Normalni_ljudi_pod_patokratskom

Kao što je napred pomenuto, psihološka anomalija, koja se karakteriše kao suštinska psihopatija, inspiriše sveobuhvatan fenomen u visoko razvijenoj patokratiji i može se preko biološke analogije uporediti sa dobro poznatim fenomenom pod nazivom daltonizam, slepilom za boje odnosno delimičnim slepilom, nerazlikovanjem crvene i zelene. U svrhu intelektualne vežbe hajde da zamislimo da su daltonisti uspeli da dođu na vlast u nekoj zemlji i zabranili stanovnicima razlikovanje te dve boje, eliminišući razliku između zelenog (nezrelog) i zrelog paradajiza. Posebne biljne komisije, naoružane pištoljima i palicama, bi patrolirale kroz tu oblast da se uvere da građani ne biraju samo zrele paradajize za branje, što bi bio znak da razlikuju crveno i zeleno. Ovi inspektori, naravno, sami ne bi mogli da budu potpuno slepi za boje (u suprotnom ne bi mogli da obavljaju ovu ekstremno važnu funkciju), ne bi patili od delimičnog slepila za ove boje. Međutim, morali bi da pripadaju klanu ljudi koji postanu nervozni čim započne bilo kakav razgovor o bojama.

Pored takvih zvaničnika oko sebe ljudi bi čak dobrovoljno počeli da jedu zeleni paradajz i da veoma uverljivo svedoče da je on zreo. Međutim, ako bi jednog dana strogi inspektori otišli do neke udaljene bašte, nastalo bi mnoštvo komentara koje ne moram da predstavljam u jednom naučnom radu. Građani bi brali lepe, zrele paradajize, pravili salatu s pavlakom i dodavali par kapi ruma radi ukusa.

Ako smem da sugerišem, svi normalni ljudi, kojima je sudbina odredila da žive pod patokratskom vlašću, pretvaraju spravljanje salate po ovom receptu u simbolični običaj. Svaki gost koji prepozna ovaj simbol po njegovoj boji ili aromi će se suzdržati od bilo kakvih komentara. Ovakav običaj može da ubrza ponovno uspostavljanje sistema normalnih ljudi.

Patološki autoriteti su uvereni da će adekvatni pedagoški, indoktrinirajući, propagandni i nasilni metodi moći da nauče osobu sa normalnom instinktivnom bazom, opsegom osećanja i bazičnom inteligencijom da razmišljaju i osećaju na njihov sopstveni drugačiji način. Ovo ubeđenje je samo neznatno manje nerealistično, psihološki govoreći, nego uverenje da bi se mogla degradirati sposobnost ljudi da vide boje. U stvari, normalni ljudi se ne mogu osloboditi karakteristika, kojima je vrsta homo sapiensa obdarena svojom filogenetičkom prošlošću. Takvi ljudi neće prestati da osećaju i opažaju psihološke i društveno-moralne fenomene na isti način kako su to činili njihovi preci tokom stotina generacija. Svaki pokušaj da se društvo potčini opisanom fenomenu, da se „nauči“ tom drugačijem iskustvenom modelu, uvedenom zbog patološkog egoizma, doživljava neuspeh, nezavisno od toga koliko je generacija prošlo. Međutim, on izaziva seriju neodgovarajućih psiholoških rezultata, koji patokratama mogu dati privid uspeha. Ali on istovremeno provocira zajednicu da razvije precizne, dobro promišljene mere samoodbrane, bazirane na kognitivnim i kreativnim naporima.

Patokratsko rukovodstvo veruje da može ostvariti stanje, u kome će potčiniti um tih „drugih“ ljudi preko delovanja na njihovu ličnost, putem perfidnih pedagoških metoda, masovnih dezinformacija i psihološkog terora; ova vera je za njih od fundamentalnog značaja. U svom pojmovnom svetu patokrate smatraju da se podrazumeva da drugi ljudi prihvataju njihov očigledan, realističan i pojednostavljen način poimanja realnosti. Iz nekih misterioznih razloga ti „drugi“ izvrdavaju, izmiču se i jedni drugima pričaju viceve o patokratama. Neko mora biti odgovoran za to: predrevolucionarni elementi ili neka strana radio-stanica. Samim tim postaje neophodno razviti bolju metodologiju delovanja, naći bolje „inženjere duše“ sa izvesnim literarnim talentom i izolovati zajednicu od nepodesne literature i svakog stranog uticaja. Ovakva saznanja i šaputanje intuicije da je sve to Sizifov posao treba potisnuti iz polja svesti patokrata.

Konflikt postaje dramatičan za obe strane. Prvi osećaju da je ugrožena njihova ljudskost, da su izloženi zatupljivanju i primorani da razmišljaju na način suprotan zdravom razumu. Drugi zataškavaju slutnju da će, ukoliko ti ciljevi ne mogu biti ostvareni, sve pre ili kasnije morati da se vrati na vladavinu „normalnog“ čoveka, uključujući i njihov osvetoljubivi nedostatak razumevanja za osobenosti patokrata. Dakle, ako ne funkcioniše, bolje je ne razmišljati o budućnosti, već jednostavno prolongirati status quo koristeći se pomenutim metodama. Kako napredujemo ka kraju knjige, pojaviće se i potreba da razmotrimo načine kako da se razreši ovaj Gordijev čvor.

Međutim, pedagoški sistem, koji je sazreo pod patološkim egoizmom i ograničenjima, proizvodi seriju negativnih rezultata, posebno kod generacija koje ne poznaju druge uslove života. Razvoj ličnosti je osiromašen, posebno u pogledu jedva primetnih vrednosti, široko prihvaćenih u društvu. Uočavamo kako se za karakterističan nedostatak poštovanja za sopstveni organizam i glas prirode i instinkta, udružen sa brutalnošću osećaja i navika, nalazi izgovor u nepravdi. Tendencija da se prilikom interpretacije ponašanja onih koji su uslovili našu patnju pribegne moralnim osudama ponekad vodi u demonološki pogled na svet. Istovremeno, prilagođavanje i obogaćivanje resursa u tim izmenjenim okolnostima postaju objekt saznanja.

Osobu, koja je duže vreme bila izložena egoističnom ponašanju patoloških pojedinaca, prožima njihova psihološka građa u takvom intenzitetu, da često možemo prepoznati onu vrstu psiholoških anomalija koja je delovala na nju. Ličnosti nekadašnjih zatvorenika u koncentracionim logorima prožete su uobičajenim psihopatskim materijalom, kojim ih hrane ljihovi komandiri i mučitelji, stvarajući fenomen, toliko rasprostranjen da je kasnije za psihoterapiju postao primarni motiv istraživanja. Kada postanu svesni toga, to im olakšava da odbace jaram i da ponovno uspostave kontakt sa normalnim ljudskim društvom. Posebno ukazivanje na odgovarajuće statističke podatke u pogledu pojave psihopatije među tom populacijom, olakšava njihove pokušaje da razumeju godine svojih noćnih mora i da ponovo izgrade poverenje u svoje bližnje.

Ova vrsta psihoterapije bi bila izuzetno korisna za ove ljude koji je najviše trebaju, ali se na žalost pokazala rizična za psihoterapeuta. Pacijenti lako stvaraju vezivni transfer, na žalost veoma često tačan, između informacija, koje su dobili tokom takve terapije (posebno u oblasti psihopatije) i realnosti koja ih okružuje pod vladavinom tzv. „popularne demokratije“. Nekadašnji logoraši su nesrećno nesposobni da drže jezik za zubima, što izaziva intervenciju od strane političkih autoriteta.

Kada su se američki vojnici vratili iz zatvoreničkih kampova u Severnom Vijetnamu, mnogi od njih su pokazivali da su bili izloženi indoktrinaciji i drugim metodama uticaja patološkog materijala. Kod mnogih od njih se javio izvestan stepen transpersonalizacije. U SAD se ovo nazivalo „programiranjem“ i nezavisni psihoterapeuti su nastavljali sa terapijom u svrhu njihovog deprogramiranja. Dogodilo se da su se, pored ostalog, suočili sa protivljenjem i kritičkim komentarima u pogledu svojih veština. Kada sam čuo o tome, pomislio sam: „Dragi Bože, kakav bi to interesantan posao bio za psihijatra koji dobro razume ovaj materijal.“

Patokratski svet, svet patološkog egoizma i terora, je tako teško shvatljiv za ljude koji su odrasli van oblasti delovanja ovog fenomena, da oni često pokazuju dečiju naivnost, čak i ako su studirali psihopatologiju i ako su psiholozi po profesiji. Nema realnih podataka u njihovom odnosu, savetu, zamerkama i psihoterapiji. To objašnjava zašto su njihovi napori površni, opasni i uglavnom beskorisni. Njihov egoizam transformiše njihovu dobru volju u loše rezultate.

Onaj ko je lično iskusio takvu realnost iz noćne more, posmatra ljude, koji u istom vremenskom okviru nisu napredovali u njenom razumevanju, kao uobražene, ponekad jednostavno kao pakosne. Tokom svojih iskustava i kontakta sa ovim makro-socijalnim fenomenom, on je sakupio izvesno praktično znanje o njemu i njegovoj psihologiji i naučio da zaštiti svoj lični integritet. Ovo iskustvo, koje bez mnogo ceremonija odbijaju „ljudi koji ništa ne razumeju,“ postaje za njega psihološko breme, sileći ga da potraži društvo ljudi čija su iskustva slična. Takva osoba bi trebalo da bude tretirana kao neko ko poseduje vredne naučne podatke; razumevanje bi za njega predstavljalo makar delimičnu psihoterapiju i istovremeno otvorilo vrata shvatanju ove realnosti.

Želeo bih da ovde podsetim psihologe da ovakva vrsta iskustva i njihovo razorno delovanje na ličnost čoveka nisu nepoznata naučnoj teoriji i praksi. Često nailazimo na pacijente koji traže adekvatnu pomoć: pojedinci koji su odrasli pod uticajem patoloških, posebno psihopatskih ličnosti koji su preko patološkog egoizma bili nagnani da prihvate abnormalni način razmišljanja. Čak i delimično određivanje tipa patoloških faktora, koji su delovali na njih, nam pomaže da odredimo psihoterapeutske mere. U praksi veoma često srećemo slučajeve da je pacijent bio izložen takvoj patološkoj situaciji u ranom detinjstvu i tada moramo koristiti dugoročne mere i raditi veoma pažljivo, koristeći različite tehnike, da bismo mu pomogli da razvije svoje pravu ličnost.

Deca pod roditeljskim patokratskim patronatom su „zaštićena“ do školskog uzrasta. Tada se sreću sa pristojnim, normalnim ljudima koji pokušavaju da ograniče ove destruktivne uticaje što je više moguće. Najintenzivnije delovanje nastaje za vreme adolescencije i narednog perioda intelektualnog sazrevanja koje se može javiti pod uticajem pristojnih ljudi. Ovo spašava zajednicu normalnih ljudi od dubljih defornacija na ličnom nivou i širenja neuroza. Ovaj period opstaje u okviru postojane memorije i postaje na taj način pristupačan za uvid, refleksiju i oslobađanje od iluzije. Psihoterapija bi se kod ovih ljudi gotovo isključivo sastojala od korišćenja pravog znanja o suštini ovog fenomena.

Nezavisno od društvene lestvice, unutar koje je ljudska jedinka prisilno odgajana od strane patoloških ličnosti, bilo individualno, grupno, društveno ili makro-socijalno, principi psihoterapeutskog delovanja bi bili slični i trebalo bi da budu zasnovani na podacima koji su nam poznati i na razumevanju psihološke situacije. Učiniti pacijenta svesnim one vrste patoloških faktora, kojima je bio izložen, i solidarno razumevanje za rezultate njihovog delovanja je osnova za ovakvu terapiju. Mi ne koristimo ovaj metod ukoliko u individualnom slučaju imamo indikacije da je pacijent nasledio taj faktor. Međutim, ovo ograničenje ne bi trebalo da se primeni na makro-socijalni fenomen koji razorno deluje na dobrobit čitavih nacija.

Ukoliko je osoba sa normalnim ljudskim instinktima i bazičnom inteligencijom već čula ili čitala o takvom sistemu nemilosrdne autokratske vladavine „bazirane na fanatičnoj ideologiji“, ona oseća da je već formirala mišljenje o tom fenomenu. Međutim, direktna konfrontacija sa fenomenom će u njoj neminovno proizvesti osećaj intelektualne bespomoćnosti. Sve njene ranije predstave će se u praksi pokazati potpuno neupotrebljivim; one gotovo ništa ne objašnjavaju. Ovo proizvodi nagrizajući osećaj da su ona i društvo u kome je odrasla prilično naivni.

Svako ko je sposoban da prihvati tu gorku beskorisnost, uz svest o sopstvenom neznanju, koja bi filiozofa učinila ponosnim, će istovremeno uspeti da pronađe orijentire unutar tog devijantnog sveta. Međutim, egoistično čuvanje svog sopstvenog pogleda na svet od dezintegrirajućeg oslobađanja od iluzija i pokušaj da se one kombinuju sa opažanjima iz te nove, razorne realnosti, samo stvara mentalni haos. Potonje je sa novom vladavinom kod nekih proizvelo nepotrebne konflikte i oslobađanje od iluzija; drugi su se potčinili patološkom realitetu. Jedna od razlika, koja se opaža između normalno otporne osobe i nekoga ko je podlegao transpersonifikaciji, je da je prva u većoj meri sposobna da preživi dezintegraciju te kognitivne praznine, dok drugi ispunjava ovu prazninu patološkim materijalom bez ikakve valjane kontrole.

Kada ljudski um dođe u kontakt sa tom novom realnošću, tako drugačijom od bilo čega iz iskustava, sa kojima se suočila osoba koja je odrastala u društvu, kojim upravljaju normalni ljudi, on pokazuje simptome psiho-fiziološkog šoka u ljudskom mozgu sa visokim tonusom inhibicija na moždanoj kori i gušenju osećanja odnosno njihovom povremenom nekontrolisanom izlivu. Um tada radi sporije i manje pronicljivo jer su asocijativni mehanizmi postali nedelotvorni. Posebno ukoliko osoba ima direktan kontakt sa psihopatskim predstavnicima nove uprave, koji koriste svoja iskustva da bi traumatizovali umove „drugih“ svojim sopstvenim ličnostima, njihov um podleže stanju kratkoročne katatonije. Ponižavajuće i arogantne tehnike i brutalno paramoraliziranje zamagljuju njen proces razmišljanja i sposobnosti za samoodbranu, dok se njihov divergentni iskustveni sistem ukotvljuje u njenom umu. Naočigled ove vrste fenomena svaka moralizatorska procena ponašanja osobe u ovakvoj situaciji postaje u najbolju ruku netačna.

Tek kada ta neverovatno neprijatna stanja prođu, zahvaljujući boravku u blagonaklonoj okolini, postaje moguća refleksija, uvek težak i bolan proces, ili svest da je čovekov um i zdrav razum obmanjen nečim što ne može biti prolagođeno normalnoj ljudskoj imaginaciji.

Čovek i društvo stoje na početku dugog puta nepoznatih iskustava koja posle mnogo iskušenja i zabluda konačno vode do izvesnog hermetičkog (zatvorenog) znanja o tome kakva svojstva poseduje ovaj fenomen i uz to kako najbolje izgraditi psihološku odbranu. Posebno tokom disimulativne faze koja omogućuje da se život prilagodi tom različitom svetu i time stvore mnogo podnošljivije životne okolnosti. Treba da se osposobimo da posmatramo psihološki fenomen, znanje, imunizaciju i prilagođavanje kao nešto što se ne može unapred predvideti i koji se ne mogu razumeti u svetu koji postoji u sistemu pod upravom normalnog čoveka. Međutim, normalna osoba se nikada u potpunosti ne može prilagoditi patološkom sistemu; lako je biti pesimističan u pogledu konačnih rezultata.

Ovakva iskustva se razmenjuju tokom večernjih diskusija unutar kruga prijatelja, stvarajući pri tom u ljudskom umu neku vrstu kognitivnog konglomerata koji je u početku nekoherentan i sadrži činjenične nedostatke. Uključivanje moralnih kategorija u poimanje ovog makro-socijalnog fenomena i način na koji se neki pojednici ponašaju je proporcionalno mnogo veće unutar novog pogleda na svet nego što bi to diktiralo navedeno naučno znanje. Ideologija, koju patokratija zvanično propoveda, nastavlja da obnavlja ovu snagu, koja stalno opada, dok ljudski um ne uspe da je lokalizuje kao nešto sporedno što se ne može opisati na osnovu suštine fenomena.

Moralne i religiozne vrednosti kao i vekovno kulturno nasleđe nacije, većini zajednica pruža podršku kako u individualnoj, tako i u kolektivnoj potrazi i probijanju kroz džunglu neobičnih fenomena. Ova sposobnost zapažanja, koju poseduju ljudi unutar sistema prirodnog pogleda na svet, sadrži nedostatak koji za duži niz godina sakriva srž fenomena. Pod takvim uslovima kako instinkti, tako i osećaji i bazična inteligencija predstavljaju instrument, stimulišući čoveka da napravi izbore, što je u velikoj meri nesvesno.

Pod uslovima, koje je kreirala patokratska vladavina, gde su opisani psihološki nedostaci presudni da bi se neko pridružio aktivnostima u takvom sistemu, naš prirodni, ljudski instinktivni supstrat je instrument, faktor, koji nas navodi da se pridružimo opoziciji.

Istovremeno, okruženje, ekonomska i ideološka motivacija koji utiču na formiranje individualne ličnosti, uključujući one političke stavove koji su usvojeni ranije, igraju ulogu modifikujućih faktora, iako nisu toliko postojani u vremenu. Aktivnost potonjih faktora, iako relativno jasna u odnosu prema pojedincu, nestaje pri statističkom pristupu i opada tokom godina patokratske vladavine. Odluke i izbori koje pravi zajednica normalnih ljudi su još jednom konačno određene biološki nasleđenim faktorima, te tako nisu proizvod izbora te osobe, već pretežno nesvesnih procesa.

Opšta čovekova inteligencija, posebno njegov intelektualni nivo, igra relativno ograničenu ulogu u procesu biranja načina akcije, kao što je to izraženo u statistički značajnoj ali maloj korelaciji (-0.16). Što je veći opšti nivo nadarenosti osobe, to je za nju obično teže da se pomiri sa ovom drugačijom realnošću i da nađe modus vivendi sa njom.

Istovremeno, postoje nadareni i talentovani ljudi, koji se pridružuju patokratiji, dok se oštre reči neslaganja mogu čuti od jednostavnih, neobrazovanih ljudi. Samo oni ljudi sa najvišim stepenom inteligencije, koji, kako je pomenuto, ne prate psihopate, nisu u stanju da pronađu smisao života unutar takvog sistema. Oni ponekad uspevaju da iskoriste prednosti svog superiornog duhovnog ustrojstva da bi bili od koristi drugima. Rasipanje talenata donosi katastrofu svakom društvenom sistemu.

Budući da se faktori zasnovani na zakonima genetike pokazuju odlučujućim, zajednica se na osnovu do tada nepoznatih kriterijuma deli na pristalice nove vladavine, već spomenuta nova srednja klasa, i većinu opozicije. Kako se karakteristike koje uzrokuje ta nova podela javljaju u manje ili više sličnoj proporciji unutar svake starosne socijalne grupe ili nivoa, ta nova podela ide tačno do tradicionalnih predstavnika društva. Ako se pozabavimo ranijim raslojavanjem, čije je formiranje bilo odlučujući uslovljeno faktorom talenta, kao horizontalnim, novo raslojavanje treba posmatrati kao vertikalno. Najpresudniji faktor u potonjem je visoka bazična inteligencija, koja je, kao što već znamo, široko rasprostranjena u svim društvenim grupama.

Čak i oni ljudi, koji su bili žrtve socijalne nepravde u prethodnom sistemu i koji su se integrisali u novi sistem, koji ih je navodno štitio, polako počinju da ga kritikuju. Iako su bili primorani da pristupe patokratskoj partiji, mnogi bivši predratni komunisti u domovini autora su kasnije postepeno postajali kritični, koristeći u najvećoj meri nedvosmislen jezik. Poricali su da je vladajući sistem po svojoj prirodi komunistički, ubedljivo ukazujući na aktuelnu razliku između ideologije i realnosti. Pokušavali su da o tome izveste svoje drugove u stranim zemljama putem pisama. Zabrinuti zbog ovakvog „izdajstva,“ ti drugovi su slali pisma svojoj lokalnoj partiji u tim drugim zemljama, odakle bi ona bila vraćena tajnoj policiji u zemlji porekla; autori ovih pisama su plaćali cenu životom ili godinama u zatvoru. Nijedna druga socijalna grupa nije bila izložena tako strogoj policijskoj kontroli kao oni.

Nezavisno od pojedinačnog mišljenja o komunističkoj ideologiji ili partiji, delili smo mišljenje da su stari komunisti u potpunosti bili kompetentni da razlikuju šta je bilo a šta nije bilo u skladu sa njihovom ideologijom i verovanjima. Njihovi, u osnovi veoma jasni stavovi, veoma popularni unutar kružoka starih komunista u Poljskoj, su impresivni i čak podsticajni. Međutim, zbog korišćenja operativnog jezika oni kao suviše moralizatorske interpretacije nisu u skladu sa ovim delom. Istovremeno moramo priznati da većina poljskih predratnih komunista nisu bili psihopate.

Sa stanovišta ekonomije i realnosti svaki sistem u kome je većina imovine i radnih mesta u državnom vlasništvu je de jure i de facto državni kapitalizam a ne komunizam. Takav sistem ispoljava obeležja primitivnog kapitalističkog eksploatatora iz devetnaestog veka koji nije posedovao zadovoljavajuće shvatanje svoje uloge u društvu i veze između njegovih sopstvenih interesa i blagostanja radnika. Radnici su u velikoj meri svesni tih obeležja, posebno ukoliko su sakupili izvesnu količinu znanja tokom svojih političkih aktivnosti.

Razuman socijalista, koji teži da zameni takav sistem nekim sistemom u skladu sa svojim idejama, koji bi se bazirao na učešću radnika u administraciji na radnom mestu i profitu, bi odbio ovakav sistem kao najgori vid kapitalizma. Napokon, koncentracija kapitala i vladavine na jednom mestu uvek vodi do degeneracije. Kapital mora biti izložen autoritetu otvorenosti. Eliminisanje takve degenerisane forme kapitalizma bi trebalo da bude primarni zadatak za svakog socijalistu. Bez obzira na to, zaključivanje putem socijalnih i ekonomskih kategorija očigledno ne pogađa srž stvari.

Iskustvo istorije nas uči da svaki pokušaj da se komunizam uvede revolucionarnim metodama, bilo silom ili potajno, vodi do okretanja tog procesa u pravcu anahronih i patoloških oblika, čija suština i sadržaji ostaju nepristupačni umu koji koristi prirodni pogled na svet. Evolucija konstruiše i transformiše brže nego revolucija i nije praćena takvim tragičnim teškoćama.

Jedno od prvih iskustava, koje je stekla zajednica normalnih ljudi, je ta da je superiornija od novih vladara u inteligenciji i praktičnim veštinama, nezavisno od toga, koliko oni pokušavali da sebe predstave kao genije. Čvor zaglupljujućeg razmišljanja postepeno popušta i fascinacija nepostojećim tajnim znanjem nove vladavine počinje da bledi, praćena sticanjem preciznih znanja o novoj realnosti.

Svet normalnih ljudi je uvek superioran u odnosu na devijantan kada god su potrebne konstruktivne aktivnosti, bilo da je reč o rekonstrukciji razorene zemlje, oblasti tehnologije, organizaciji ekonomskog života ili naučnom i medicinskom radu. „Oni bi hteli da grade, ali ne mogu mnogo da urade bez nas.“ Kvalifikovani stručnjaci su često traženi u izvesnoj meri; na žalost i suviše često oni se posmatraju kao kvalifikovani samo dok posao ne bude završen, posle čega mogu da budu uklonjeni. Kada je fabrika pokrenuta, stručnjaci mogu da odu; upravljanje će preuzeti neko drugi, nesposoban da pokrene dalji progres, pod čijom će upravom većina uloženih napora biti protraćena.

Kao što smo već istakli, svaka psihološka anomalija je u stvari neka vrsta nedostatka. Psihopatija se pre svega zasnovana na nedostacima u instinktivnom supstratu; međutim, njihov uticaj, koji se širi na mentalni razvoj drugih, takođe vodi do deficita u opštoj inteligenciji, kao što je već opisano. Intelektualni deficit kod normalne osobe, koji je izazvan psihopatijom, nije kompenzovan specijalnim psihološkim znanjima koja smo uočili kod nekih psihopata. Ovakvo znanje gubi svoju hipnotičku moć kada normalni ljudi nauče da dobro razumeju ovaj fenomen. Psihopatolog samim tim nije iznenađen činjenicom da je svet normalnih ljudi superioran u pogledu veština i talenta. Ipak, za društvo, ovo predstavlja otkriće koje budi nadu i psihološko opuštanje.

Budući da je naša inteligencija superiornija od njihove, mi ih možemo prepoznati i razumeti kako razmišljaju i deluju. To je ono što osoba samoinicijativno uči u takvom sistemu, primorana svakodnevnim potrebama. Ona to uči dok radi u svojoj kancelariji, školi, fabrici, kada je u kontaktu sa vlastima i kada je uhapšena; ponekad samo nekoliko ljudi uspeva da to izbegne. Autor i mnogi drugi su dosta naučili o prirodi ovog makro-socijalnog fenomena tokom prinudnog indoktrinirajućeg školovanja. Organizatori i predavači sigurno nisu nameravali da postignu takav rezultat. Praktično znanje o ovom fenomenu raste, zahvaljujući kome zajednica stiče resurse potrebne za akciju, koji je osposobljavaju da bolje iskoristi slabe tačke vladajućeg sistema. Ovo omogućava reorganizaciju društvenih veza, koja vremenom ubire plodove.

Ta nova nauka je neprocenjivo bogata kazuističkim detaljima (sporna pitanja savesti); međutim, ja bih je okarakterisao kao pretežno literarnu. Ona sadrži znanje i opis fenomena u kategorijama prirodnog pogleda na svet, na odgovarajući način modifikovane u skladu sa potrebom da se razume materija koja u stvari stoji van dosega njegove primenljivosti. Ovo otvara vrata stvaranju izvesnih doktrina, koje zaslužuju posebnu studiju, jer sadrže parcijalnu istinu, kao što je demonološka interpretacija fenomena.

Upoznavanje sa tim fenomenom je praćeno razvojem jezika za sporazumevanje putem koga društvo može ostati informisano i upozoreno na opasnost. Treći jezik se javlja paralelno sa već opisanom ideološkom dvoznačnošću; delimično, on pozajmljuje nazive, koje koristi službena ideologija u njihovim transformisanim, modifikovanim značenjima. Delimično, ovaj jezik operiše rečima, pozajmljenih iz životnih viceva koji kruže. Uprkos svojoj neobičnosti ovaj jezik postaje koristan način komunikacije i igra ulogu u ponovnom obnavljanju društvenih veza. Gle, taj se jezik može prevesti i može se koristiti u odnosima sa građanima drugih zemalja sa sličnim sistemima vladavine, čak i ako je „zvanična ideologija“ te zemlje drugačija. Međutim, uprkos naporima pisaca i naučnika, ovaj jezik omogućava komunikaciju samo iznutra; on postaje hermetičan izvan dosega ovog fenomena, nerazumljiv za ljude kojima nedostaje odgovarajuće lično iskustvo.

Važno je spomenuti ulogu koju tokom takvih vremena igra jedna određena grupa pojedinaca; oni učestvuju u otkrivanju prirode ove nove realnosti i pomažu drugima da pronađu pravi put. Oni poseduju normalnu prirodu ali iskustva nesrećnog detinjstva, tokom koga su veoma rano bili izloženi uticaju pojedinaca sa različitim psihološkim devijacijama, uključujući patološki egoizam i metode terorisanja drugih. Novi sistem vladavine pogađa takve osobe, kao društvena manipulacija širokog obima, kakvu poznaju iz svog detinjstva. Od samog početka takvi pojedinci su videli ovu realnost mnogo prozaičnije, tretirajući ideologiju u skladu s njima poznatim paralogističkim pričama, čija je svrha bila da sakriju gorku realnost od njihovih mladalačkih iskustava. Uskoro su dolazili do istine, budući da je geneza i priroda zla nezaivisna od društvene lestvice na kojoj se javlja.

Takvi ljudi su retko shvaćeni u srećnim društvima; ali oni su tada bili dragoceni. Njihova objašnjenja i saveti su se pokazali tačnim i bili preneti drugima, objedinjujući mrežu ovog opažajnog nasleđa. Međutim, njihova sopstvena patnja se udvostručila, jer je bilo suviše sličnih vrsti nepravde za jedan život. Oni su stoga gajili snove o begu u slobodu koja je još uvek postojala u spoljnom svetu.

Konačno, društvo će videti pojavu pojedinaca, koji su sakupili iskustvenu, intuitivnu moć opažanja i praktična znanja o tome kako patokrate razmišljaju i kako takav sistem vladavine funkcioniše. Neki od njih postaju tako umešni u korišćenju tog devijantnog jezika i idioma, da su u stanju da ga koriste kao strani jezik koji su dobro naučili. Budući da su sposobni da protumače odluke vladara, ovi ljudi pružaju savete ljudima koji imaju teškoća sa vlastima. Ovi advokati zajednice normalnih ljudi igraju nenadoknadivu ulogu u životu zajednice.

S druge strane, patokrate nikada ne mogu naučiti da misle u normalnim ljudskim kategorijama. Istovremeno, nesposobnost da predvide reakcije normalnih ljudi kod vlasti vodi do zaključka da je sistem strogo uzročan i da mu nedostaje prirodna sloboda izbora.

Ova nova nauka, koja je izražena jezikom, izvedenim iz devijantne realnosti predstavlja nešto novo za ljude koji žele da razumeju taj makro-socijalni fenomen ali razmišljaju u kategorijama zemalja normalnog čoveka. Pokušaj da se razume ovaj jezik proizvodi izvestan osećaj bespomoćnosti koji podstiče tendenciju da se stvore nove doktrine, razvijene iz pojmova sopstvenog sveta pojedinca i izvesne količine na odgovarajući način odabranog patološkog materijala. Ovakva doktrina bi na primer bila američka anti-komunistička kampanja. Takvi iščašeni i iskrivljeni pojmovi čine razumevanje drugačije realnosti još težim. Neka im ovaj, ovde predstavljen objektivan opis, omogući da prevaziđu prepreku stvorenu na taj način.

U zemljama pod patokratskom vlašću ovo znanje i jezik, posebno ljudsko iskustvo, stvara posredničke veze na takav način da većina ljudi uz pomoć aktivne percepcije može da usvoji objektivan opis tog fenomena bez osnovnih teškoća. Teškoće će nastupiti samo kod najstarije generacije i kod izvesnog broja mladih ljudi, koji su rasli u tom sistemu od malena, što je psihološki razumljivo.

Radio sam jednom sa pacijentkinjom koja je bila zatvorenica u nacističkom koncentracionom logoru. Vratila se iz tog pakla u tako neobično dobrom stanju, da je uspela da se uda i rodi troje dece. Međutim, njene metode odgajanja dece su bile ekstremno stroge jer su u njoj uporno istrajavala sećanja na logoraški život. Reakcija dece je bio neurotični protest i agresivnost prema drugoj deci.

Tokom majčine psihoterapije prizvali smo u njeno sećanje figure muških i ženskih ss-oficira, ističući njihove psihopatske karakteristike (ovi ljudi su prevashodno bili regruti). Da bih joj pomogao da eliminiše njihov patološki materijal iz svoje ličnosti, pružio sam joj uvid u prosečne statističke podatke u pogledu pojave ovakvih pojedinaca unutar celokupne populacije. To joj je pomoglo da dođe do mnogo objektivnijeg pogleda na tu realnost i da obnovi poverenje u zajednicu normalnih ljudi.

Tokom sledeće posete pacijentkinja mi je pokazala cedulju na kojoj je napisala imena lokalnih patokratskih istaknutih ličnosti i dodala dijagnozu koja je u velikoj meri bila tačna. Stavio sam prst na usne, praveći gest ućutkivanja, i upozorio je, ističući da se mi bavimo samo njenim problemima. Pacijentkinja je to razumela i - siguran sam – nije obznanila svoje mišljenje o ovoj materiji na pogrešnim mestima.

Paralelno sa razvojem praktičnog znanja i jezika unutarnje komunikacije formiraju se i drugi psihološki fenomeni; oni su od istinske važnosti za transformaciju života pod patokratskom upravom i njihovo uočavanje je ključno, ukoliko neko želi da razume pojedince i nacije osuđene da žive pod ovakvim uslovima i da procenjuju situaciju u ovoj političkoj oblasti. To uključuje i psihološku imunizaciju ljudi i njihovo prilagođavanje životu pod tako devijantnim okolnostima.

Metode političkog terora (te posebne patokratske vrste), tehnike patološke arogancije i bahato zadiranje u duše drugih ljudi ima na početku tako traumatske efekte da oduzima ljudima sposobnost za svrsishodnu reakciju; već sam naveo psihološke aspekte ovakvog stanja. Deset ili dvadeset godina kasnije ovakvo ponašanje se već prepoznaje kao dobro znano lakrdijanje i ne sprečava žrtvu da svrsishodno deluje. Njeni odgovori su većinom dobro promišljene strategije, razvijene sa pozicije normalnog čoveka i često sprovedene uz podsmeh. Kada čovek može da gleda patnji i čak smrti u oči sa velikom mirnoćom, opasno oružje ispada iz ruku vladara.

Moramo razumeti da taj proces imunizacije nije samo rezultat povećanog praktičnog znanja o ovom makro-socijalnom fenomenu. To je efekat višeslojnog, postepenog procesa porasta znanja, upoznavanja sa ovim fenomenom, stvaranja odgovarajućih navika reagovanja i samokontrole, dopunjen sveobuhvatnim konceptom i moralnim principima, koji su u međuvremenu razrađeni. Posle nekoliko godina isti stimulansi, koji su prvobitno prouzrokovali obeshrabrujuću intelektualnu nemoć i mentalnu paralizu, sada izazivaju želju da se usta isperu nečim jakim kako bi se izbacila nečistoća.

Bilo je trenutaka kada je mnogo ljudi sanjalo o tome da pronađe neku pilulu koja bi im olakšala da izdrže kontakt sa vlastima ili pohađanje obaveznih indoktrinarnih sesija, koje su uglavnom držali patokratski karakteri. Neki anti-depresivi su zaista potvrdili željeni efekat. Dvadeset godina kasnije to je potpuno zaboravljeno.

Kada sam 1951. po prvi put bio uhapšen, sila, arogancija i patokratske metode prisilnog priznanja su mi gotovo u potpunosti oduzele sposobnosti za samoodbranu. Posle samo nekoliko dana bez vode moj mozak je do takvog stepena prestao da funkcioniše, da se čak ne mogu setiti ni događaja koji su doveli do mog iznenadnog hapšenja. Nisam čak bio ne svestan da je to bilo namerno izazvano i da su mogućnosti za samoodbranu uopšte postojale. Činili su sa mnom gotovo sve što su hteli.

Kada sam 1968. bio uhapšen poslednji put, saslušavalo me je pet službenika, koji su izgledali besno. Od jednog određenog trenutka, razmišljajući o njihovim predvidljivim reakcijama, zagledao sam se veoma pažljivo u svako lice. Najvažniji među njima je upitao: “Šta ti je na umu, budalo, zašto nas tako gledaš?“ Odgovorio sam bez imalo straha od posledica: „Jednostavno se pitam zašto toliko mnogo ljudi sa vašeg koloseka na kraju završi na psihijatriji.“ Na trenutak su se trgli, posle čega je isti čovek uzviknuo: „Zato što je ovo tako prokleto užasan posao.“ „Po mom mišljenju postoji i drugi put“, mirno sam odgovorio. Vratili su me u ćeliju.

Tri dana kasnije sam ponovo imao priliku da razgovaram sa njim, ali se ovaj put odnosio sa mnogo više poštovanja. Zatim je naredio da me odvedu – napolje, kako se ispostavilo. Pošao sam kući kroz veliki park, još uvek ne verujući svojim očima. Došavši kući, legao sam u krevet; svet još uvek nije izgledao realno, ali iscrpljeni ljudi brzo padnu u san. Probudivši se glasno sam rekao: „Dragi Bože, zar briga o ovom svetu ne bi trebalo da je u tvojoj nadležnosti?“

Od tog vremena znam ne samo da polovina policijskih oficira završava na psihijatrijskom klinikama, već znam i da je njihova „profesionalna bolest“ kongestivna demencija, na koju se ranije nailazilo samo kod prostitutki. Ne može se nekažnjeno vršiti nasilje nad prirodnim ljudskim osećanjima, bez obzira o kojoj profesiji je reč. Sa te tačke gledišta kamarad kapetan je delimično imao pravo. Međutim, istovremeno su moje reakcije postale otpornije, daleki odjek u odnosu na one pre sedamnaest godina.

Sve ove promene u ljudskoj svesti i podsvesti rezultiraju individualnom i kolektivnom adaptacijom na ovakav sistem. Pod izmenjenim okolnostima, kako materijalnih okolnosti tako i pitanja morala, nastaje obilje resursa, sposobnih da omoguće prevladavanje mnogih teškoća. Takođe se stvara nova mreža zajednice normalnih ljudi za samoodbranu i međusobnu pomoć.

Zajednica deluje usklađeno i svesna je pravog stanja stvari; ona počinje da razvija načine delovanja na različite elemente vlasti i postiže društveno korisne ciljeve. Strpljivo podučavanje i ubeđivanje mediokritetskih predstavnika vlasti zahteva prilično vremena i pedagoške veštine. Zbog toga se za te poslove biraju ljudi mirnog temperamenta, sa dovoljnim znanjem o njihovoj psihologiji i specifičnim talentom za vršenje uticaja na patokrate. Mišljenje da društvo nema nikakvog uticaja na vlast u takvim zemljama nije tačna. U stvarnosti društvo ko-upravlja u izvesnoj meri, ponekad uspevajući a ponekad ne da stvori tolerantnije uslove za život. Međutim, to se događa na potpuno drugačiji način nego u demokratskim zemljama.

Ovaj kognitivni proces, psihološka imunizacija i adaptacija dopušta stvaranje novih interpersonalnih i društvenih veza, koje deluju unutar velike većine, koju smo već nazvali „zajednicom normalnih ljudi“. Te se veze diskretno pružaju u svet srednje klase režima, do ljudi kojima se do izvesnog stepena može verovati. Vremenom ove veze postaju znatno delotvornije nego one koje postoje u društvima sa vladavinom normalnog ljudskog sistema. Razmena informacija, upozorenja i pomoći okružuje čitavu zajednicu. Ko god je u stanju, pruža pomoć osobi koja se našla u nevolji, često na način da se ne zna ko je pružio podršku. Međutim, ako on sam dospe u nevolju zbog neopreznosti sa vlastima, prigovaraće, ali nikada neće pominjati pruženu pomoć.

Moguće je kreirati ovakve veze jer nova podela unutar zajednice samo u ograničenom obimu uzima u obzir faktore kao što je nivo talenta, edukacije i tradicije, povezanih sa nekadašnjim predstavnicima zajednice. Ni umanjene razlike u blagostanju ne poništavaju te veze. Jedna strana ovog socijalnog raslojavanja obuhvata one najviše mentalne kulture, intelektualce, intelektualne specijaliste, radnike u fabrikama i zemljoradnike, ujedinjene u zajedničkom protestu svoje ljudske prirode protiv para-ljudskih iskustvenih i upravljačkih metoda. Ove veze prouzrokuju interpersonalno razumevanje, osećaj zajedništva među ljudima i socijalnim grupama, ranije podeljenih na osnovu ekonomskih razlika i društvene tradicije. Procesi mišljenja koji podržavaju ove veze su pre psihološkog karaktera, sposobni da učine razumljivijim motive nekog drugog. Istovremeno običan narod čuva poštovanje prema ljudima koji su obrazovani i reprezentuju intelektualne vrednosti. Javljaju se izvesne društvene i socijalne vrednosti i mogu dokazati da su stalne.

Međutim, geneza te velike interpersonalne solidarnosti postaje razumljiva samo ako poznajemo prirodu makro-socijalnog fenomena, koji je prouzrokovao oslobađanje ovakvih stavova, zajedno sa prepoznavanjem sopstvene humanosti i humanosti drugih ljudi. Sledeća misao se nameće sama po sebi, naime u kojoj se samo meri te duboke veze razlikuju od američkog „takmičarskog društva“, za koje ranije – ekonomske i društvene – razlike predstavljaju nešto operativno, čak i kada to prevazilazi granice imaginacije.

Čovek bi pomislio da će se kulturni i intelektualni život nacije brzo degenerisati, ako je izložen izolaciji od kulturnog i naučnog života drugih nacija, patokratskim ograničenjima razvoja mišljenja, cenzuri, mentalnom nivou izvršnih vlasti i svemu ostalom što obeležava takvu vladavinu. Međutim, realnost ne daje za pravo ovakvim pesimističkim predviđanjima.

Neophodnost stalnog mentalnog napora unutar te devijantne realnosti, tako suštinski važna za pronalaženje podnošljivog načina života, ne potpuno lišena osećaja za moral, uslovljava razvoj realistične percepcije, posebno u oblasti društveno-psiholoških fenomena. Odbrana uma od delovanja paralogističke propagande, kao i svoje ličnosti od uticaja paramoralizma i drugih, već opisanih tehnika izoštrava procese mišljenja i sposobnost da se razluče ti fenomeni. Ovaj trening je neka vrsta univerziteta za obične ljude.

Tokom takvih vremena društvo dopire do istorijskih izvora tragajući za drevnim korenima ove nesreće i načinima da se sudbina u budućnosti popravi. Naučni i društveni umovi marljivo i kritički ispituju nacionalnu istoriju u potrazi za interpretacijom činjenica, koja bi bila temeljnija i dublja u pogledu psihološkog i moralnog realizma. Mi uporno otkrivamo ono što se dogodilo godinama i vekovima ranije, posmatrajući greške ranijih generacija i rezultate netolerancije ili emocionalno uslovljenog načina donošenja odluka. Takvo obimno kritičko preispitivanje individualnog, društvenog i istorijskog pogleda na svet u potrazi za smislom života i istorije je proizvod nesrećnih vremena i pružiće pomoć na putu ka onim srećnim.

Drugi predmet razmišljanja je postao: moralni problemi, koji se mogu primeniti kako na individualni život tako i na istoriju i politiku. Um počinje da prodire sve dublje u tu oblast, stičući sve rafiniranije razumevanje materije, jer su se stara uprošćavanja pokazala kao nedovoljna. Razumevanje drugih ljudi, uključujući one koji su počinili zločine i kriminalna dela, se javlja pri rešavanju problema: put koji je ranije bio potcenjen. Oproštaj je samo jedan korak iza razumevanja. Kao što je rekla gospođa Stil: „Tout comprendere, c’est tout pardoner.“ (Sve razumeti znači sve oprostiti).

Religija društva je zahvaćena istom transformacijom. Procenat ljudi, koji podržavaju religijska verovanja, nije značajno visok, pogotovo u zemljama gde je uvedena patokratija; međutim, religija doživljava modifikaciju sadržaja i kvaliteta verovanja na takav način da postaje atraktivnija za ljude koji su odrasli ravnodušni prema veri. Stara religija, zasnovana na tradiciji, ritualu i neiskrenosti, se sada transformiše u veru, uslovljenu neophodnim istraživanjima i uverenjima koji uslovljavaju kriterijume ponašanja.

Svako, ko u takvim vremenima čita Jevanđelja, nalazi nešto što je teško razumljivo za druge hrišćane. Toliko je realna sličnost između društvenih odnosa tada u paganskom Rimu i pod ateističkom patokratijom, da čitalac može mnogo lakše da zamisli opisane situacije i življe oseti realnost događaja. Takvo čitanje mu pruža ohrabrenje i savet koje može iskoristiti u svojoj situaciji. Tako, tokom brutalnih vremena konfrontacije sa zlom, ljudska sposobnost razlikovanja ovog fenomena postaje suptilnija; moć opažanja i moralna senzibilnost se povećavaju; kritičke moći se ponekad graniče sa cinizmom.

Jednom prilikom sam dospeo u planinski autobus pun učenika i studenata. Tokom putovanja kola i obližnja brda je ispunila pesma. Stare predratne, zajedljive i frivolne poeme Lesmiana: „Naš predak Noe je bio hrabar čovek…“ i ostalo. Međutim, tekst je bio izmenjen uz humor i literarni talenat i iz njega je bilo izostavljeno sve što je iritiralo te mlade ljude, odrasle tokom teških vremena. Da li je to bio slučajan rezultat?

Kao rezultat svih tih transformacija, uključujući i oslobađanje od samoljublja misli i stavova povezanih sa time, društvo postaje mnogo sposobnije za mentalnu kreativnost koja prevazilazi normalne uslove. Ovakav napor bi bio koristan u svakoj kulturnoj, tehničkoj ili ekonomskoj oblasti kada mu se vlasti ne bi suprotstavljale i gušile ga, osećajući se ugroženim takvim aktivnostima.

Ljudski genije nije rođen u lenjosti blagostanja i unutar uglađenog drugarstva, već pre stoji u vezi sa stalnom konfrontacijom sa jogunastom realnošću koja se razlikuje od običnih ljudskih predstava. Pod takvim uslovima teoretski pristupi širokog obima mogu imati praktičnu, egzistencijalnu vrednost. Stari sistem mišljenja, koji ostaje u upotrebi u slobodnim zemljama, gleda unazad, naivan, lišen osećaja za vrednost.

Ukoliko nacije, koje su dospele u takav položaj, ponovo steknu slobodu, mnoga vredna intelektualna dostignuća će sazreti u kratkom roku. Neće postojati prekomeran strah da li će nacija uspeti da razvije delotvoran društveno-ekonomski sistem. Upravo naprotiv: odsustvo egoističnih grupa, koje vrše pritisak, pomiriteljska priroda društva koje iza sebe ima godine gorkog iskustva i prodoran, moralno produbljen proces mišljenja će dopustiti da put napolje bude relativno brz. Opasnost i pritisak će pre doći spolja, od nacija koje ne razumeju na adekvatan način uslove u toj zemlji. Na žalost, patokratija ne može biti dozirana kao gorka medicina.

Starija generacija, odrasla u zemlji normalnog čoveka, u principu učestvuje u razvoju ovih veština t.j. obogaćenja; međutim, mlađa generacija je odrasla pod patokratskom vladavinom i tako podleže većem osiromašenju pogleda na svet, krutosti ličnosti i uticaju struktura navika, tim tipičnim rezultatima delovanja patoloških ličnosti. Paralogistička propaganda i sa njom povezana indoktrinacija se svesno odbijaju; međutim, taj proces zahteva vreme i trud, koje bi se mogli bolje iskoristiti za zapažanje vrednosnih sadržaja. Ovo se može postići samo uz teškoće, na osnovu kako ograničenja, tako i problema percepcije. Ovo stvara osećaj praznine koju je teško ispuniti. Uprkos ljudskoj dobroj volji izvestan paralogizam i paramoralizam se ukotvljuje i istrajava u ljudskom umu. Ljudski um nije u stanju da pobije svaku pojedinačnu laž koja mu se nameće.

Emocionalni život ljudi, odraslih unutar devijantne psihološke realnosti, je takođe praćen teškoćama. Uprkos kritičkim mišljenju izvesno zasićenje ličnosti najmlađih patološkim psihološkim materijalom je neizbežno, kao i izvestan stepen primitivizacije i rigidnosti osećanja. Konstantni napor da se kontrolišu emocije, da bi se izbeglo da neka burna reakcija izazove represiju osvetoljubivog režima, koji dugo pamti, uzrokuje potiskivanje osećanja kao nečeg problematičnog, nečeg što ne treba ispoljiti. Potisnute emocionalne reakcije izlaze kasnije na površinu, kada je osoba u stanju da ih izrazi; one su zakasnele i neprimerene datoj situaciji. Brige o budućnosti bude egoizam među ljudima koji se na taj način prilagođavaju životu u patološkoj društvenoj strukturi.

Neuroza je prirodan odgovor ljudske prirode ukoliko je osoba izložena dominaciji patoloških ljudi. Isto se odnosi i na podređenost društva i njegovih članova patološkom sistemu vlasti. U patokratskoj državi svaka osoba normalnih svojstava ispoljava izvesno hronično neurotično stanje, kontrolisano naporima kritičkog razmišljanja. Intenzitet ovih stanja varira od pojedinca do pojedinca i zavisi od različitih okolnosti, najčešće stoji u direktnoj vezi sa inteligencijom pojedinca. Psihoterapija je kod takvih ljudi moguća i delotvorna jedino ako se može zasnovati na adekvatnom poznavanju uzroka ovih stanja. Psihijatri sa Zapada se tako pokazuju potpuno nedelotvornim u kontaktu sa takvim pacijentima.

Psiholog, koji radi u ovakvoj zemlji, mora razviti posebne operativne tehnike koje su nepoznate i čak nedokučive specijalistima koji rade u slobodnom svetu. One imaju za svrhu da delimično oslobode glas instinkta i osećanja od te abnormalne preterane kontrole i da unutra ponovo otkriju glas prirodne mudrosti, ali to mora biti urađeno na takav način da se spreči izlaganje pacijenta neželjenim posledicama preterane slobode reakcija u uslovima u kojima mora da živi. Psihoterapeut mora da deluje oprezno, uz pomoć aluzija, jer samo retko sme otvoreno da informiše pacijenta o patološkoj prirodi sistema. Međutim, čak i pod takvim okolnostima pacijent može da postigne veliki stepen slobode doživljaja, mnogo adekvatnije procese mišljenja i bolje sposobnosti za donošenje odluka. Kao rezultat svega toga on se ponaša sa većom opreznošću i oseća manje patnje.

Ako bi zapadne radio stanice, nesputane strahom psihologa sa druge strane, puštale jednostavnu kontra propagandu u korist slične psihoterapuetske tehnike, oni bi mogle snažno da doprinesu budućnosti zemlje, koja se još uvek nalazi pod patokratskom vlašću. Napredujući prema kraju knjige, pokušaću da uverim čitaoca da je psihološka materija podjednako važna kao i velika politika i moćno oružje.

Razumevanje tih normalnih ljudi, bilo pojedinaca ili proseka, osuđenih da žive pod patokratskom vladavinom, razumevanje njihove ljudske prirode i njihovih odgovora na tu devijantnu realnost, njihovih snova, njihovih metoda shvatanja ove realnosti (uključujući sve teškoće na putu) i njihove potrebe da se prilagode i postanu rezistentni (uključujući i partijsko delovanje) je sine qua non preduslov da se razvije pristup koji bi mogao efektivno da im pomogne da dostignu sistem normalnog čoveka. Za političare u u slobodnoj zemlji bi bilo psihološki nemoguće da usvoje to praktično znanje, koje su ovi ljudi sticali tokom dugog niza godina iz svakodnevnog iskustva. To se znanje ne može preneti; nikakva novinarska ili literarna delatnost neće nikada postići ništa u toj oblasti. Ipak, odgovarajuća nauka, formulisana objektivnim, naturalističkim jezikom može služiti za komunikaciju u oba pravca. Nju mogu usvojiti ljudi koji nemaju slična specifična iskustva; ona takođe može biti povratno preneta tamo, gde postoji velika potreba za tom naukom, do umova koji su već spremni da je prime. Ovakva nauka bi delovala na njihove izmučene ličnosti kao najbolja medicina. Više svesti o tome da je čovek bio izložen delovanju devijanata je suštinski deo lečenja.

Ko god želi da odbrani slobodu svoje zemlje i sveta, već ugroženog ovim makro-socijalnim fenomenom, ko god želi da izleči ovu našu bolesnu planetu, ne treba samo da razume prirodu ove velike bolesti, već i da bude svestan potencijalne, regenerativne, isceljujuće moći.

U svakoj zemlji unutar oblasti delovanja ovog makro-socijalnog fenomena živi i pati veliki broj normalnih ljudi, koji nikada neće prihvatiti patokratiju; njihov protest protiv nje izvire iz dubina njihove duše i njihove ljudske prirode i uslovljen je svojstvima prenetim putem biološkog nasleđa. Oblici protesta i ideologije preko kojih oni žele da ostvare svoje prirodne želje se međutim može menjati.

Ideologija društvene strukture, putem koje oni žele da ponovo steknu svoje ljudsko pravo da žive u sistemu normalnog čoveka je, međutim, od sekundarne važnosti za ove ljude. Naravno da postoje razlike u ovoj oblasti, ali one nisu na nalik nečemu što bi moglo voditi do konflikta među ljudima koji ispred sebe vide cilj vredan žrtve.

Oni sa prodornijim i uravnoteženijim stavovima vide originalnu ideologiju, kakva je bila pre procesa ponerizacije, kao najpraktičniju osnovu za postizanje ciljeva društva. Neke modifikacije bi toj ideologiju dale zreliji oblik, obezbeđujući joj vezu sa današnjim vremenima; ona bi zatim služila kao osnova za proces evolucije, ili bolje transformacije u društveno-ekonomski sitem koji je sposoban za adekvatno funkcionisanje.

Mišljenja autora su ipak drugačija. Mogle bi biti izazvane velike teškoće u slučaju spoljnog pritiska koji deluje sa namerom da se uvede sistem koji je izgubio svoje istorijski uslovljene korene u ovakvoj zemlji.

Ljude, koji su dugo morali da žive u tom stranom svetu razjedinjenosti, teško može shvatiti neko ko je srećno izbegao takvu sudbinu. Suzdržimo se od kreiranja slike o njima, kakva bi imala smisla samo unutar sistema normalnog čoveka; ne stavljajmo ih u pretince bilo kakve političke doktrine, koja nema nikakve sličnosti sa realnošću kakvu su upoznali; poželimo im dobordošlicu sa osećajem ljudske solidarnosti, uzajamnog poštovanja i velikog poverenja prema njihovoj ljudskoj prirodi i njihovom razumu.