G a l a k s i j a. c o m

Politička Ponerologija

 

IV Poglavlje

Ponerologija

 
Prevod: Arja

 

 

Nasledne devijacije

 

  Nauka već štiti zajednice od posledica nekih psiholoških anomalija, koje su povezane sa izvesnim psihološkim slabostima. Dobro je poznata tragična uloga koju je igrala nasleđena hemofilija među evropskim kraljevskim porodicama. Odgovorni ljudi u zemljama u kojima sistem monarhije još postoji, vode računa da ne dopuste da nosilac takvog gena postane kraljica. Svako društvo koje vodi računa o pojedincima sa nedostatkom krvne koagulacije ili nekom drugom oboljenju opasnom po život, bi protestovalo ukoliko bi čovek, pogođen tako nečim, bio postavljen na visoku poziciju i snosio odgovornost za veliki broj ljudi. Ovaj način pristupa bi trebalo proširiti na mnoge bolesti, uključujući i nasleđene psihološke anomalije.

Daltonisti, ljudi sa oslabljenom sposobnošću da razlikuju crvenu i zelenu boju od sive, ne postavljaju se na mesta gde bi taj njihov nedostatak mogao prouzrokovati katastrofu. Mi takođe znamo da je ta anomalija često povezana sa smanjenjem estetskih doživljaja, slabljenjem emocija i osećaja povezanosti sa ljudima koji vide normalno. Industrijski psiholozi su zbog toga predostrožni, kada takvoj osobi treba da bude poveren posao koji zahteva automatski osećaj za odgovornost i kada bezbednost radnika zavisi od tog osećaja.

Pre mnogo vremena je otkriveno da se ove dve gorepomenute anomalije nasleđuju preko gena, smeštenog u hromozomu X, koji se lako prenosi kroz mnogo generacija. Istovremeno, genetičari su izučavali mnoge nasleđene karakteristike, ali su posvetili malu pažnju anomalijama, koje nas ovde interesuju. Mnoge crte ljudskog karaktera imaju naslednu osnovu i bazirane su na genima, lociranim u nekom X hromozomu; iako to nije pravilo. Nešto slično se može primeniti na većinu anomalija o kojima ćemo sada diskutovati.

Učinjen je veliki napredak u saznanjima o seriji hromozomskih anomalija koje su posledica defektnog deljenja reproduktivnih ćelija i njihovih fenotipskih psiholoških simptoma. Ovo stanje stvari nam omogućava da započnemo istraživanje o njihovoj ponerogeničnoj ulozi i predstavimo zaključke, koji su teoretski važni, što je u stvari već učinjeno. Međutim, u praksi se većina hromozomskih anomalija ne prenosi na sledeću generaciju. Uz to, njihovi nosioci čine veoma mali procenat ukupne populacije i njihova opšta inteligencija je niža od društvenog proseka, tako da je njihova ponerogenička uloga čak i manja od njihove statističke rasprostranjenosti. Većina problema je uzrokovana XYY kariotipom, koji daje muškarce koji su visoki, snažni, emocionalno nasilni i sa sklonošću da se sukobljavaju sa zakonom. [Sandberg A.A. Koepf. G.F. Ishihara T. Hauschka T.S. (26 avgust, 1961) „An XYY human male", Lancet 2, 488-9]. Oni izazivaju diskusije i predmet su testova, ali njihova uloga na nivou koji se ovde istražuje je veoma mala.

Mnogo su brojnije one psihološke devijacije koje igraju saobrazno veću ulogu kao patološki faktori u ponerogeničkim procesima; najverovatnije su prenete normalnim nasleđem. Međutim, posebno ova oblast genetike se suočava sa mnogobrojnim biološkim i psihološkim teškoćama, ukoliko se prepoznaju fenomeni. Ljudima, koji proučavaju njihove psihopatologije, nedostaju kriterijumi za biološko razlikovanje bolesti. Biolozima nedostaje jasno psihološko razlikovanje ovih fenomena koje bi omogućilo studije o naslednim mehanizmima i nekim drugim svojstvima. U vreme kada je nastala većina opažanja, na kojima se bazira ova knjiga, radovi mnogih istraživača, koji su bacili svetlo na građu o kojoj se ovde raspravlja, tokom kasnih šezdesetih, ili nisu postojali ili su bili nedostupni. Naučnici, koji su istraživali fenomene istražene u ovom poglavlju, probijali su svoj put kroz šumu simptoma, baziranih na ranijim radovima ili sopstvenim nastojanjima. Razumevanje suštine nekih od tih nasleđenih anomalija i njihove ponerogenične uloge se pokazuje kao neophodan preduslov za proučavanje primarnog cilja. U svrhu sveobuhvatnije slike i zbog toga što razrađeni način takođe poseduje sopstvene vrednosti, odlučio sam da zadržim metodologiju opisa ovih anomalija, koja proishodi iz mog sopstvenog rada i drugih iz tog vremena.

Brojni istraživači iz te gorepomenute plodne ere i neki kasniji istraživači, kao što su R. Jenkins, H. Cleckley, S.H. Ehrlich, K.C. Grey, H.C. Hutchison i F. Kraupl Taylor, bacili su mnogo jasnije svetlo na ovu materiju. Oni su se bavili kliničkim radom, upravljajući svoju pažnju na mnogo demonstrativnije slučajeve, koji igraju mnogo manju ulogu u procesima geneze zla, u skladu sa gore pomenutim opštim zakonom ponerologije. Zbog toga je potrebno da ih razmotrimo analogno stanjima koja su manje intenzivna i sadrže manje psihološke nedostatke. Podjednako vredno za ponerologiju je ispitivanje prirode fenomena, koje omogućava razlikovanje njihove suštine i analizu njihove uloge kao patoloških faktora u genezi zla.

Šizoidija: Šizoidiju, ili šizoidnu psihopatiju je izolovao prvi među čuvenim tvorcima moderne psihologije. (Emil Kraepelin (1856-1926): nemački psihijatar koji je nameravao da stvori sintezu od stotina mentalnih oboljenja, grupišući oboljenja zajedno na osnovu zajedničkih obrazaca simptoma, radije nego na osnovu sličnosti glavnih sličnosti, kako su to radili njegovi prethodnici. U stvari, zbog demonstrirane neadekvatnosti starih metoda tačno je to da je Kraepelin razvio novi dijagnostički sistem. Kraepelin je takođe demonstrirao specifične obrasce u genetici tih poremećaja i specifične i karakteristične obrasce u njihovom razvoju i ishodu. Uopšteno govoreći, postoji tendencija da bude više šizofrenika među rođacima šizofreničnih pacijenata nego među drugom populacijom, dok je učestalost manične depresije veća među rođacima manično depresivnih. Kraeperin bi trebalo da bude prihvaćen kao osnivač moderne naučne psihijatrije, psihofarmakologije i psihijatrijske genetike, prema tvrdnji eminentnog psihologa, H.J. Eysenck-a, u njegovoj „Encyclopedia of Psihology". On se energično suprotstavio Frojdovom pristupu, koji je posmatrao i lečio psihijatrijske poremećaje kao poremećaje uzrokovane psihološkim faktorima. Wikipedia. Prim.ured.). Na početku ona je bila tretirana kao lakši oblik istog naslednog poremećaja koji prouzrokuje prijemčivost šizofreniji. Međutim, kasnija povezanost nije mogla da bude ni potvrđena, ni osporena, bez pomoći statističkog materijala i nije pronađen biološki test koji bi bio u stanju da razreši ovu dilemu. Iz praktičnih razloga razmatraćemo šizoidnost ne uzimajući u obzir tu tradicionalnu vezu.

Književnost nam pruža opise različitih oblika ove anomalije, čija pojava može biti pripisana ili promenama u genetskom faktoru ili razlikama u drugim inidividualnim karakteristikama nepatološke prirode. Predstavićemo zajednička svojstva tih podvrsta.

Nosioci ovog oboljenja su hipersenzitivni i sumnjičavi, dok sa druge strane poklanjaju malo pažnje osećanjima drugih. Skloni su da zauzmu ekstremne stavove i postaju željni odmazde zbog minornih povoda. Ponekad su ekscentrici i čudaci.

Nedovoljan osećaj za psihološku situaciju i realnost ih vodi do predimenzioniranih, pogrešnih, pežorativnih interpretacija u pogledu namera drugih ljudi. Lako bivaju uvučeni u aktivnosti koje su naoko moralne, mada u stvari nanose štetu i njima i drugima. Njihov osiromašeni pogled na svet ih čini tipično pesimističnim u pogledu ljudske prirode. Često nailazimo na te karakteristične stavove u njihovim izjavama i spisima: „Ljudska priroda je tako loša da se red u ljudskom društvu može uspostaviti samo preko snažne sile, koju čine visoko kvalifikovani pojedinci u ime više ideje." Nazovimo ovu tipičnu izjavu „šizoidnom deklaracijom".

Ljudska priroda zaista pokazuje sklonost da bude rđava, posebno kada šizoidni pojedinci zagorčaju život drugim ljudima. Ukoliko su uključeni u veoma napete situacije, šizoidni nedostaci uzrokuju brz kolaps. Njihova sposobnost za razmišljanje je usled toga umanjena na karakterističan način i šizoidni pojedinci lako zapadaju u reaktivna psihička stanja, koja su u svom ispoljavanju tako slična šizofreniji, da to vodi do pogrešne dijagnoze.

Zajednički faktor u različitim vrstama ove anomalije je jednolično bledilo emocija i nedostatak osećaja za psihološke realitete, esencijalan faktor u bazičnoj inteligenciji. To može biti pripisano nekom nepotpunom kvalitetu instinktivnog supstrata, koji deluje kao da je postavljen na živom pesku. Slab emocionalni pritisak im omogućava da razviju adekvatno teorijsko razmišljanje, koje je korisno u ne-humanističkim sferama aktivnosti, ali zbog svoje jednostranosti skloni su da posmatraju sebe kao intelektualno superiorne u odnosu na „obične" ljude.

Kvantitativna učestalost ovog oboljenja varira s obzirom na nacije i rase: niska kod crnaca, najviša kod Jevreja. Procena te učestalosti se kreće od zanemarljive do preko 3%. U Poljskoj bi se mogla proceniti na 0,7% populacije. Moja zapažanja ukazuju na to da je ova anomalija autosomalno nasledna. (Autosomalno: bolest koja je uslovljena greškom u DNA na jednom od 22 para, koji nisu polni hromozomi. Tako i dečaci i devojčice mogu naslediti ovu nepravilnost. Ukoliko se greška nalazi na polnom hromozomu, smatra se da je nasleđivanje vezano za pol. Prim. ured.).

Ponerološka aktivnost šizoidnih pojedinaca treba da bude razmotrena u dva aspekta. Na mikro-planu ovi pojedinci prouzrokuju teškoće svojoj porodici, budući da lako postaju igračka u rukama pametnih i beskrupuloznih ljudi i budući da su veoma loši roditelji. Njihova tendencija da vide ljudsku realnost na doktrinaran i pojednostavljan način koji smatraju „adekvatnim" tj. „crno-belo," transformiše njihove dobre namere u loše rezultate. Međutim, njihova ponerogenična uloga može imati i makro-socijalne implikacije ukoliko svoj stav prema ljudskoj prirodi i tendenciju da razvijaju velike doktrine stave na papir i umnože u velikim izdanjima.

Uprkos tipičnim nedostacima, i čak otvoreno šizoidnim deklaracijama, njihovi čitaoci ne shvataju kakav je zaista karakter autora. Ignorantni prema istinskoj naravi autora, takvi neinformisani čitaoci su skloni da interpretiraju ovakva dela na način koji odgovara njihovoj sopstvenoj prirodi. Um normalnih ljudi pokazuje tendenciju ka korigovanim interpretacijama u skladu sa njihovim sopstvenim bogatijim psihološkim pogledom na svet.

Sa druge strane, mnogi drugi čitaoci kritički odbacuju takva dela uz moralno gađenje, ali bez svesti o njihovom istinskom uzroku.

Analiza dela Karla Marksa lako otkriva sve gore pomenute tipove percepcije socijalne reakcije koje su proizvele animozitet između velikih grupa ljudi.

Kada čitamo ta uznemirujuća dela koja stvaraju jaz, treba da ih ispitamo pažljivo u pogledu bilo koga od tih karakterističnih nedostataka i čak otvoreno iznetih šizoidnih deklaracija. Takav proces će nas osposobiti da usvojimo adekvatnu kritičku distancu od sadržaja i olakšati nam da iz doktrinarnog materijala izdvojimo potencijalne vredne elemente. Ako to učini dvoje ili više ljudi, koji reprezentuju znatno različite interpretacije, njihov način percepcije će se približiti i uzroci neslaganja će iščeznuti.

===========

Suštinska psihopatija: U sklopu ovih tvrdnji, sada ćemo dati karakteristike sledeće nasleđene anomalije čija se uloga u ponerogeničnim procesima javlja na bilo kom socijalnom nivou kao izuzetno intenzivna. Treba da podvučemo da je potreba da se ovaj fenomen izoluje i da se detaljno ispita brzo i jasno postala evidentna za one istraživače – uključujući i autora - koji su bili zainteresovani za makro-socijalni nivo geneze zla, jer su mu bili svedoci. Potvrđujem svoj dug Kazimiru Dobrovskom, što je ovo učinio i nazvao ovu anomaliju „suštinska psihopatija". [Kazimierz Dobrowski (1902-1980.), poljski psiholog, psihijatar, lekar i pesnik. Dobrovski je tokom života i kliničkog rada razvio teoriju pozitivne dezintegracije, novi pristup razvoju ličnosti. Prim. ured.].

Biološki govoreći, fenomen je sličan slepilu za boje ali je njegova učestalost deset puta manja (jedva ˝%), ali za razliku od slepila za boje, deluje na oba pola. [Novije istraživanje Robert Hare, Martha Stout i najzad Salekin, Triobst, Krioukova idu ka tome da povećaju verovatnoću njene pojave u datoj populaciji. Kasnija istraživanja, u „Construct Validity of Psihopaty in a Community Sample: A Nomological Net Approach" Salekin, Trobst, Krioukova, „Journal of Personality Disorders" 15(5) 425-411 2001) sugerišu da je zastupljenost psihopatije možda 5% ili više, iako je ogromna većina muškog pola (više od 1/10 muškaraca naspram 1/100 žena) Prim. ured.]. Njen intenzitet takođe varira u opsegu od nivoa, koji je jedva uočljiv za iskusnog posmatrača, do očiglednog psihološkog nedostatka.

Kao i slepilo za boje ova anomalija predstavlja nedostatak u transformaciji stimulansa, iako se ne javlja na senzornom, već na instinktivnom nivou. (Aktuelno istraživanje sugeriše da su mnoge karakteristike, koje se ispoljavaju kod psihopatije, usko povezane sa temeljnim nedostatkom sposobnosti za da se napravi nedvosmislen mentalni i emocionalni „faksimil" druge osobe. Oni izgledaju potpuno nesposobni da se „uvuku u kožu" drugih, osim u čisto intelektualnom smislu. Prim ured.). Psihijatri stare škole skloni su da nazivaju ovakve ljude „daltonistima za ljudska osećanja i društveno moralne vrednosti".

Psihološka slika pokazuje jasne nedostatake samo kod muškaraca; kod žena je on prigušen kao kod posledice druge normalne alele (Aleli su različiti oblici jednog istog gena. Geni koji obrazuju alele nazivaju se polimorfni geni, za razliku od monomorfnih koji imaju samo jedan alelni oblik. Aleli jednog gena mogu biti u različitim međusobnim odnosima – interakcijama – Wikipedia. Prim.prev.). Ovo sugeriše da se anomalija doduše nasleđuje preko X hromozoma, ali kroz semidominatan gen. Međutim, autor ovo nije bio u stanju da potvrdi isključujući nasleđivanje sa oca na sina.

Analiza različitog iskustvenog modela, koji reprezentuju te osobe, nas vodi do zaključka da je njihov instinktivni supstrat takođe oštećen i da sadrži praznine i nedostatak prirodne rezonantne osetljivosti, uobičajeno prisutne kod vrste Homo Sapience.(Ono što pihopatama nedostaje je kvalitet da ljudi zavise od života u društvenoj harmoniji. Prim ured.) Instinkt naše vrste je naš prvi učitelj; on ostaje sa nama tokom čitavog života. Na tom defektnom instinktivnom supstratu se razvija nedostatak viših osećanja i osiromašenje psiholoških, moralnih i društvenih koncepata u skladu sa tim prazninama.

Naš prirodni svet koncepata – baziran na instinktima vrste, kako je to opisano u prethodnom poglavlju – pogađa psihopate kao gotovo nerazumljiv običaj bez potvrde u njihovom sopstvenom psihološkom iskustvu. Oni smatraju da su navike i principi uljudnosti neki strani običaj, koje je izumeo i uveo neko drugi („verovatno sveštenici"), glupi, tegobni i čak besmisleni. Međutim, istovremeno oni lako opažaju nedostatke i slabosti našeg prirodnog jezika psiholoških i moralnih koncepata na način koji podseća na držanje savremenog psihologa – samo u karikaturi.

Prosečna inteligencija psihopate, posebno ako se meri testovima koji se uobičajeno koriste, je nešto niža nego kod normalnih ljudi, iako podjednako raznolika. Nasuprot velikoj raznovrsnosti inteligencije i interesovanja, ova grupa ne sadrži primere najviše inteligencije, niti među njom nalazimo tehničke i stručne talente. Najdarovitiji pripadnici ove vrste tako mogu da steknu zvanje u naukama koje ne zahtevaju humanistički pogled na svet ili praktične veštine. (Međutim, akademska uljudnost je drugo pitanje). Kad god pokušamo da napravimo specijalne testove koji bi merili „životnu mudrost" ili „društveno-moralnu" imaginaciju, čak i kada se uzmu u obzir psihometrične evaluacije, pojedinci ovog tipa pokazuju nedostatak koji je neproporcionalan njihovom ličnom IQ-u.

Nasuprot njihovim nedostacima u psihičkom i moralnom znanju, oni razvijaju sopstveno znanje, kojim raspolažu, nešto što nedostaje ljudima sa prirodnim pogledom na svet. Oni uče da prepoznaju jedni druge u gomili još od detinjstva i razvijaju svest o postojanju pojedinaca koji su im slični. Oni takođe postaju svesni da su drugačiji od sveta drugih ljudi koji ih okružuju. Oni nas posmatraju sa izvesne distance, kao neki para-specifičan varijetet. Prirodne ljudske reakcije koje ne izazivaju interesovanje normalnih ljudi jer se posmatraju kao samorazumljive, pogađaju psihopate kao neobične, i zanimljive, pa čak i komične. Oni nas zbog toga posmatraju, izvodeći zaključke, formirajući svoj sopstveni svet koncepata. Postaju eksperti za naše slabosti i ponekad izvode bezosećajne eksperimente. Patnja i nepravda koju proizvode ne izazivaju u njima osećaj krivice, jer su takve reakcije drugih jednostavno posledica toga da su oni drugačiji i odnose se samo na te „druge ljude" koje ne posmatraju kao specifične. Niti normalna osoba, niti naš prirodni pogled na svet ne može zamisliti, niti na odgovarajući način proceniti postojanje tog sveta drugačijih koncepata.

Istraživači takvih fenomena mogu zaviriti u to devijantno znanje psihopata preko dugoročnih ispitivanja ličnosti takvih ljudi, koristeći ga sa teškoćama, kao neki strani jezik. Kao što ćemo videti, takva praktična veština postaje široko rasprostranjena u nacijama, obuzetim tim makro-socijalnim patološkim fenomenom u kome ova anomalija igra nadahnjujuću ulogu.

Normalna osoba može naučiti da se služi njihovim konceptualnim jezikom, čak i spretno, ali psihopata nikada neće biti sposoban da prisajedini pogled na svet normalne osobe, iako oni to ponekad pokušavaju tokom čitavog života. Rezultat toga je samo uloga i maska iza koje skrivaju svoju devijantnu realnost.

Drugi mit i uloga koju često igraju, a koja ipak sadrži zrnce istine s obzirom na „specifično psihološko znanje" koje psihopate stiču posmatrajući druge ljude, je onaj o briljantnom umu i geniju psihopata; neki od njih zaista veruju u to i pokušavaju da tu veru nametnu drugima.

Govoreći o maski patološke normalnosti, koju takvi pojedinci nose (ili slični devijantni pojedinci uz manji intenzitet), treba pomeneti knjigu Mask of Sanity, Hervey Cleckley, koji je ovaj fenomen učinio središtem svog razmišljanja. Odlomak:

Setimo se da njegovo tipično ponašanje poništava ono što izgleda da su njegovi ciljevi. Nije li on sam taj koji je najviše obmanut svojom spoljnom normalnošću? Iako sam najviše obmanjuje druge i potpuno je svestan svojih laži, čini se da je nesposoban da napravi adekvatnu razliku između svojih lažnih intencija, lažnog saosećanja, lažne ljubavi itd. i iskrenog odgovora normalne osobe. Njegov ogroman nedostatak uvida pokazuje koliko on malo razume prirodu svog poremećaja. Ukoliko drugi ne prihvate odmah „njegovu reč časti kao džentlmena", njegovo iznenađenje je, verujem, istinsko. U njegovom iskustvu dublje emocije su toliko izbledele, da je nesavladivo ravnodušan prema onome što život predstavlja za druge.

Njegova svest o onome što je suprotnost hipokriziji je tako nesupstancijalno teoretska da postaje diskutabilno da li bi mu uopšte trebalo pripisati hipokriziju u njenom osnovnom značenju. Budući da ne poseduje sopstvene glavne vrednosti, da li se može očekivati da razume smisao povreda koje nanosi drugima? Malom detetu, koje ne pamti veliki bol, njegova majka može reči da je pogrešno odseći psu rep. Znajući da je to pogrešno, ono može nastaviti sa tom operacijom. Ne možemo ga potpuno razrešiti krivice ako kažemo da on razume manje nego odrastao čovek, koji uz puno poimanje fizičke agonije, nastavlja da koristi nož. Da li osoba može osetiti duboke nivoe patnje bez znanja o sreći? Da li može da dospe do zle intencije u punom smislu te reči bez prave svesti o suprotnosti zla? Nemam konačan odgovor na ta pitanja. (Hervey Cleckley, Mask of Sanity, 1976. C.V. Mosby, Co.p.386).

Svi istraživači psihopatije podvlače tri primarna svojstva s obzirom na najtipičniji varijetet: nedostatak osećanja krivice za anti-socijalne aktivnosti, nesposobnost da istinski vole, i sklonost da brbljaju na način koji lako odstupa od realnosti. [U svom dokumentu „Construct Validity of Psychopathy in a Community Sammple: A Nomological Net Approach (op.cit), Salekin, Trobst i Krioukova pišu: „Psihopatija, kako je originalno razmatrana od strane Cleckley-a, nije ograničena samo na aktivnosti koje su ilegalne, već pre opisuje takve osobine ličnosti kao što su manipulativnost, neiskrenost, egocentričnost i nedostatak krivice – karakteristike jasno prisutne kod kriminalaca, ali i kod supružnika, roditelja, šefova, advokata, političara, da pomenemo samo neke. (Bursten 1973. Stewart 1991.)… Kao takvi, psihopate se mogu okarakterisati kao osobe koje razvijaju tendenciju ka dominaciji i hladnoći. Wiggins (1995.), sumirajući prethodne nalaze, nagoveštava da su takvi pojedinci skloni ljutnji i iritaciji i eksploataciji drugih. Oni su arogantni, manipulativni, cinični, egzibicionisti, željni senzacija. Makijavelistički, osvetoljubivi i usmereni samo ka sopstvenoj koristi. S obzirom na njihove obrasce i socijalnu razmenu (Foa &Foa, 1974.), oni sebi pripisuju ljubav i status, posmatrajući sebe kao izuzetno vredne i važne, ali ne priznaju ljubav i status drugima, posmatrajući ih kao bezvredne i nevažne. Ova karakterizacija je potpuno u skladu sa suštinom psihopatije, kako je ona već opisana. Ono što postaje jasno iz ovih nalaze je da a) mera psihopatije se približava prototipu psihopatije, koji u sebe uključuje dominantne i hladne karakteristike; b) psihopate se javljaju u društvima u možda većem stepenu od očekivanog; c) čini se da psihopate imaju malo poklapanja sa poremećajem ličnosti izolovanog kao „antisocijalni poremećaj ličnosti". Prim ured.].

Neurotičan pacijent je po pravilu povučen i ima teškoće da objasni šta ga najviše muči. Psiholog mora znati kako da prevaziđe tu prepreku uz pomoć bezbolne interakcije. Neurotičari su skloni prekomernom osećaju krivice zbog dela koja su lako oprostiva. Ovakvi pacijenti su sposobni za istrajnu i postojanu ljubav, iako imaju teškoća da je izraze i da ostvare svoje snove. Ponašanje psihopata predstavlja antipod ovakvih fenomena i teškoća.

Naš prvi kontakt sa psihopatama sa govorljivim ispadima, koji lako teku izbegavajući istinski važan predmet, sa podjednakom lakoćom ako su neugodni za govornika. Njihov trening mišljenja takođe izbegava ona apstraktna osećanja i vrednosti koje nisu prisutne u psihopatskom pogledu na svet, osim ukoliko smišljeno ne obmanjuju. U tom slučaju će koristiti mnogo „osećajnih" reči, čija će pažljiva provera pokazati da oni ne razumeju te reči na isti način kao normalni ljudi. Tada takođe osećamo da imamo posla sa imitacijom obrazaca mišljenja normalnih ljudi u kojoj je nešto drugo u stvari „normalno". Sa logičke tačke gledišta, sled misli je prividno korektan, iako možda udaljen od opšte prihvaćenih kriterijuma. Međutim, detaljnija analiza potvrđuje upotrebu mnogih sugestivnih paralogizama.

Pojedinci sa ovom vrstom psihopatije praktično ne poznaju postojanu ljubav prema drugoj osobi, posebno bračnom drugu; ona predstavlja bajku iz „drugog" ljudskog sveta; ljubav je za psihopatu kratkotrajan fenomen sa ciljem seksualne avanture. Mnogi psihopatski Don Žuani su u stanju da igraju ulogu ljubavnika dovoljno dobro da ih njihovi partneri prihvate u dobroj veri. Posle venčanja, osećanja, koja u stvari nikada i nisu postojala, se zamenjuju egoizmom, egotizmom i hedonizmom. Religija, koja uči ljubavi prema bližnjem, ih odbija kao slična bajka, dobra samo za decu i one drugačije „druge".

Čovek bi očekivao da osećaju krivicu kao posledicu mnogih anti-socijalnih dela, međutim njihov nedostatak krivice je rezultat svih njihovih nedostataka o kojima smo ovde diskutovali. (Robert Hare kaže: „Ono što mi je bilo najinteresantnije u prvo vreme, koliko ja znam, je da nije bilo reakcije u područjima za emocionalne nadražaje, ali je postojala superaktivnost u drugim delovima mozga, koji su namenjeni jeziku. Ovi delovi su bili aktivni, kao da su oni rekli:"Hej, zar to nije interesantno!" Tako se činilo da oni analiziraju emocionalni materijal u terminima njihovog lingvističkog značenja ili značenja iz rečnika. To su anomalije u načinu na koji psihopate procesiraju informacije. To mora biti optšije od proste emocionalne informacije. U drugoj MRI studiji smo posmatrali delove mozga, koji se koriste za obradu konkretnih i apstraktnih reči. Nijedan psihopatski pojedinac nije pokazao pojačanu aktivnost u desnom donjem/gronjem slepoočničkom korteksu. Za psihopate, to se nije dogodilo.

Hare i njegove kolege su onda rukovodile fMRI studiju, koristeći slike neutralnih scena i neprijatnih scena ubistva. „Nijedan psihopata nije pokazao povećanu reakciju na neprijatne scene u poređenju sa neutralnim", istakao je. „U psihopati, to nije bilo ništa. Nikakva razlika. Ali je bilo jakih reakcija u istim delovima mozga tokom prezentacije emocionalnih reči. To je kao da analiziraju emocionalni materijal u ekstra-limbičnim oblastima. Psihopaty vs. Antisocial Personality Disorder and Sociopathy, A Disussion by Robert Hare; crimelibrary.com). Svet normalnih ljudi, koje povređuju, je za njih neshvatljiv i neprijateljski. Život psihopata je trka za onim što im trenutno okupira pažnju, trenutak zadovoljstva i privremen osećaj moći. Često se sreću sa neuspehom tokom tog puta, sa silom i moralnim neodobravanjem od strane zajednice tih drugih ljudi koje ne razumeju.

U svojoj knjizi „Psyhopathy and Delinquency" W. i J. McRode kažu o njima sledeće:

Psihopat oseća malo krivice, ako je uopšte oseća. On može počiniti zaprepašćujuća dela, ipak gleda na njih bez griže savesti. Psihopata ima iskrivljen kapacitet za ljubav. Njegove emocionalne veze, ako uopšte postoje, su oskudne, kratkotrajne i kreirane tako da zadovolje njegove sopstvene želje. Te dve poslednje karakteristike, nedostatak osećanja griže savesti i ljubavi, obeležavaju psihopatu kao drugačijeg od drugih ljudi.

Problem moralne i zakonske odgovornosti psihopate ostaje otvoreno i predmet je različitih rešenja u različitim zemljama, često sumarnih ili emocionalno obojenih. On ostaje predmet diskusije, čije se rešenje ne čini mogućim u okviru danas prihvaćenih principa zakonske misli.

===========

Druge psihopatije: Slučajevi suštinske psihopatije izgledaju dovoljno slični jedni drugima da nam to dopušta da ih klasifikujemo kao kvalitativno homogene. Međutim, u psihopatske kategorije možemo takođe svrstati donekle neodređen broj anomalija sa naslednim supstratom, čiji su simptomi slični tom najtipičnijem fenomenu. Takođe srećemo pojednice koji pokazuju tendencije da se ponašaju na način koji povređuje druge ljude, kod kojih testovi ne pokazuju postojanje oštećenje moždanog tkiva i anamneza ne ukazuje na neprirodna iskustva tokom detinjstva, koja bi mogla objasniti njihovo stanje. Činjenica da se takvi slučajevi ponavljaju unutar jedne porodice ukazuje na nasledni supstrat, ali takođe treba da razmotrimo mogućnost da su tokom fetusne faze učestvovali neki štetni faktori. To je oblast medicine i psihologije, koja iziskuje više studija i u kojoj ima više onoga što treba da naučimo nego onoga što konkretno znamo.

Takvi ljudi takođe pokušavaju da maskiraju svoj drugačiji svet iskustva i da igraju ulogu normalnosti u različitim stepenima, iako to više nije karakteristika Kleklijeve maske. Neki su uočljivi po demonstracijama svoje neobičnosti. Ovakvi ljudi učestvuju u genezi zla na veoma različite načine, ili držeći otvoreno stranu, ili, u manjem intenzitetu, kada uspeju da se prilagode adekvatnim načinima života.

Ti psihopatski i srodni fenomeni se mogu, kvalitativno govoreći, sumarno proceniti na dva ili tri puta češće nego kod suštinske psihopatije, dakle manje od dva procenta populacije.

Taj tip ljudi lakše uspeva da se prilagodi društvenom životu. Ređi slučajevi se posebno prilagođavaju zahtevima zajednice i normalnih ljudi, koristeći razumevanje za umetnost i oblasti sličnih tradicija. Njihova literarna kreativnost je često uznemirujuća, ako je izražena samo u idejnim kategorijama; oni nagoveštavaju čitaocima da je njihov svet koncepata i iskustava samorazumljiv; on takođe sadrži izvesne deformitete. (Neki istraživači u današnje vreme sugerišu da Aspergerov sindrom pripada klasifikaciji psihopatije. Aspergerov sindrom opisuje decu kao: „nedostatak socijalnih i motoričkih veština, čini se da su nesposobni da dekodiraju jezik tela, osećanja drugih, izbegavaju kontakt očima i često se upuštaju u monologe o oskudno definisanim – često tehničkim – interesovanjima. Čak i kada su veoma mali, ta deca su opsednuta redom, aranžirajući svoje igračke u striktnom poretku na podu i dobijajući nastup gneva kada im neke poremeti rutinu. Kao tinejdžeri, skloni su da zapadnu u teškoće sa nastavnicima i ostalim autoritetima, jer istančana podela društvenih uloga, koja definiše društvene hijerarhije, za njih nije vidljiva. Steve Silbermann, „The Geek Sindrom") Prim. ured.).

Najčešće navođena i najduže poznata vrsta je astenična psihopatija, koja se javlja u svim mogućim intenzitetima, od jedva uočljive do očiglednog patološkog nedostatka.

Takvi ljudi, astenični i hiperaktivni, ne pokazuju isti zasenjujući nedostatak moralnog osećanja i sposobnosti da osete psihološku situaciju, kao suštinske psihopate. Oni su na neki način idealistični i skloni su sujevernoj patnji kao posledici svog rđavog ponašanja.

U proseku, manje su inteligentni od normalnih ljudi i njihov um ne pokazuje odlike postojanosti i preciznost u razmišljanju. Njihov psihološki pogled na svet je jasno falsifikovan, njihovim mišljenjima o ljudima se nikada ne može verovati. Neka vrsta maske sakriva svet njihovih stremljenja, koja se ne podudara sa onim što su u stvari sposobni da urade. Njihovo ponašanje prema ljudima, koji ne uočavaju njihove nedostatke, je urbano, čak prijateljsko; međutim, manifestuju neprijateljstvo i agresiju prema ljudima koji imaju talenta za psihologiju ili pokazuju znanje u toj oblasti.

Astenične psihopate su seksualno nešto manje aktivne i zbog toga sklone da prihvate celibat; to je razlog zašto neki katolički monasi i sveštenici reprezentuju neznatnije slučajeve ove anomalije. Veoma je verovatno da su ovakvi pojedinci inspirisali anti-psihološki stav, tradicionalan kod katoličke crkve.

Ozbiljniji slučajevi su u većoj meri anti-psihološki nastrojeni i puni prezira prema normalnim ljudima; oni pokazuju tendenciju da budu aktivni u procesima geneze zla u široj skali. Njihovi snovi su sačinjeni od izvesnog idealizma sličnog idejama normalnih ljudi. Oni bi želeli da reformišu svet u skladu sa svojim željama, ali nisu sposobni da predvide mnogo dalekosežnije implikacije i posledice. Začinjena devijacijama, njihova vizija može uticati na naivne buntovnike ili ljude koji su pretrpeli nepravdu. Postojanje društvene nepravde može izgledati kao opravdanje za radikalan pogled na svet i za prihvatanje takvih vizija.

Sledeći odlomak je primer misaonog obrasca osobe koja predstavlja tipičan i teži slučaj astenične psihopatije:

 
  Simptomi:
„Ako bi trebalo da ponovo započnem život, učinio bih potpuno isto: to je organska neophodnost, ne diktat dužnosti. Osećaj da je drugačiji.

 
Postoji jedna stvar koja me pokreće i budi u meni vedrinu, čak i kada su stvari veoma tužne. To je nepokolebljiva vera u ljude. Okolnosti će se promeniti i zlo će nestati, čovek će čoveku biti brat, ne vuk kao što je to danas slučaj. Moja borba ne proizilazi iz mojih ideja, već iz jasne vizije o uzroku koji izaziva zlo. Plitka nostalgija, karakteristična za psihopatiju.

 

Vizija novog sveta.

Različito psihološko znanje.

 

 Ove reči je u zatvoru napisao 15. decembra 1913. Felix Dzerzhinsky, potomak poljskog plemstva, koji će uskoro osnovati Cherezvichayka (Čeka je prva tajna policija pod boljševičkom vlašću. Dzerzhinsky je bio njen prvi komesar. Prim.ured.) u Sovjetskom Savezu i postati najveći idealist među tim slavnim ubicama. Psihopatsko naličje u svim nacijama. (Dzerzhinsky je zanimljiv slučaj. O njemu je rečeno: „Njegov pošten i nepotkupljiv karakter, kombinovan sa njegovom potpunom posvećenošću cilju obezbedio mu je brzo prihvatanje i nadimak Gvozdeni Felix." Njegov spomenik u centru Varšave na „Dzerzhinsky trgu" bio je omražen kod stanovnika poljske prestonice kao simbol sovjetske vlasti i srušen 1989. Čim je PZPR počeo da gubi vlast, ime trga je promenjeno u njegovo ime pre Drugog svetskog rata „Plac Bankowy" („Bankarski trg"). Prema popularnom vicu iz ere Republike Poljske, Dzerzhinsky je zaslužio spomenik kao Poljak koji je ubio najviše komunista.).

Ako ikada dođe vreme kada „će se okolnosti promeniti" i kada „zlo više neće vladati", biće to zato što će progres u proučavanju patoloških fenomena i njihove ponerogenične uloge učiniti mogućim za društva da mirno prihvate postojanje tog fenomena i shvate ga u kategorijama prirode. Vizija nove, pravedne strukture društva se onda može razumeti unutar okvira i pod kontrolom normalnih ljudi. Pomirivši se sa činjenicom da su takvi ljudi različiti i da imaju ograničen kapacitet za društveno prilagođavanje, trebalo bi da izgradimo sistem stalne zaštite za njih unutar logičnog rasuđivanja i adekvatnog znanja, sistem koji će delimično učiniti da se njihovi snovi ostvare.

Zbog naših ciljeva treba da usmerimo pažnju na dva tipa sa devijantnim karakteristikama: njih je relativno davno izolovao Erdard Brzezicki (moj profesor psihijatrije – Yagiellonian University (Kračov), prijatelj Kretschmer-a) i prihvatio ih Ernst Kretschmer kao posebno karakteristične za Istočnu Evropu. (Ernst Kretschmer je upamćen po svojim odnosima između građe i fizičke konstitucije sa ličnim karakteristikama i mentalnom bolešću. Godine 1933. Kretschmer je deo ostavku kao predsednik Nemačke asocijacije psihoterapije iz protesta protiv dolaska nacista na vlast. Ali za razliku od drugih nemačkih prominentnih psihologa, on je ostao u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Kretschmer je kasnije razvio nove metode psihoterapije i hipnoze i proučavao kompulzivnost kriminala, propisujući adekvatne mere za psihijatrijski tretman zatvorenika. Prim. ured.).

Skirtoidi (grčak reč skirtiao: pobuniti se, skočiti. Prim.ured.) su vitalni, egoistični i neosetljivi (debelokošci) pojednci koji su dobri vojnici zbog svoje izdržljivosti i psihičke otpornosti. Međutim, u mirnim vremenima oni su nesposobni da shvate istančanije sadržaje života ili da razborito vaspitavaju decu. Srećni su u primitivnom okruženju. Mirno i udobno okruženje često uzrokuje histerizaciju kod njih. Rigidno su konzervativni u svim oblastima i podržavaju vladu koja vlada gvozdenom rukom.

Kretschmer je bio mišljenja da je ova anomalija bio-dinamčki fenomen, uzrokovan ukrštanjem dve odvojene etničke grupe, što je često u toj oblasti Evrope. Ako bi to bio slučaj, Severna Amerika bi trebalo da je puna skirtoida, hipoteza koja zaslužuje razmatranje. Možemo pretpostaviti da se skirtoizam normalno nasleđuje; nije polno uslovljen. Ovu anomaliju treba razmotriti ukoliko želimo da razumemo istoriju Rusije, kao i istoriju Poljske u manjem obimu.

Sledeće zanimljivo pitanje se nameće samo po sebi: kakva vrsta ljudi su takozvani „šakali", najmljeni kao profesionalne i koristoljubive ubice različitih grupa i ko tako brzo i lako okuplja vojsku kao sredstvo političke borbe? Oni sebe nude kao profesionalci koji prema iščekivanjima ispunjavaju dužnost. Nikakva ljudska osećanja se ne mešaju sa njihovim zločinačkim planovima. Oni gotovo sigurno nisu normalni ljudi, ali nijedna od devijacija, opisanih ovde, se ne poklapa sa tom slikom. Suštinske psihopate su brbljive i nesposobne za takve brižljivo planirane aktivnosti.

Možda bismo mogli pretpostaviti da je ovaj tip proizvod ukrštanja različitih devijacija u vidu manjih oštećenja. Čak i ako prihvatimo statističku verovatnoću pojave ovih pojedinaca, uzimajući u obzir kvantitativne podatke, oni bi trebalo da budu izuzetno retka pojava. U svakom slučaju, psihologija izbora supružnika pruža uvid u uparivanja koja obostrano reprezentuju različite anomalije. Nosioci dva ili čak tri slabija devijantna faktora bi onda trebalo da budu češći. Šakali bi onda mogli da budu nosioci šizoidnih karakteristika u kombinaciji sa nekom drugom psihopatijom, suštinskom psihopatijom ili skirtoizmom. Mnogo češći primeri ovakvih hibrida su veliki delovi bazena nasleđivanja patoloških ponerogeničnih faktora u nekoj zajednici.

===========

Opisane karakterizacije su izabrani primeri patoloških faktora koji učestvuju u ponerogeničnim procesima. Sve obimnija literatura iz ove oblasti pruža zainteresovanom čitaocu širi obim podataka i često slikovite opise ovog fenomena. Međutim, trenutno stanje saznanja je još uvek nedovoljno da pruži praktično rešenje za mnoge probleme aspekata ljudskog bića, posebno za one na individualnom i porodičnom nivou. U ovu svrhu su potrebne studije biološke prirode ovih fenomena.

Želeo bih da upozorim čitaoce sa nedovoljnim znanjem i iskustvom u ovoj oblasti da ne postanu plen dojma da svetom koji ih okružuje dominiraju pojedinci sa patološkim devijacijama, bilo da su opisani ovde ili ne; naredna grafika u kružnoj formi predstavlja prosečne vrednosti pojave individua sa različitim psihološkim anomalijama unutar društva:

 

T.P. = totalna populacija

PS = psihopatije

KP = karakteropatije

SP = suštinske psihopatije

ŠI = šizoidije

XYY = kariotip

 

Treba naglasiti činjenicu da devijantni pojedinci predstavljaju manjinu, s obzirom na česte teorije o izuzetno kreativnoj ulozi abnormalnih pojedinaca, čak u vidu identifikacije ljudskog genija sa psihologijom abnormalnosti. Jednostranost ovakvih teorija izgleda da je potekla od ljudi koji su tražili potvrdu svoje sopstvene ličnosti putem takvog pogleda na svet. Istaknuti mislioci, pronalazači i umetnici su takođe bili primeri psihičke normalnosti, kvalitativno govoreći.

Na kraju, normalni ljudi predstavljaju kako veliku statističku većinu, tako i osnovu za društveni život u svakoj zajednici. U skladu sa prirodnim zakonom, oni bi trebalo da budu oni koji će odrediti tempo; moralni zakon je izveden iz njihove prirode. Država treba da bude u rukama normalnih ljudi. Ponerolog samo traži da te vlasti steknu saznanje o ovim manje normalnim ljudima i da zakon bude baziran na tom saznanju.

Kvantitativna i kvalitativna struktura ove bio-psihološki defektne grupe varira u vremenu i prostoru na našoj planeti. Ona može biti izražena jednocifrenim procentom u nekim nacijama, od 10 do 20 u drugim. Pomenuta kvantitativna i kvalitativna struktura utiče na celokupnu psihološku i moralnu klimu u nekoj zemlji. To je razlog zašto ovaj problem treba da bude predmet promišljene brige. Međutim, treba naglasiti da dokazna građa ukazuje da se snovi o moći, tako prisutni u ovim krugovima, ne manifestuju uvek i obavezno u punoj meri u zemlji u kojoj je ovaj procenat veoma visok. Druge istorijske okolnosti takođe igraju važnu ulogu.

U svakoj zajednici na svetu patološki pojedinci i neki od drugih devijantnih tipova stvaraju ponerološki aktivnu mrežu uzajamnog dosluha, delimično odvojenu od zajednice normalnih ljudi. Čini se da je inspirativna uloga suštinske psihopatije zajednički fenomen. Stičući životna iskustva, oni postaju svesni činjenice da su drugačiji i upoznaju se sa drugačijim načinima borbe za svoje ciljeve. Njihov svet je zauvek podeljen na „nas i njih"; njihov mali svet sa sopstvenim običajima i navikama i taj strani svet normalnih ljudi, koji ih moralno odbacuje i koje vide kao pune uobraženih i drskih ideja i običaja. Njihov osećaj za čast ih nagoni da podvaljuju i grde taj drugi svet normalnih ljudi i njegove običaje u svakoj prilici. Za razliku od običaja normalnih ljudi, oni smatraju da je kršenje obećanja adekvatno ponašanje.

Jedna od najuznemirujućih stvari kod psihopata sa kojom normalni ljudi moraju da se nose je činjenica da oni veoma rano uče kako njihove ličnosti mogu imati traumatizirajuće efekte na ličnosti drugih ljudi i kako da izvuku korist iz korena ovog terora da bi postigli svoje ciljeve. Ova podela na dva sveta je stalna i ne nestaje čak ni kada uspeju da ostvare svoje mladalačke snove o sticanju moći nad zajednicom normalnih ljudi. Ovo sigurno ukazuje da je ta odvojenost biološki uslovljena.

U psihopati se pomaljaju snovi u vidu utopije o „srećnom" svetu i socijalnom sistemu koji ih neće odbacivati, niti nagoniti da prihvate zakone i običaje, čije je značenje nerazumljivo za njih. Oni sanjaju o svetu u kome bi njihov jednostavan i radikalan način doživljavanja i opažanja realnosti mogao da dominira; (lažući, podvaljujući, uništavajući i koristeći druge. Prim.ured.) gde bi njima, naravno, bila osigurana bezbednost i prosperitet. U tim utopijskim snovima oni zamišljaju da će ti drugi, različiti, ali tehnički umešniji od njih, biti primorani da rade kako bi postigli ciljeve za psihopate i druge njihove vrste. „Mi, napokon" – kažu oni – „kreiramo novu vladu, vladu pravde." (samo za psihopate, nepravdu za sve ostale. Prim.ured.) Oni su spremni da se bore i da pate da bi ostvarili taj vrli novi svet i da pri tom, naravno, prouzokuju patnju drugih. Ovakva vizija opravdava ubijanje ljudi, čija patnja kod njih ne izaziva sažaljenje jer oni nisu sasvim specifični. Oni ne shvataju da će uvek nailaziti na opoziciju, pa makar to stanje trajalo i generacijama. („Ubij ih sve, Bog će prepoznati svoje", izgleda da je jedna od metoda koju su izumele psihopate. Prim.ured.).

Potčinjavanje normalnih ljudi psihološki abnormalnim pojedincima ima žestok i deformirajući uticaj na njenu odnosno njegovu ličnost; ono izaziva traume i neurozu. To se po pravilu izvodi na način koji izmiče svesnoj kontroli. Ovakva situacija osobi oduzima njena osnovna prava: da praktikuje mentalnu higijenu, razvija u dovoljnoj meri autonomnu ličnost i koristi svoj zdrav razum. U svetlu prirodnog zakona to predstavlja jednu vrstu zločina – koji se može javiti na svakom nivou društva – iako nije pomenut ni u jednom zakonskom propisu.

Već smo diskutovali o prirodi nekih patoloških ličnosti, o frontalnoj psihopatiji i kako ona može deformisati ličnosti sa kojima je u interakciji. Suštinska psihopatija u tom smislu ima izuzetno intenzivne efekte. Nešto misteriozno nagriza ličnost osobe koja je prepuštena milosti psihopate i bori se kao demon. Njene emocije postaju grozničave, njen smisao za psihološku realnost je ugušen. Ovo vodi do gubitka merila u misaonom procesu i osećaja bespomoćnosti, kulminirajući depresivnim reakcijama, koje mogu biti tako žestoke da ih psihijatri ponekad pogrešno dijagnosticiraju kao manično-depresivnu psihozu. Mnogi ljudi pružaju otpor psihopatskoj dominaciji mnogo pre nego što ovakva kriza nastupi i počinju da traže neki način da se oslobode ovakvog uticaja.

Mnoge životne situacije sadrže u sebi manje misteriozne rezultate delovanja drugih psihičkih anomalija na normalne ljude (koji su uvek neprijatni i destruktivni) i njihovi nosioci beskrupulozno teže da uspostave dominaciju i iskoriste druge. Rukovodeći se neprijatnim iskustvima i osećajima, zajednica tada ima dobre razloge da odbaci ovakve ljude, gurajući ih na marginalne pozicije u društvenom životu, uključujući siromaštvo i kriminal.

Na žalost, ovakvo ponašanje po pravilu izaziva moralizatorska opravdanja u kategorijama prirodnog pogleda na svet. Većina članova društva smatra da su ovlašćeni da zaštite sebe i svoju imovinu i u tu svrhu donese zakone. Bazirani na prirodnoj percepciji fenomena i emocionalnim reakcijama umesto na objektivnom razumevanju problema, ovakvi zakoni ni na koji način ne služe da obezbede red i sigurnost kakve želimo; psihopate i drugi devijanti jednostavno percipiraju takve zakone kao silu protiv koje se treba boriti.

Socijalna struktura kojom dominiraju normalni ljudi i njihovi koncepti za pojedince sa različitim psihološkim devijacijama izgleda kao „sistem sile i tlačenja". Psihopate po pravilu dolaze do takvog zaključka. Istovremeno, ukoliko u datom društvu zaista postoji veliki deo nepravde, patološki osećaj nepravde i sugestivni stavovi devijantnih pojedinaca se mogu naći u rezonanci sa onima koji su zaista izloženi nepravdi. Revolucionarne doktrine se onda lako mogu propagirati među obe grupe, iako svaka od tih grupa prihvata te ideje iz potpuno drugačijih razloga.

===========

Postojanje patogenih bakterija u našem okruženju je uobičajeni fenomen; međutim, to nije presudan faktor koji odlučuje da li će se pojedinac ili zajednica razboleti, budući da prirodan kao i sintetički imunitet takođe može igrati važnu ulogu. Na isti način, psihopatološki faktori sami ne odlučuju o raširenosti zla. Drugi faktori su podjednako važni: društveno-ekonomske okolnosti i moralni i intelektualni nedostaci.

Pojedinci i nacije koji su u stanju da izdrže nepravdu u ime moralnih vrednosti mnogo lakše nalaze izlaz iz teškoća ne posežući za nasilnim sredstvima. Bogata moralna tradicija sadrži vekovna iskustva i razmišljanja u tom pogledu. Ova knjiga opisuje ulogu tih dodatnih faktora u genezi zla, ulogu koja je vekovima ostala nedovoljno shvaćena; takvo objašnjenje je suštinski važno za kompletiranje celokupne sllke i mogućnost da se formulišu delotvornije praktične mere.

Tako naglašavanje uloge patoloških faktora u genezi zla ne umanjuje odgovornost nedostataka društvenog morala i intelektualnih deficita i njihov udeo u ovoj situaciji. Realni moralni nedostaci i grubo neadekvatna koncepcija ljudske realnosti i psiholoških i moralnih situacija je često prouzrokovana ranijom ili sadašnjom aktivnošću patoloških faktora.

Međutim, mi se moramo upoznati sa stalnim, biološki uslovljenim prisustvom te malobrojne manjine pojedinaca koji su nosioci različitih, ali ponerološki aktivnih, patoloških faktora u svakoj zajednici. Svaka diskusija o tome šta u genezi zla dolazi prvo, moralni nedostaci ili aktivnosti patoloških faktora, se može posmatrati kao akademska špekulacija. Biblija je vredna ponovnog čitanja očima ponerologa.

Detaljne analize ličnosti prosečno normalnih osoba gotovo uvek otkrivaju okolnosti i teškoće uzrokovane delovanjem neke vrste patološkog faktora na nju. Koliko su aktivnosti relativno daleko u prostoru i vremenu i ako je faktor relativno očigledan, zdrav razum je u principu dovoljan da koriguje takve efekte. Ukoliko patološki faktor ostane nepoznat, osoba ima problema da razume uzrok svojih problema; ponekad čitavog života ostaje rob opsena i obrazaca bihejviorističkih odgovora, izazvanih pod uticajem patoloških pojedinaca. To se dogodilo u gore pomenutoj porodici, u kojoj je izvor patološke indukcije bila najstarija sestra sa prenatalnim oštećenjem predfrontalnog režnja na moždanom korteksu. Čak i kada je potpuno očigledno loše tretirala svoje najmlađe dete, njena braća su bila sklona da to interpretiraju u paramoralističkom maniru, kao žrtvu u ime „porodične časti".

Sa ovom građom bi trebalo upoznati svakoga da bi se olakšalo auto-pedagoško samoposmatranje. Neki istaknuti psihopatolozi su uvereni da je razvoj zdravog, funkcionalnog pogleda na ljudsku realnost nemoguć bez upućivanja u psihopatološke nalaze, zaključak koji je teško prihvatljiv za ljude koji veruju da su razvili zreo pogled na svet bez ovih neprijatnih istraživanja. Stari, egoistični branitelji prirodnog pogleda na svet imaju tradiciju, lepu književnost, čak i filozofiju na svojoj strani. Oni ne razumeju da tokom današnjeg vremena njihov način shvatanja životnih pitanja čini bitku sa zlom još problematičnijom. Međutim, mlađa generacija je bolje upoznata sa biologijom i psihologijom i tako sposobnija za objektivno razumevanje uloge patoloških fenomena u procesima geneze zla.

Paralaksa (razlika u položaju nekog predmeta ako se on posmatra sa dve različite tačke. Prim.ured.), čak i veliki jaz, često nastaje između ljudske i društvene realnosti, što je po prirodi biološko i često pod uticajem gorepomenutog odbijanja da razložimo patološke elemente, kao i tradicionalne percepcije realnosti kako je ona poučavana u filozofiji, etici, sekularnom i kanonskom zakonu. Taj jaz je lako vidljiv onim ljudima čiji je pogled na svet formiran na način koji se razlikuje od prirodnog načina normalne osobe. Mnogi od njih svesno ili nesvesno koriste ove slabosti da bi se probili u njega, paralelno sa aktivnostima koje karakterišu egoistični koncepti i sebičnost. Ljudi koji ćute, bilo patološki indiferentni prema patnjama drugih ljudi i nacija, ili sa nedostatkom znanje o tome šta je humano i valjano, nailaze na otvorena vrata da probiju svoj različit način života kroz nepredusretljivo društvo.

Da li ćemo ikada, jednom u neodređenoj budućnosti, biti u stanju da prevaziđemo taj vekovni problem ljudskosti, uz pomoć psiholoških i bioloških nauka koje napreduju u proučavanju različitih patoloških faktora koji učestvuju u ponerogeničnim procesima? To će zavisiti od podrške date zajednice. Naučna i društvena svest o ulozi koju igraju gorepomenuti faktori u genezi zla će pomoći javnom mnenju da se na adekvatan način postavi prema zlu koje će onda prestati da bude tako fascinirajuće mistično. Ukoliko je na adekvatan način uobličen, baziran na razumevanju fenomena, zakon će omogućiti profilaktične kontra-mere protiv začetka zla.

Tokom vekova svaka zajednica je bila izložena prirodnim eugeničnim (eugenetika: nauka o uslovima koji vode stvaranju telesno i duševno zdravog potomstva) procesima koji uzrokuju da defektni pojedinci, uključujući i one sa gore pomenutim oštećenjima, ispadnu iz reproduktivne utakmice ili da se redukuje njihova stopa rađanja. Ovakvi procesi se retko posmatraju na takav način, često prikriveni pratećim zlom ili drugim uslovima koji ih prate iz pozadine. Svesno razumevanje ove građe, bazirano na adekvatnom znanju i prosečnim moralnim kriterijumima može predstaviti te procese na manje plahovit način, bez takve količine gorkog iskustva. Ako su ljudska svest i savest adekvatno formirani i ako se prihvati savet u toj stvari, balans ovih procesa bi mogao da upadljivo krene u dobrom pravcu. Posle više generacija jaram nasleđenih patoloških faktora bi mogao da bude redukovan ispod određenog kritičnog nivoa i njihovo učešće u ponerogeničnim procesima bi počelo da bledi. (Čini se da Lobascewsky ovo dovodi u vezu sa ratom i drugim fizičkim konfliktima, sugerišući da, ako bi normalni ljudi odbili da budu uvučeni i pustili samo devijante da se bore, ovi bi možda pobili jedni druge. Prim ured.)

 

 

 

  Sadržaj knjige

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta