|
Prilikom poređenja svih ovih ličnih
izveštaja pojavljuju se tri glavna pitanja učesnica projekta,
zajednička sa mnogim drugim koji su imali prisilne kontakte sa
vanzemaljcima. Šta kažu vanzemaljci i možemo li im verovati? Šta
oni rade sa nama u tehnološkom i psihološkom smislu? Koja je
prava priroda ljudskog ili vojnog angažovanja u aktivnostima
abdukcija?
U pogledu poslednje tačke svaka od žena
je navela da je videla druge ljude u abdukcijskim situacijama.
Emi, Endži, Liza, Pet i Beti imaju sećanja na iskustva koja su
uključivala vojno osoblje i u većini situacija vanzemaljci su
radili zajedno sa ljudima. Iako neke od tih scena mogu biti
scenariji virtuelne realnosti, proizvedeni od strane
vanzemaljaca, druge sporedne aktivnosti ukazuju na istinsko
angažovanje ljudi. Endži je na primer presreo i preplašio
uniformisani čovek u džipu na autoputu upravo posle vojne
abdukcije tokom koje su joj pretili zbog „govorenja“.
Kada se Emi podvrgla regresivnoj hipnozi,
usledio je još jedan sumnjivi događaj. Oficir mornarice sa
visokim činom, dugogodišnji poznanik porodice hipnotizera, se
pojavio u njihovoj kući kasno u noći Emine hipnoze, uprkos tome
što mu je rečeno da to nije pogodno vreme za posetu. Zastupao je
standardnu „liniju“ da vojska nema nikakvog interesa, još manje
da je na bilo koji način uključena u zbivanja sa NLO-ima,
vanzemaljcima ili otmicama. Rekao je da za dvadeset pet godina
službe nikada nije čuo da je ijedan pripadnik vojske i pomenuo
NLO. Takođe je insistirao na tome da oteti ne bi smeli da
prezentuju svoja iskustva javnosti, dok ne budu mogli da ponude
„konkretne, naučne dokaze“ da se bilo šta od toga događa.
Bila sam prisutna te noći i kada sam ga
upitala da li bi zaista mogao da nam ispriča o umešanosti vojske
u događaje sa NLO-ima, pod pretpostavkom da ona postoji, priznao
je da bi zbog limita u vezi sa „nacionalnom sigurnošću“ morao da
poriče takvu povezanost.
Na putu kući kolima Emi su pratila
službena patrolna kola, vozeći miljama tik uz njen blatobran ili
sa desne strane njenih kola. Dejstvo je, naravno, bilo ekstremno
uznemirujuće i Emi je osećala da je namera bila zastrašivanje,
na isti način kao i uznemiravanje vojnim helikopterima,
telefonske smetnje i drugi događaji, koji su po svemu sudeći
imali pre ljudsko nego vanzemaljsko poreklo.
Kao što je već rečeno, ukoliko postoji
dokaz za makar jedan slučaj umešanosti vojske u abdukcije, tada
se drugi takvi izveštaji ne mogu tako lako odbaciti. Svako za
sebe mora da odluči kakav dokaz je za njega uverljiv u okviru
ove problematike, ali ja sam zadovoljna da jedan slučaj, Leah
Haley, stoji izvan svake sumnje. Ukoliko su ljudske agencije
zaista tajno uključene, njihova aktivnost zahteva mnogo
intenzivniju istragu nego što je to rađeno do sada. Međutim,
mainstream-istraživači ne pokazuju nikakav entuzijazam da se
suoče sa povredom ljudskih prava od strane ljudskih izvora,
možda zbog toga što se plaše odmazde, koja se, kako mnogi oteti
mogu da potvrde, zaista događa.
U pogledu komunikacije sa vanzemaljcima
postoji obilje podataka od svih osam žena. Pored dozivanja po
imenu, većina njih je primala lične poruke. „Ta komunikacija,
koja se odvijala dok sam bila budna“ – ispričala je Liza kao
primer – „je uglavnom jednostavna. Oni govore u mojoj glavi.
„Ugasi svetlo i nemoj dolaziti ovamo.“ Aniti je humanoid u
crvenom odelu posle seksualnog napastvovanja rekao: „Biću tamo
da ti pomognem.“, što je u datoj situaciji pre izazivalo strah
nego što je ulivalo pouzdanje. Emi je krajem 1993. primila
neobičnu informaciju: „Svi će saznati za NLO-e na dan velike
igre.“ pri čemu ’velika igra’ nije bila identifikovana. Od
trenutka kada smo započele saradnju na istraživanju njihovih
iskustava, neke od prethodno opisanih ličnih poruka su direktno
ukazivale na mene. Džejn je rečeno da „saopšti sve informacije
Karli Tarner“ i da mi pomogne u buđenju ostalih u pogledu
fenomena abdukcija. Emi je osećala snažnu unutrašnju potrebu da
me kontaktira a zatim, kada ih je svesno upitala da li imaju
neku poruku za mene, rekli su joj da mi prenese: „Budi oprezna.
Zaključaj vrata – to može da pomogne više nego što misliš.“
Poruka je bila toliko apsurdna da je Emi izrazila nevericu i
dobila odgovor: „Ona će znati šta to znači.“ Kada mi je Emi
pisala, nije zaboravila tu poruku, ali ju je posle kucanja
izbrisala.
Međutim, mesecima kasnije, dok je slušala
traku sa javnom prezentacijom koju sam držala, čula je kako
kažem da sam u jednom trenutku bila toliko obeshrabrena
vanzemaljskom aktivnošću da čak nisam vodila računa o
zaključavanju vrata. Šokirana ovom podudarnošću prenela mi je
poruku koju je dobila znatno ranije. Kada je Poli upitala svoje
„duhove“, kako je nazivala nevidljive sagovornike, o projektu
rada na knjizi, dobila je dug odgovor. U jednom delu su rekli da
„ ova knjiga predstavlja putovanje u drugi nivo uma“ i da su
moje knjige „deo mnogo većeg rada, od koga ona ne može biti
odvojena … obuhvatno delo ljubavi, koje počiva na čvrstim
temeljima.“
Nije
moguće ne zapitati se šta te specifične lične reference znače.
One bez sumnje ukazuju na to da je neka snaga ili grupa svesna
povezanosti ovih žena sa mojim istraživanjem, što bi moglo da
objasni prelete helikoptera i telefonska uznemiravanja, koje je
toliko mnogo nas doživljavalo. Tokom telefonskog razgovora sa
Endži, kada smo pričale o tome da jedna od vanzemaljskih grupa
tvrdi da potiče sa Kasiopeje, u razgovor se umešao muški glas,
rekavši: „Ima ih mnogo, tamo napolju, i mi znamo odakle potiču.“
– i tada je glas nestao.
Ove reference takođe demonstriraju predosećaje određenih
događaja ili sposobnost da se ukaže na te događaje, jer ko god
je preneo Emi poruku o zaključavanju mojih vrata, izgleda da je
znao da će ona kasnije, mnogo kasnije preslušati traku sa mog
predavanja. Ove specifične reference povezuju naša pojedinačna
iskustva sa široko organizovanim programom - toliko je jasno,
iako koordinacija tih aktivnosti nije - i čini se da je reč o
veoma dugotrajnom projektu.
Mnoge od ovih žena su imale komunikaciju sa vanzemaljcima
veoma rano u životu. Anita je ispričala kako joj je u detinjstvu
rečeno: „Deca moraju da budu zaštićena.“ Emi je poruku i ideje,
utisnute u njen um, primila sa četiri godine, a Poli je ovaj
uticaj primetila sa deset. Takođe je osetila da vanzemaljci
usađuju ili skladište informacije unutar podsvesti, u „paketima“
znanja, koji su podsećali na džepove znanja za koje su
vanzemaljci rekli da sam ih posedovala 1980.
Nekoliko žena je imalo sećanja na komunikaciju sa treninzima
ili obukom tokom čitavog života. Za Emi je to podrazumevalo i
informacije o različitim aspektima fizike, kao i za Poli, kao i
lekcije o telekinezi i prolaksu kroz čvrste predmete. Endži je
obučavana da se usredsredi na korišćenje svojih mentalnih moći a
Anita je podsticana na proučavanje veština za preživljavanje.
Taj trening ili programiranje otetih je zamišljeno da posluži
nekoj svrsi, ali mi imamo samo izjave vanzemaljaca kakva bi ta
svrha mogla biti.
Veliki deo vanzemaljske komunikacije je uticao na stavove
ovih žena u pogledu mnogo čega. Emi je u detinjstvu doživela
očigledan scenario virtuelne realnosti, dizajniran da uništi
njenu veru u tradicionalnu religiju, a Poli je navela lekcije o
„promenama u pokornosti.“ Anita, Džejn i Emi su takođe osetile
nepoverenje prema trenutnoj vladi, nepoverenje za koje je Džejn
rekla da su ga „ohrabrili“ vanzemaljci. Takvo imputovanje
stavova je suštinski deo programa abdukcija, koji ukazuje na
mnogo kompleksniji program, koji izaziva još veće uznemirenje,
nego što je to jednostavno uzimanje genetskog materijala da bi
se ponovno oživela neka stara vanzemaljska rasa. Njihove akcije
su upravljene ka promeni našeg sistema verovanja koliko i na
delovanje na naša tela, iz kojih god razloga, i mi ne znamo
motivaciju za ovo ciljanje na religiju i vladu.
U vezi sa ljudskom genezom vanzemaljci često izjavljuju da
su naši kreatori, kao u Endžinom slučaju. Izjave o promenama
naše vrste je navela i Liza. Najprovokativnija poruka, preneta
Emi, ukazuje na iznenađenje od strane vanzemaljaca da ona do
tada već nije jasno sagledala situaciju. “Zar li si mislila da
je sve to slučajno?“ upitali su je kada su joj predstavili
koncept Zemlje kao kosmičkog zoološkog vrta.
Ovakva indoktrinacija služi da redukuje naš koncept o
ljudskoj suverenosti, kao i da nam nametne podanički položaj,
kao vlasništva. Dok neki ljudi prihvataju ovakav odnos kao
činjenicu i time vanzemaljcima daju legimitet da sa nama čine
ono što žele, postoje i drugi koji smatraju da po prirodi
posedujemo slobodu i pravo da egzistiramo bez ovakvog mešanja,
nezavisno od naše geneze. Njihova tvrdnja, da su naši kreatori,
nije nikada bila više nego samo tvrdnja, osim ako negde ne
postoji neki dokaz o tome, kako navode neki istraživači na
osnovu informacija od vojnih insajdera i iz krugova
intelektualne elite.
Manje je informacija o samim vanzemaljcima. Lizi je rečeno
da postoje „mnoge divizije“ tih bića, a Džejn je primetila, da,
dok su neki od njih interdimenzionalni, kako je i Poli verovala,
drugi su „interplanetarni putnici“. Poreklo sa Kasiopeje je
pomenuto Endži, mada su joj vanzemaljci rekli da da je njihova
grupa odavno načinila svoj „dom“ na našoj planeti. Beti je
rečeno samo da su vanzemaljci ovde samo zbog svojih istraživanja
i da bi „sprečili destruktivno delovanje“ koje ljudi vrše na
našoj planeti. Međutim, najekstremnija informacija o poreklu je
preneta Pet. Njoj je rečeno da su vanzemaljci anđeli, iako ne na
način kako smo navikli da razmišljamo o njima, i da su oni
zaslužni za promene na ljudskim telima u vreme uskrsnuća. Džejn
je, naprotiv, navedena da iz svojih iskustava vidi, da Bog iz
Biblije nije „vrhovno biće, kako smo mislili.“
Zajedničko u komunikaciji je da oteti treba da se okupe i
„nađu“ druge slične sebi. Endži je navela da su je odveli do
grupe „Izabranih“ u jednoj podzemnoj zgradi. „Tamo je bilo u
drugih koji su trenirani kao i ja“. Emi je 1989. rečeno: „I mi
ćemo uskoro biti zajedno. Sada je vreme da nađemo jedni druge.“
Beti su rekli da ona i drugi moraju da deluju kao spiritualna
bića „za dobro čovečanstva“, dok su Džejn vanzemaljci kazali da
se „svi dobri ljudi na Zemlji moraju okupiti da bi se
suprotstavili onome što dolazi.“ Naravno, nije sigurno da sva
komunikacija dolazi iz jednog izvora, u stvari od slučaja do
slučaja postoje stalne kontradiktornosti i nedoslednosti.
Budući događaji na planeti su takođe jedna od važnih tema
vanzemaljaca i zanimljivo je pomenuti fraze i slike koje pri
tome koriste. Za Džejn vanzemaljci su koristili izraze kao
„buđenje“, da bi ukazali na predstojeće promene u „svetskoj
kulturi i svesti“. To zvuči dovoljno pozitivno i miroljubivo,
ali je i Emi i Aniti preneta informacija o predstojećem
„Armagedonu“, iako je Emi rečeno da Armegedon „neće biti onakav
kakvim ga ljudi zamišljaju.“ Endžini otimači su rekli da će svet
biti očišćen od „prljavštine i zla“, jer se smo suptilno
promenjeni. Aniti i Lizi su buduće promene prikazane kao
katastrofe za koje moraju da se pripreme da bi preživele ovde na
Zemlji.
Pet su prikazane scene povratka Isusa, koga su pratili
svemirski brodovi i vanzemaljci, predviđajući „loša vremena na
Zemlji“ tokom kojih će biti uništeni mnogi koji ne budu
izbavljeni. U stvari, kod Emi, Bet Džejn i Poli komunikacija je
ukazivala na rat između dobra i zla u kome treba da odigramo
svoju ulogu. A kada su vanzemaljci obećali pomoć, Liza je
jednostavno rekla, „Zašto bi trebalo da verujemo da su oni u
stanju da reše naše probleme, kada čak nisu u stanju da
kontrolišu nasilne vanzemaljce među sobom.“
Kako su se osećale ove žene u vezi sa komunikacijom? Džejn
je bila inspirisana mnogo čime što joj je rečeno, ali nije bila
u stanju da sama inicira komunikaciju. Osećala je u stvari da se
vanzemaljci kriju iza kontakta. „Nismo videli pravu
inteligenciju iza svih tih scena,“ rekla je jednom prilikom.
Poli je izjavila da, što se nje tiče, može da zaključi da nam u
stvari „oni nisu rekli ništa.“ Emi je navela da nasuprot onome
što joj je rečeno vanzemaljci „ne daju prave informacije“.
Endži je postala sumnjičava prema onome što joj je
saopštavano. „Ne postoji razlog zašto bi trebalo da tim
vanzemaljcima verujem više nego sopstvenoj vrsti.“, pisala je.
Anita je imala isti osećaj. „Uvek sam iznenađena kada uopšte
dobijem neku informaciju od njih.“, rekla je, „Zaista ne znam da
li nekome, ko vrši otmice, treba pokloniti poverenje da će dati
istinite odgovore na neko pitanje.“
Fokus sledeće teme je vanzemaljska tehnologija koju su oteti
videli. Osim različitih instrumenata, koji su se koristili u
ispitivanjima, i od koje je većina bila potpuno strana,
zanimljivo je napomenuti koliko su često vanzemaljci koristili
sasvim poznatu opremu, posebno igle i injekcije. Neki
istraživači čak navode da je upotreba zemaljske opreme argument
protiv vanzemaljskog angažovanja i u korist tajnih aktivnosti
ljudskih organizacija. Endži, Bet i Poli su navele da su dobile
injekcije, a druge žene su ponekad nalazile tragove uboda a da
se nisu sećale kako je do njih došlo. Međutim, najčešće
korišćeni aparati nisu nalik ljudskoj tehnologiji: sonde.
Njihovi opisi su ponekad veoma slični – malene lopte od svetla
koje lebde ili lete kroz kuću – ali u Eminom slučaju sonda je
bila više nalik pauku.
Kako je ranije pomenuto, u vanzemaljskim aktivnostima je
evidentno veliko interesovanje za ljudski mozak. Emi, Endži,
Bet. Liza, Pet i Poli su sve navele da im je na mozgu izvršena
neka operacija i sve su pri tome upotrebile potpuno iste opise,
osećaj da im je otvorena lobanja i mozak privremeno uklonjen.
Ipak, najalarmantniji podaci o vanzemaljskoj tehnologiji se
odnose na „nova“ tela i „klonove“ koje proizvode. Da li su to
zaista tela za buduće „uskrsnuće“ ljudi, kako je rečeno Pet,
ostaje da se vidi, jer su data i druga objašnjenja. U jednom
izveštajum koji mi je prenet u poverenju, čovek je rekao da
duplikat njegovog tela može biti upotrebljen da ga zameni,
ukoliko ne bude sarađivao sa vanzemaljcima. Lizi je takođe
rečeno da drugi ljudi ne bi bili u stanju da razlikuju njeno
klonirano telo od originala, ukoliko bi odlučili da je zamene.
Endži je pokazano klonirano dete kao deo „nove rase“ koju
vanzemaljci proizvode.
Poli je imala drugačije mišljenje o tome šta je značila
prezentacija bebe. „O čemu je reč?“ – upitala je – „Ne da odgaje
to hibridno dete, ne da nauče ET-ije emocionaj ljubavi i
fizičkoj povezanosti, već da naduvaju naše proklete umove. Oni
koriste naša tela da bi došli do naših misli i emocija.“ Nije
verovala da su im zaista važna tela, „osim utoliko što su nama
veoma važna. Zato postaju važna i njima, da bi izazvali našu
zabrinutost.“
Endži je iznela sličan pogled na stvari. Kada joj je pokazan
„hibridni“ potomak, osetila je da je ta prezentacija bila više
test za nju, nego što je imala ikakve veze sa samom bebom. „Na
osnovu mog ličnog iskustva,“ – zaključila je – „to je u stvari
predstavljalo ispitivanje majčinskih merila hrabrosti i
razumevanja. Bilo je veoma povezano sa mentalnim bolom i time
kako se majka nosi sa time.“
U vezi sa klonovima i hibridima joj je kasnije rečeno da su
njihove duše „reciklirane“ i da su više puta regenerisane. To se
odnosi i na druge izveštaje u kojima su oteti videli vanzemaljce
kako uništavaju fetuse i rečeno im je da oni nisu „zaista živi“
i da se njihov fizički materijal koristi i ne baca. U stvari,
ovaj i drugi izveštaji ukazuju da se ljudski genetski materijal
koristi da bi se proizveli Sivi radnici, najverovatnije biološki
„roboti“, pre nego živi entiteti sa dušom.
Drugo važno tehnološko pitanje se odnosi na implante, za
koje su vanzemaljci dali brojna objašnjenja. Kada je Džejn
stavljen implant u uho, rečeno joj je da on deluje na „moždane
hemikalije i neke suptilne funkcije.“ Vanzemaljci su rekli Endži
da implanti „deluju kao magnet i sakupljaju informacije iz
ljudskih umova“ kao i da pojačaju upotrebu „specijalnih organa“
i slanje „instrukcija“.
Međutim, Emi je dobila sasvim različite informacije od
maskirane vanzemaljke koja je uklonila njene implante. Pored
toga što su joj pokazali gde se implanti umeću i da ih pokreće
sopstvena električna aktivnost mozga otetih, takođe joj je
rečeno kako se implanti koriste da kontrolišu otete, da ih kazne
ili čak ubiju.
Mada niko nije pomenuo da se implanti koriste da bi se
kreirali scenariji virtuelne realnosti, mora se razmotriti i ta
mogućnost. Tehnologija iza SVR-a je tema o kojoj vanzemaljci
ćute, ali su efekti SVR-a očigledni. Samo je Emi preneta
informacija o slikama koje kreiraju vanzemaljci, kada joj je
rečeno da oni koriste zastrašujuće slike za kontrolu. Jednom
prilikom su vanzemaljci rekli Endži da vojska takođe koristi
„iluzije“, ali joj to nisu objasnili.
Neke od žena su imale sopstvene ideje o tome, šta stoji iza
scenarija virtuelne realnosti. Pored faktora kontrole, koji je
pomenula Emi, Anita je pretpostavljala da bi za neke scenarije
mogla postojati pozitivna svrha. „Sumnjala sam da veliki broj
susreta“ – rekla je - „predstavlja snove koje indukuju
vanzemaljci, da bi postigli da se osećate sigurno sa njima.“ –
rekla je Liza. „Ponekad pomislim da učine da sanjam određene
snove samo da bi videli moje reakciju na njih.“ Džejn je takođe
verovala da vanzemaljci kreiraju „zastrašujuće scene, apsurdne
stvari“, da bi kod nje izazvali nemir. „Plašim se“ – priznala je
– „da bismo mogli naići na inteligenciju toliko hladnu i
bezličnu, da nam je to teško i da zamislimo.“
Posle svih ovih iskustava, šta ove žene same misle o
vanzemaljcima, svojim susretima i programu koji stoji u
pozadini? Pet je jedina koja je imala nedvosmisleno pozitivna
osećanja i poverenje u vanzemaljce pre svojih susreta sa
„orijentalnom devojkom“ u podzemnoj zgradi –njena percepcija se
promenila od detinjstva, kada ih je posmatrala kao anđeoska
bića. Džejn, Endži i Bet prepoznaju negativne i pozitivne sile
među vanzemaljcima. Iako je godinama bila primoravana da ćuti i
uprkos pretnji, Emi kaže: „Ne mislim da su svi vanzemaljci loši.
Ja čak ni Sive niti druge životne forme, koje nasrću na ljude,
ne smatram lošim – oni imaju svoje razloge i razmišljaju
različito od nas, tako da verovatno ne razumeju naša osećanja.“
Endži ide dalje i kaže: „Potpuno stvarni vanzemaljci postoje
tamo napolju i čini se da jedna vrsta želi da nam pomogne, druga
da nas obmane.“ Anita je razaznala različite programe među
grupama, koje su bile u interakciji sa njom. Ona smatra da Sivi
veoma malo vode računa o ljudima lično, humanoidi su uključeni u
seksualne aspekte ovog fenomena (barem na osnovu njenih svesnih
sećanja) a Mrki su zainteresovani da nas vežu preko naših
emocija.
Poli je iznela mnogo ideja o vanzemaljskom programu. „Znam
da mnogi smatraju da je njima (vanzemaljcima) potreban samo
reproduktivni materijal.“ – pisala je – „ali, iako verovatno
služimo i kao takav izvor, prema mom osećaju to više izgleda kao
neka sofisticirana igra uma.“ Kao i Anita, i ona uviđa da ta
igra uma može biti veoma delotvorna. „Intelektualno, mogu reći,
’Oni su tu da bi uspostavili kontrolu, ne verujte im.“ –
priznala je Poli – „ali, Karla, emocionalno duboko u mom umu ja
nekima od njih verujem više nego bilo čemu u Univerzumu. I
morala sam da se korak po korak suočim sa dokazima da oni
izazivaju ova osećanja u meni zbog svojih ciljeva, da bi
ostvarili svoj program, ne zbog mog dobra. Dubina mog poverenja
je u mnogo više zastrašujuća od dubine mog straha.“ Kao i Anita
ona prepoznaje dirigovanu prirodu svojih reakcija.
„Njihova stalna tema je kontrola,“ – nastavila je – „Zaista
izaziva ljutnju kada shvatimo da, iako pokušavamo da steknemo
suverenitet nad sobom i znamo da možemo da vladamo svojim
mentalnim procesima, oni toliko često zaobiđu našu odbranu … i
one delove nas samih, nad kojima bi trebalo da imamo svesnu
kontrolu.“
„Nasuprot stavu nekih prominentnih teoretičara abdukcija, da
baveći se vanzemaljcima treba izbegavati razmišljanje u
terminima „dobro i loše“ ili „pozitivno i negativno“, smatram da
se to ne može učiniti, niti treba da se učini. Za te žene, za
mog muža i mene, za sve otete, saznanje da smo bili učinjeni
delom tog programa, da su nam stavljeni implanti, da smo bili
trenirani i programirani da učestvujemo u nekom budućem
scenariju, neizbežno vodi do pitanja u koje svrhe će se
koristiti naša tela, um i duša? Kako možemo da ga ne postavimo?
Kako možemo da se odreknemo svoje racionalnosti, svoje stečene
mudrosti i etike da bismo verovali u reči i dela bića koja se
kriju od nas i čiji program obuhvata čitav svet?
Pre svega, šta se može učiniti da bi se promenila situaciju
u vezi sa abdukcijama? Da li postoji neki znak da se stvari
menjaju? Odgovor je oprezno da, postoje dokazi o promeni
standardne operativne procedure abdukcijskih događaja tokom
poslednjih četrdeset ili pedeset godina.
Čini se da je od sredine 1980.-tih došlo do kvantitativnog i
kvalitativnog povećanja aktivnosti abdukcija. Dok je većina
događaja u prošlosti bila duboko potisnuta u sećanjima otetih,
od 1986. su stotine, ako ne hiljade otetih, počeli da se sećaju
prošlih iskustava i postali su svesniji novih. Ili vanzemaljci
ne rade dobro svoj posao u potiskivanju sećanja, ili nešto
izaziva poziv za buđenjem kod otetih. Dalje, veći broj otetih
izveštava o velikom broju raznolikih vanzemaljskih fizičkih
tipova pored malih Sivih radnika, koji su se najčešće javljaii u
prošlosti.
Jedan argument bi mogao da bude da tu budnost vanzemaljci
izazivaju namerno kao deo pripreme za predstojeće globalne
događaje, koje predskazuju, i u kojima oteti treba da budu
aktivirani da bi izvršili svoje „zadatke“.
Ali bi mogao da se da i drugi argument, da se oteti budu
sami, Oni su više puta prozreli iluziju i scenarije virtuelne
stvarnosti, kao što je učinila Anita kada je rekla Smeđem
entitetu, koji je projektovao ljubav prema njoj: „Kakva šteta
što nije realno“. U nekoliko nedavnih izveštaja oteti jesu
prodreli kroz vanzemaljsku iluziju i odbili da sarađuju sa
njima. Rast i promene, koje rezultiraju iz kontakta sa
vanzemaljcima se mogu pokazati kao dvosekli mač, pružajući
otetima povišenu svesnost i fizičku percepciju koja im dopušta
da evaluiraju i u ovim situacijama reaguju na način na koji nisu
mogli ranije.
Rečeno je da svaka vrsta u uslovima ekstremnog stresa i
ugroženog opstanka može razviti nove mehanizme da bi osigurala
svoju dalju egzistenciju. Da li bi to mogao biti deo onoga što
se odvija sada? Sigurno je da napadi napredne sile, koja ima
kontrolu široke skale može generisati dovoljno „stresa kod
vrste“ da izazove nove mehanizme odgovora.
Studije o razvoju ljudske svesti postavljaju teorije da se
pojava bikameralizma – deli psihu na svesne i podsvesne
komponente – dogodila relativno skoro u ljudskoj evoluciji,
možda ne pre pet hljada godina, i veoma naglo, bez poznatog
uzroka. Da li možda ponovo doživljavamo psihičku pormenu, pokret
u pravcu „triokameralizma“, koji će nam pružiti nove oblike
svesne percepcije? Da li razvijamo nove sposobnosti da
prepoznamo energije i entitete koji su do sada bilo van domašaja
našeg saznanja, kao i nove načine da odgovorimo?
Mnogi ljudi, koji interakciju sa vanzemaljcima posmatraju kao
pozitivan događaj za čovečanstvo, ukazuju na rast i promene kod
otetih kao dokaz da vanzemaljci rade na unapređenju psihičkih
sposobnosti naše rase. Endži je rekla, ponavljajući opisana
iskustva brojnih otetih: „Doživela sam rast na mnogo načina. Moj
IQ i prijemčivost za učenje su veoma porasli, u većoj meri sam u
skladu sa prirodom kao i sa samom sobom i drugim ljudskim
bićima.“ Zastupnici vanzemaljske interakcije navode da je ova
vrsta promena svestan proizvod kontakata, dokaz da su
vanzemaljci zainteresovani za ljude na dobronameran način.
Neobično je, međutim, da takav rast počinje da se javlja tek
pošto su oteti postali svesni svojih susreta, iako u gotovo
svakom izveštaju postoje znaci angažovanja vanzemaljaca od ranog
detinjstva. Ipak, psihički rast i povećanje perceptivnih
sposobnosti se javljaju tek pošto su oteti postali svesni
napada, što bi moglo da ukaže na njihovo drugačije poreklo –
unutrašnja evolucija svesti – proizašla iz naše potrebe da
saznamo šta se to na nama radi, šta je rađeno i šta možemo
učiniti da se suočimo sa situacijom u suverenijoj poziciji.
Preživeli posle velikih katastofa, kao što su orkani,
zemljotresi ili rat, mogu biti slomljeni delovanjem ovih
događaja i izgubiti svoj uobičajeni etički obzir i osećaj sebe,
osnovu psihičke stabilnosti. Ili mogu pronaći novu
fleksibilnost, koja izrasta iz tih okolnosti zajedno sa
sposobnostima, za koje nisu ni znali da ih poseduju.
Izloženost ovim veoma nasilnim aktivnostima fenomena abdukcija
mi kao vrsta možemo lako osetiti kao takvu pretnju ili stres,
koja izazove „mutacioni“ ili evolucioni skok, koji nam omogućava
da se suočimo sa napadačima i da ih vidimo mnogo jasnije nego
što su nam oni to dopuštali u prošlosti. Mnogi nedavni izveštaji
o abdukcijama pružaju nadu da se kod naše vrste odvija buđenje.
Kraj
Sadržaj knjige
|