđuje ostvarenjem ovih predviđanja. Razmotrimo sada pojedinačne slučajeve. Na primer: srećemo dvoje ljudi čije nas ponašanje navodi na sumnju da je reč o psihopatama, ali njihovi stavovi prema patokratskom sistemu su sasvim drugačiji, stav prvog je afirmativan, drugog bolno kritičan. Istraživanje na osnovu provere oštećenja moždane kore će potvrditi takvu patologiju kod prve osobe, ali ne i kod druge. U drugom slučaju je reč o ponašanju koje veoma podseća na psihopatsko, ali podloga je drugačija. Ukoliko je nosilac suštinski psihopatskog gena pre rata bio pripadnik ekstremno antikomunističke partije, on će biti tretiran kao „ideološki neprijatelj" tokom perioda formiranja patokratije. Međutim, uskoro će pronaći modus vivendi sa novim rukovodstvom i uživati izvestan stepen tolerancije. Trenutak kada će se preobratiti u pristalicu nove „ideologije" i naći put natrag do vladajuće partije je samo pitanje vremena i okolnosti. Ukoliko se u porodici predanog patokrate začne sin koji ne poseduje odgovarajuće gene, zahvaljujući srećnom genetskom sticaju okolnosti (ili ukoliko je nasledio gene biološko-psihološki normalnog partnera), takav sin će rasti u odgovarajućoj omladinskoj organizaciji, odanoj patokratskoj partiji. Međutim, pošto dostigne punoletstvo, počeće da naginje zajednici normalnih ljudi. Opozicija, taj svet koji oseća i misli normalno, postaje mu sve bliži; tamo on pronalazi sebe i sistem vrednosti – nepoznat – a opet tako blizak. Najzad između njega i njegove porodice, partije, okruženja dolazi do konflikta koji se može ispoljiti na više ili manje dramatičan način. To počinje kritičkim stavovima i pisanjem naivnih apela sa zahtevom za promenama u partiji u smeru zdravog razuma, naravno. Takvi ljudi najzad započinju bitku na strani zajednice, podnoseći žrtve i trpeći patnju. Drugi odlučuju da napuste domovinu i odlaze u strane zemlje, usamljeni među ljudima koji ne mogu razumeti niti njih, niti probleme uz koje su odrasli. S obzirom na fenomen u celini mogu se predvideti njegove karakteristike i procesi promene i proceniti vreme kada će nastupiti. Nezavisno od njegove geneze nijedna patokratska aktivnost u zemlji u kojoj deluje ovaj fenomen ne može preći pomenute granice postavljene biološkim faktorima. Fenomen će se razvijati u skladu sa obrascima koje smo upravo opisali, nagrizajući sve dublje društveno tkivo zemlje. Jednopartijski sistem, kao rezultat ovog razvoja, će se podvojiti od samog početka: jedno krilo je dosledno patokratsko i stiče nadimak „doktrinarno", „tvrdo", „beton" i slično. Drugo se smatra liberalnijim i u stvari u njemu odjek originalne ideologije najduže traje. Predstavnici tog drugog krila pokušavaju onoliko snažno koliko im to njihova ograničena snaga dopušta da usmere tu neobičnu realnost u smeru prihvatljivijim za ljudski razum i ne gube u potpunosti dodir sa vezama unutar zajednice. Prva unutrašnja kriza nastupa otprilike deset godina nakon što je sistem nastao; kao rezultat, zajednica normalnih ljudi dobija nešto više slobode. Tokom tog perioda akcija spolja može računati na saradnju sa snagama iznutra. Patokratija izaziva koroziju čitavog društvenog organizma, trošeći njene veštine i snage. Delovanje liberalnijeg krila partije i njihov oživljujući uticaj na čitavo društvo postepeno opada. Tipične patokrate u potpuno razorenoj strukturi nacije preuzimaju sve rukovodeće pozicije. Takvo stanje mora biti kratkoročno, budući nijedna ideologije ne može da ga oživi. Međutim, dolazi vreme kada želja mase običnih ljudi da ponovo žive kao normalna ljudska bića raste i kada joj se sistem više ne može odupreti. Neće doći do velike kontra revolucije; umesto toga će uslediti manje ili više žestok proces regeneracije. Patokratija čak u još manjoj meri predstavlja društveno-ekonomski sistem nego društvenu strukturu ili politički sistem. To je makro-socijalni kužni proces koji obuhvata čitavu naciju i razvija se u smeru sebi svojstvenih pato-dinamičkih karakteristika. Fenomen se menja suviše brzo da bismo mogli da ga pojmimo u stabilnim kategorijama ne isključujući evolucione procese kojima je društveni sistem izložen. Bilo koji način razumevanja koji mu pripisuje stalne karakteristike čini da izgubimo uvid u njegov pravi sadržaj. Dinamika transformacije tokom vremena je deo prirode fenomena; mi ni na koji način ne možemo da dosegnemo razumevanje izvan njegovih sopstvenih karakteristika. Dok god za razumevanje ovog patološkog fenomena koristimo metod koji se bavi određenim političkim doktrinama, čiji je sadržaj drugačiji od prave prirode fenomena, nećemo biti u stanju da identifikujemo njegove uzroke i karakteristike. Ideologija će moći da sakrije njegove suštinske odlike od uma naučnika, političara i običnih ljudi. Pod takvim okolnostima mi nikada nećemo razraditi delotvorne metode koje mogu obuzdati patološku samo-reprodukciju ovog fenomena ili njegove ekspanzionističke spoljne uticaje. Ignota nulla curatio morbi! Međutim, kada jednom razumemo etiološke faktore neke bolesti i njena dejstva, kao i pato-dinamiku njenih promena, uvidećemo da potraga za lekovitim metodama u principu postaje mnogo lakša. Nešto slično se može primeniti i na makro-socijalni fenomen o kome smo u ovom poglavlju diskutovali.          Sadržaj knjige

---

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta