G a l a k s i j a. c o m

Politička Ponerologija

 

IV Poglavlje

 
Prevod: Arja

 

 HISTEROIDNI CIKLUS
 

 

 Otkad postoje ljudske zajednice i otkad je civilizacija stvorena na našem globusu ljudi su čeznuli za srećnim vremenima, ispunjenim spokojem i pravdom, u kojima bi svakome bilo dopušteno da uzgaja svoje stado, traga za bogatim dolinama, obrađuje zemlju, iskopava blago ili gradi kuće i palate. Čovek žudi za mirom i hteo bi da uživa u blagodetima dobara, koja su prikupile prethodne generacije i da ponosno posmatra razvoj budućnosti koju je stvorio. Bilo bi lepo u međuvremenu točiti vino ili medovinu. On bi voleo da luta okolo, da upoznaje druge zemlje i ljude ili uživa u nebu posutom zvezdama na istoku, u bojama prirode, licima i odeći žena. On bi takođe želeo da pokrene svoju imaginaciju i učini svoje ime besmrtnim u delima umetnosti, bilo izvajanim u mermeru ili ovekovečenim u mitu i poeziji.

 Od pamtiveka čovek je sanjao o životu u kome bi naprezanje uma ili mišića bilo prekinuto zasluženim odmorom. On bi želeo da nauči zakone prirode, tako da može da ovlada njome i iskoristi njena blaga. Čovek je koristio prirodnu snagu životinja da bi učinio da se ostvare njegovi snovi, a kada to ne bi zadovoljilo njegove potrebe, okretao bi se u tu svrhu svojoj sopstvenoj vrsti, lišavajući druge ljude njihove ljudskosti, jednostavno zato što je bio moćniji.

 Snovi o srećnom i mirnom životu tako daju podsticaj da sa vlada nad drugima: sila koja izopačuje um čoveka. To je razlog zašto se ljudski snovi o sreći nisu ostvarivali tokom istorije. Hedonistički pogled na „sreću“ sadrži seme nesreće i hrani čitav ciklus, tako da dobra vremena rađaju loša, što povratno uzrokuje patnju i mentalni napor, koji proizvodi dobro opažanje, umerenost i izvesnu količinu psiholoških znanja, sve one moći koje služe da ponovo izgrade srećnije uslove za život.

 Tokom srećnih vremena ljudi progresivno gube uvid u potrebu za refleksijom, introspekcijom, znanjima o drugima i razumevanjem za složene zakone života. Da li je vredno razmišljanje o ljudskim karakteristikama i slabostima, bilo sopstvenim ili nekog drugog? Možemo li razumeti kreativni smisao patnje koju nismo sami podneli, umesto da krenemo lakšim putem i optužimo žrtvu? Svaki suvišan mentalni napor izgleda kao besmislena borba, ako su radosti života lako dostupne. Pametan, liberalan i veseo pojedinac je dobar igrač; dalekovida osoba, koja predviđa užasne ishode, postaje kvarilac raspoloženja i mutljivac.

 Opažanje istine o realnom okruženju, posebno razumevanje ljudske prirode i njenih vrednosti prestaje da bude vrlina tokom takozvanih srećnih vremena; misaoni ljudi, koji sumnjaju, bivaju proglašeni nametljivcima koji ne mogu dopustiti da dobro traje. Povratno, ovo vodi do osiromašenja u pogledu psiholoških znanja, sposobnosti da se napravi razlika između karakteristika ljudske prirode i ličnosti i sposobnosti da se um kreativno oblikuje. Kult moći potkopava te mentalne vrednosti tako suštinski važne za održanje reda i zakona na nenasilan način. Bogaćenje nacije ili ograničavanje njenog psihološkog sveta se može posmatrati kao indikator da li će budućnost biti dobra ili ne.

 Tokom „dobrih“ vremena potraga za istinom postaje neugodna, jer otkriva neprijatne činjenice. Bolje je misliti o lakšim i prijatnijim stvarima. Nesvesno uklanjanje podataka, koji jesu ili izgledaju nepodesni, postepeno prerasta u naviku i postaje običaj, masovno prihvaćen od društva. Problem je da svaki proces mišljenja, baziran na tako okrnjenim informacijama, nikako ne može voditi do tačnih zaključaka; on pre vodi do podsvesnog zamenjivanja neprijatnih sudova prijatnijim, približavajući se na taj način granicama psihopatologije.

 Takvi periodi puni zadovoljstva za jednu grupu ljudi – često utemeljeni na nepravdi nad nekim drugim ljudima ili nacijama – počinju da guše sposobnost za individualnu i društvenu svest; podsvesni faktori preuzimaju presudnu ulogu u životu. Takva zajednica, već inficirana histeroidnim stanjem, posmatra svako opažanje neprijatne istine kao znak „širenja zla“. J.G. Herderov ledeni breg je potopljen u moru krivotvorenog nesvesnog; samo vrh brega je vidljiv iznad talasa života. Katastrofa čeka iza kulisa. U takvim vremenima sposobnost za logičko i disciplinovano mišljenje počinje da bledi. Kada zajednica izgubi sposobnost za psihološku razboritost i moralnu kritičnost, proces generiranja zla je pojačan u svakom segmentu društva, bilo individualno ili makro-socijalano, dok se sve ne vrati na „loša“ vremena.

 Mi već znamo da u svakoj zajednici živi izvestan procenat ljudi sa psihološkim devijacijama, izazvanim različitim urođenim ili stečenim faktorima, koji proizvode anomalije u percepciji, mišljenju i karakteru. Mnogi takvi ljudi pokušavaju da ispolje smisao svojih devijantnih života socijalnom hiperaktivnošću. Oni kreiraju svoje sopstvene mitove i ideologije kompenzacije i pokazuju tendenciju da egoistično insinuiraju drugima da je njihova sopstvena devijantna percepcija i ciljevi, koji iz nje proizilaze, superiorna.

 Ukoliko vrednosti bezbrižnosti „dobrog života“ kroz nekoliko generacija rezultira socijalnim nedostatkom u pogledu psiholoških veština i moralne kritičnosti, to utire put patološkim smutljivcima, podmuklim šarmerima i primitivnim varalicama da deluju i podstaknu proces stvaranja zla. Oni su suštinski faktor u njegovoj sintezi. U sledećem poglavlju nameravam da uverim čitaoce da je učešće patoloških faktora, tako potcenjeno u društvenim naukama, zajednički faktor u začetku zla.

 Takva vremena, kojih se mnogi ljudi kasnije sećaju kao „dobrih starih vremena“, na taj način formiraju osnovu za kasniju tragediju zbog progresivnog opadanja morala, intelekta i ličnih vrednosti, koje stvara ere kao za vreme Raspućina.

 Ovo predstavlja kratak opis uzročnog delovanja realnosti, koji ni na koji način ne protivreči teološkom poimanju smisla kauzalnosti. Loša vremena nisu samo rezultat hedonističke regresije u prošlosti; ona treba da ispune istorijsku svrhu.

 Patnja, naprezanje i mentalna aktivnost tokom vremena jada vode do progresivne, uglavnom pojačane obnove izgubljenih vrednosti, što rezultira ljudskim progresom. Na žalost nama i dalje nedostaje dovoljno filozofsko razumevanje za ovu međuzavisnost i teološki pogled na stvari. Čini se da su proroci videli mnogo jasnije u svetlu zakona kreacije, nego E.S. Rusel, R. B. Brajtvejt, Dž. Samerhof i drugi koji su se bavili ovim pitanjem.

 Kada nastanu loša vremena i ljude smlavi neumerenost zla, oni moraju da prikupe sve svoje fizičke i mentalne snage, da bi se borili za egzistenciju i sačuvali zdrav razum. Potraga za nekim putem koji spašava od teškoća i opasnosti obnavlja dugo zakopane moći uzdržavanja. Ovakvi ljudi imaju prvobitnu nameru da se oslone na silu da bi osujetili pretnju; oni na primer mogu početi da izazivaju sreću ili se priključiti vojsci.

 Međutim, sporo i tegobno oni otkrivaju prednosti koje pruža mentalni napor, povećano razumevanje psihološke situacije u pojedinostima, bolja diferencijacija ljudskih karaktera i ličnosti i najzad bolje poznavanje suprotne strane. Tokom takvih vremena moralnost, koju je prethodna generacija proglašavala literarnim motivima, ponovo stiče svoju pravu i suštinsku bit i postaje cenjena zbog svoje vrednosti. Mudra osoba, sposobna da pruži pravi savet visoko je cenjena.

 Koliko su zadivljujuće slični bili filozofi poput Sokrata i Konfučija, ta dva gotovo legendarna mislioca, koji su, iako gotovo savremenici, živeli na dva suprotna kraja velikog kontinenta. Obojica su živela tokom zlih, krvavih vremena i predstavili metod da se savlada zlo, posebno u pogledu opažanja zakona života i ljudske prirode. Oni su tragali za kriterijumima za moralne vrednosti unutar ljudske prirode i posmatrali znanje i razumevanje kao moć. Ipak, oba čoveka su slušala unutrašnji glas bez reči kako ih upozorava nad moralnim pitanjima: „Sokrate, ne čini to.“ To je razlog zašto je njihovo delovanje i žrtva predstavljalo stalnu pomoć u borbi protiv zla.

 Tokom teških i tegobnih vremena nastaju vrednosti koje najzad nadvladavaju zlo i stvaraju bolja vremena. Ova jezgrovita i precizna analiza fenomena, omogućena zahvaljujući pobedi istrošenih emocija i egoizmu samoljubivih ljudi, otvara vrata uzročnom ponašanju, posebno u oblastima filozofije, psihologije i razmišljanja o moralu. Ukoliko su te vrednosti u potpunosti pripojene tradiciji ljudske kulture, one mogu efektivno da zaštite naciju od sledeće ere zabluda i izobličenja. Međutim, kolektivno pamćenje je nepostojano i posebno sklono da ukloni filozofa i njegovo delo iz svojih sadržaja, naime, njegovo vreme i mesto i ciljeve kojima je služio.

 Kada god neka iskusna osoba pronađe trenutak relativnog mira posle teškog i bolnog napora, njen um je slobodan da razmišlja neopterećen istrošenim emocijama i zastarelim stavovima iz prošlosti, ali potpomognut saznanjima iz prethodnih godina. Ona se tako približava objektivnom razumevanju fenomena i uvidu u trenutne uzročne veze, uključujući i takve koje ne mogu biti shvaćene u okviru prirodnog jezika. Ona razmišlja o večnom ciklusu opštih zakona, razmatrajući značenje ranijih pojava koje odeljuju taj period istorije. Mi dosežemo do davnašnjih pouka, jer ih razumemo bolje; one nam olakšavaju da razumemo kako genezu, tako i kreativni značaj nesrećnih vremena.

 Ciklus srećnih, mirnih vremena je povoljan za nastanak okrnjenog pogleda na svet i porast egoizma; društvo postaje podložno progresivnoj histeriji i u konačnoj fazi, opisno poznatoj istoričarima, nastaje vreme klonulosti i pometnje - to se dešavalo milenijumima i dešava se još uvek. Uzmak pameti i ličnih karakteristika, koji karakteriše naoko srećna vremena, varira od nacije do nacije; na taj način neke zemlje uspevaju da prevaziđu rezultate ovakvih kriza sa minimalnim gubicima, dok druge gube države i vlast. Geopolitički faktori igraju presudnu ulogu.

 Psihološke karakteristike ovakvih kriza nesumnjivo dovode pečat vremena i civilizacije u pitanje, međutim zajednički imenitelj bi morao biti pogoršavanje histeričnih uslova u zajednici. Ova devijacija, ili još bolje, formativno pomanjkanje karaktera je stalna boljka zajednice, posebno privilegovanih elita. Postojanje ekstremnih slučajeva, pogotovo onih okarakterisanih kao kliničkih, je izdanak društvene histerije, često u korelaciji sa nekim dodatnim slučajevima, kao nosiocima slabijih oštećenja na moždanoj kori. Kvantitativno i kvalitativno takve individue mogu da služe da se objasne i evoluiraju takva vremena, kao što je nagovešteno u istorijskoj „Knjizi Svetog Mihajla“. Iz perspektive istorijskog vremena bilo bi teže da se ispita regresija sposobnosti i ispravnost razmišljanja ili intenzitet „Austrijskog govora“, iako se on približava problemu na bolji i direktniji način.

 Nasuprot gore pomenutoj kvalitativnoj razlici trajanje ovog vremenskog ciklusa teži da bude podjednako. Ako uzmemo da je evropska histerija dostigla vrhunac oko 1900. i da se ne ponavlja svaka dva veka, pronaći ćemo slične uslove. Takvi ciklusi podjednakog trajanja mogu obuhvatiti čitavu civilizaciju i preneti se na susedne zemlje ali neće preći okean ili prodreti u udaljene civilizacije.

 Kada je izbio Prvi svetski rat mladi oficiri su plesali i pevali na ulicama Beča: „Krieg, Krieg, Krieg! Es wird ein schöner Krieg...! (Rat, rat, rat! Dolazi lepi rat!).  Tokom posete Gornjoj Austriji 1978. godine odlučio sam da navratim do lokalnog župnika koji je u to vreme bio u svojim sedamdesetim godinama.  Kada sam mu ispričao o sebi, odjednom sam shvatio da on misli kako lažem i izmišljam lepe priče. Podvrgao je moje izlaganje psihološkoj analizi, baziranoj na toj neoborivoj pretpostavci i pokušao da me uveri da su njegovi principi veoma uzvišeni. Prijatelj, kome sam se požalio, je bio razveseljen: „Kao psiholog, imali ste izuzetno sreću da se susretnete sa ostacima autentičnog „austrijskog govora“ (die österreichische Rede). Kada bismo hteli da ga simuliramo, mi mlađi ne bismo bili u stanju da Vam ga demonstriramo,.“

 U evropskim jezicima „austrijski govor“ je postao zajednički deskriptivni termin za paralogički diskurs. Mnogi ljudi ga danas koriste nesvesni njegovog porekla. U sklopu maksimalnog histeričnog intenziteta u Evropi u to vreme autentični natpis je predstavljao tipičan proizvod iskrivljenog mišljenja: podsvesna selekcija i supstitucija podataka koja vodi do hroničnog izbegavanja teških pitanja. Na isti način refleksna pretpostavka da svaki govornik laže predstavlja indikaciju histerične anti-kulture laganja, unutar koje reći istinu postaje „amoralno“.

 Period histerične regresije je stvorio veliki rat i veliku revoluciju, izražen u fašizmu, Hitleru i tragediji Drugog svetskog rata. Takođe je proizveo i makro-socijalni fenomen čiji se devijantni karakter nadogradio na taj ciklus, maskirajući i uništavajući njegovu prirodu. Današnja Evropa je na čelu suprotnog ekstrema te istorijske sinusne krivulje. Tako možemo pretpostaviti da će početak sledećeg veka proizvesti eru optimalnih sposobnosti i ispravnosti rasuđivanja, uvodeći mnoge nove vrednosti u sve domene ljudskih pronalazaka i kreativnosti. Možemo takođe pretpostaviti da će realističko psihološko razumevanje i duhovno obogaćenje predstavljati bit te ere.

 Sa druge strane Amerika, pogotovo SAD, je dostigla zenit po prvi put u svojoj istoriji. Sedokosi Evropljani, koji danas žive u Americi, su pogođeni sličnošću između ovog fenomena i onog koji je dominirao Evropom njihove mladosti. Subjektivnost koja dominira ličnim, kolektivnim i političkim životom, kao i podsvesna selekcija i supstitucija podataka u procesu razmišljanja osiromašuje psihološki pogled na svet i vodi do individualnog i nacionalnog egoizma. Manija poduzimanja ofanziva proizvodi neprestane odmazde, koristeći se prenadražljivošću i velikom kritičnošću na strani drugih. To se može posmatrati analogno maniji dvoboja u Evropi onog vremena. Ljudi, dovoljno srećni da zauzmu poziciju višu nego neko drugi, postaju prezrivi prema onima koje smatraju inferiornima na način koji veoma podseća na običaje u carskoj Rusiji. Na smeni stoleća, Frojdova psihologija je pala na plodno tlo u ovoj zemlji zbog sličnosti društvenih i psiholoških uslova.

 Psihološki uzmak u Americi povlači u svom buđenju umanjenu društveno profesionalnu adaptaciju ljudi te zemlje, vodeći do rasipanja ljudskih talenata i urušavanja društvene strukture. Ako bi trebalo proračunati srazmerni indeks adaptacije u toj zemlji, kako je to preporučeno u prethodnom poglavlju, on bi verovatno bio manji nego kod ogromne većine slobodnih i civilizovanih nacija, a verovatno niži nego kod nekih zemalja koje su izgubile slobodu.

 Visoko talentovani pojedinac u SAD otkriva da je čak i teže da prokrči svoj put do samo-realizacije i kreativne pozicije u društvenom smislu. Univerziteti, politika i biznis sve češće demonstriraju ujedinjeni front relativno netalentovanih i čak nekompetentnih osoba. Reč „suviše kvalifikovan“ se sve više i češće čuje. Takvi „suviše kvalifikovani“ pojedinci će se najzad sakriti u nekoj dotiranoj laboratoriji, gde će im biti dopušteno da steknu Nobelovu nagradu pod uslovom da ne učine ništa istinski korisno. U međuvremenu, zemlja pati zbog nedostatka inspirativne uloge visoko darovitih pojedinaca.

 Usled toga Amerika guši progres u svim segmentima društva, od kulture do tehnologije i ekonomije, ne isključujući političku nekompetentnost. Drugi problemi, koji se nadovezuju na to, egoistična nesposobnost da se razumeju drugi ljudi i nacije, vode do političkog terora i traženja žrtvenog jarca. Stiskanje kočnice evolucije političkih struktura i društvenih institucija povećava administrativnu inerciju i nezadovoljstvo njenih žrtvi.

 Treba da shvatimo da se najdramatičnije društvene nedaće i tenzije javljaju deset godina posle prvih vidljivih indikacija pojave psihološke krize. Budući nastavak, one predstavljaju zadocnelu reakciju na ove uzroke ili su stimulisane istim psihološkim pokretačkim procesom. Vreme za efektivne kontra-mere je većinom limitirano.

 Da li je Evropi dodeljena uloga da posmatra Ameriku, koja pati od iste bolesti kojima je i sama podlegala toliko puta u svojoj istoriji? Da li je američki osećaj superiornosti u odnosu na Evropu proistekao iz tih prošlih događaja i njihovih nehumanih i tragičnih rezultata. Ako da, da li je takav stav nešto više od bezopasnog anahronizma? Bilo bi najkorisnije kada bi evropske nacije iskoristile prednosti svojih istorijskih iskustava i modernijeg psihološkog znanja, kako bi efektivnije pomogle Americi.

 Istočna Centralna Evropa, sada pod sovjetskom dominacijom, se pridružuje evropskom ciklusu, iako sa izvesnim zakašnjenjem; isto se odnosi i na sovjetsku imperiju, posebno na evropski deo. Međutim, istraživanje tih promena i njihovo izolovanje od dramatičnog fenomena umanjuje mogućnosti za opservaciju, čak iako je to samo pitanje metodologije. Ipak, čak i tada u najširim slojevima postoji progresivni rast otpora u vidu regenerativne moći zdravog razuma. Godinu za godinom dominantan sistem se oseća sve slabijim naočigled te organske transformacije. Dodajmo tome i fenomen, koji Zapad smatra potpuno nerazumljivim i o kome će šire biti reči: naime, porast specifičnih, praktičnih znanja o realnosti vladanja unutar zemalja čiji su režimi slični. Takav proces bi, u konačnoj analizi, trebalo da proizvede zaoštravanje situacije, iako se to verovatno neće završiti krvavom kontra-revolucijom.

 Pitanje se nameće samo po sebi: da li će ikada doći vreme da se taj ciklus, unutar koga se nacije osećaju bespomoćnim, ikada nadvlada? Da li su države u stanju da permanentno održe svoje kreativne i kritične aktivnosti na konstantno visokom nivou? U našoj eri ima mnogo iznimnih momenata; naš današnji magbetski veštičiji kotao sadrži ne samo otrovne sastojke, već i progres i razumevanje ljudskosti, kakvo nije viđeno tokom milenijuma.

 Poneki ekonomisti ističu da je ljudskost stvorila moćnog slugu u vidu električne energije i da je rat, osvajanje i porobljavanje drugih zemalja postalo u velikoj meri neprofitabilno na duži rok. Na žalost, kao što ćemo videti kasnije u ovom delu, nacije mogu biti gurnute u ekonomski iracionalne želje i aktivnosti metodima, čiji su motivi meta-ekonomski. To je razlog zašto je prevazilaženje tih drugih razloga i fenomena, koji pospešuju porast zla, težak, mada dostižan zadatak. Mežutim, da bismo ga savladali moramo razumeti prirodu i dinamiku pomenutog fenomena: stari princip medicine koji ću iznova i iznova ponoviti je: „Ignota, nulla curatio morbi“.

 Jedan od rezultata moderne nauke, koji doprinosi uništenju ovog večnog zla, je razvoj sistema komunikacije, koji je umrežio naš globus u veliko „selo“. Vremenski ciklusi, koji su ovde predstavljeni, se razvijaju gotovo nezavisno u različitim civilizacijama na različitim geografskim lokacijama. Te faze niti su bile niti jesu sinhronizovane. Možemo pretpostaviti da američka faza leži 80 godina posle evropske. Kada svet postane struktura sa unutrašnjom povezanošću sa stanovišta komunikacije, tada će informacije i novosti, različiti društveni sadržaji i mišljenja, uslovljeni različitim fazama pomenutih ciklusa, inter alia, poteći preko svih granica i sigurnosnih sistema. To može usloviti pritisak koji će promeniti uzroćne povezanosti. Na ovaj način će nastati mnogo fleksibilnija psihološka situacija koja će povećati mogućnosti za usmerenu akciju, baziranu na razumevanju ovog fenomena.

 Istovremeno, nasuprot mnogim teškoćama naučne, društvene i političke prirode, vidimo razvoj novog sklopa faktora, koji će potpomoći oslobođenje čoveka od neshvatljivog istorijskog kauzaliteta. Razvoj nauke, čiji je konačni cilj bolje razumevanje čoveka i zakona društvenog života, bi dugoročno mogao da doprinese da javno mnenje prihvati suštinsko znanje o čovekovoj prirodi i razvoju čovekove ličnosti, koje bi omogućilo kontrolisanje opasnih procesa. U ovu svrhu bi bili potrebni neki oblici međunarodne saradnje i supervizije.

 Razvoj ljudske ličnosti i njene sposobnosti za adekvatno razmišljanje i precizno razumevanje celine iziskuje određeni stepen rizika i zahteva prevazilaženje konformističke tromosti i primenu rezultata specijalnog naučnog rada, pod uslovima sasvim drugačijim od onih pod kojima smo odrasli.

 Pod takvim uslovima će egoistična ličnost, navikla na konforno, uzano okruženje, na sujeverno razmišljanje i nekontrolisanu emocionalnost, iskusiti mnoge blagotvorne promene koje se ne mogu zameniti nečim drugim. Posebno promenjene okolnosti će prouzrokovati da takva osoba počne da raščlanjuje, ulažući na taj način intelektualne i kognitivne napore i moralnu refleksiju.

 Primer takvog iskustvenog programa je Američki mirovni korpus. Mladi ljudi putuju u mnoge siromašne zemlje u razvoju da bi tamo živeli i radili, često pod primitivnim uslovima. Oni uče da razumeju druge nacije i običaje i njihov egoizam opada. Na taj način oni gube mnoge karakteristične nedostatke modernog američkog karaktera.

 Kada pokušavamo da prevaziđemo nešto, čije je poreklo prekriveno velom misterije kroz izmaglice nesaznatljive prošlosti, često se osećamo kao da uvek iznova vodimo bitku sa vetrenjačama istorije. Međutim, konačni cilj takvog napora je mogućnost da nas objektivno razumevanje ljudske prirode i njenih večnih slabosti, kao i razultat transformacije društvene psihologije, može osposobiti da delujemo protiv ili da predupredimo destruktivne i tragične rezultate, koji ponekad ne leže daleko u budućnosti.

 Naše vreme je izuzetno i današnja patnja pospešuje bolje razumevanje nego što je to bio slučaj u prethodnim vekovima. To razumevanje i znanje se bolje uklapa u ukupnu sliku, budući da je bazirano na objektivnim činjenicama. Takav pogled postaje realističan, dok ljudi i problemi sazrevaju u akciji. Ova akcija ne treba da bude ograničena na teoretska razmišljanja, već pre da pomiri organizaciju i formu.

 Da bi se to postiglo razmotrićemo određena pitanja i skicirati novu naučnu disciplinu koja će izučavati zlo, otkrivajući njegove faktore i geneze, nedovoljno shvaćene karakteristike i slabe tačke, da bi se naglasile nove mogućnosti delovanja protiv uzroka ljudske patnje.

 

  Sadržaj knjige

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta