Najmlađa od osam žena u ovom projektu, Endži, je
izvrsna, izuzetno inteligentna žena, čija svesna sećanja na
abdukcije i kontakte mogu ispuniti čitavu knjigu. Ona me je prva
kontaktirala posle čitanja moje knjige „Into The Fringe“ i
sažeto opisala brojne događaje iz svojih iskustava koja su se
poklapala sa mnogim stvarima kojima smo moja porodica i ja
prisustvovali. Kao i u slučaju Beti, Pet i Lize, Endži se i pre
našeg kontakta sećala abdukcija u koje je bilo uključeno vojno
osoblje, a od tada se odigralo nekoliko novih susreta veoma
uznemirujuće prirode. Međutim, u vreme kada je naš kontakt
započinjao, nije bila zabrinuta zbog potencijalno opasnih vojnih
aktivnosti. Vanzemaljci, koji su je otimali, su je uverili da
kontrolišu ljude koji su bili sa njima, a pošto se nije plašila
vanzemaljaca, nije brinula ni zbog tih ljudi.
U međuvremenu se njen stav radikalno promenio iz dobrih
razloga. Ali pre nego što ispitamo vojne susrete, bilo bi dobro
da razmotrimo neke detalje o Endži i njenim iskustvima sa
vanzemaljcima.
Endži je rođena 1966. i sa majčine strane je nemačkog i
škotskog porekla. Budući da je usvojena, ne zna ništa o toj
strani svoje porodice. Udata je i zajedno sa svojim mužem,
Polom, vodi mali ranč na periferiji velikog grada u Tenesiju.
Umetnički je talentovana i izrađuje litografije, crteže i
predmete od gline.
Pre svog prvog susreta sa vanzemaljcima je znala veoma malo o
tim stvarima i nikada nije pomišljala da bi mogle postati deo
njenog života. Kada sam joj postavila pitanja, setila se
nekoliko neobičnih scena iz detinjstva, pored ostalog i narednog
događaja u uzrastu od četiri godine. Ona i njen otac su se
vozili u kamionu kada je odjednom zaslepljujući bljesak ispunio
vozilo. Odmah posle tog bljeska imala je osećaj da se našla u
dugom, sivom tunelu i ničega više. Od tog vremena, sa izuzetkom
viđenja velikih vatrenih lopti na nebu, nije mogla da se seti
više ničega neobičnog u svom životu.
Tako je bilo sve do noći 24. jula 1988. Endži je kao i obično
otišla u krevet, a onda se naglo probudila napolju, u mraku,
paralizovana i okružena grupom bića koja nisu bila nalik ničemu
što je do tada videla. „Bila su krhka i bela, bez kose i imala
su veoma hipnotičke oči.“ – ispričala mi je i rekla kako je bila
zapanjena posmatrajući njihove „mačije“ oči kako podrhtavaju i
menjaju oblik. Zurili su u nju i osećala je kao da čitaju iz
njenog uma.
„Ovo mora da je san“ – ponavljala je.
„Ne sanjaš“ – reklo joj je jedno od bića telepatski –
„Pokazaćemo ti. Treba da pođeš sa nama.“
Uperio je jedan od tri prsta prema šumi a ostala bića su
povela Endži u tom pravcu. Bila je preplašena kada je videla da
se udaljuje od kuće i muža i molila je bića da je ne vode dalje,
ali su oni ignorisali njene molbe. Zbog straha kombinovanog sa
njenom fobijom od mraka je bila veoma nemirna, dok joj vođa
grupe nije ubrizgao nešto u nadlakticu. Počela je da se gubi i
poslednje reči koje je čula su bile: „Samo se malo umiri.“
Sledećeg jutra je na tom mestu na nadlaktici pronašla dve crvene
tačke.
„Čak i kada sam prihvatila mogućnost da sam se susrela sa
nečim fizički postojećim“ – rekla je – „nisam razumela njegov
smisao i provela sam ostatak dana razmišljajući o tom
neprijatnom događaju, o tome kako sam reagovala strahom jer je
šuma izgledala tako mračna i zastrašujuća, a pre svega o tim
majušnim bićima, visokim tri stope. Ko su oni mogli biti?
Anđeli? Vilenjaci? Čarobnjaci? Duhovi? Vanzemaljci? Kada sam te
noći otišla u krevet, pred očima mi je još uvek jasno bila
njihova slika, iako nisam razmišljala o tome da će se ikada
vratiti.“
Ali bića se jesu vratila i od tada su nastavila da se
periodično vraćaju. Posle sledeće dve noći je imala nejasna
sećanja na ta bića i ta sećanja bi mogla biti odbačena kao san
da nije bilo crvenih tačaka na telu.
U avgustu je zatim usledio kontakt u svesnom stanju, kada je,
probudivši se, videla dva Siva u svojoj sobi. Odmah je bila
paralizovana i umirena njihovim „hipnotičkim“ očima i odlebdela
je za njima kroz kuću i zatim napolje gde ju je očekivao
neverovatan pogled. „Tu je bio veliki, srebrni disk, na kome su
rotirala crvena, zelena i žuta svetla.“ – rekla je Endži –
„Lebdeo je oko dve stope iznad tla i bio bešuman. Već prvi
pogled je bio dovoljan da budem sigurna da je u pitanju NLO.
Tada sam prihvatila i mogućnost da su ta bića vanzemaljci.“
Ovoga puta nije bila uplašena. U stvari bila je podstaknuta
njena radoznalost, tako da je stupila napred da bi ušla u
letelicu. Međutim, jedan od Sivih je skočio ispred nje i
upozorio je da se ne približava letelici dok je u „fazi
pražnjenja“, jer bi mogla biti povređena.
Na letelici se pojavio otvor i Endži je videla zgodnog,
mladog čoveka sa plavom kosom i u tamnom letačkom odelu kako
stoji unutra. Teleportovana je u letelicu kao da je „usisana u
dugačak tunel sa električnim, narandžastim svetlom“ i osetila je
da je u tom trenutku odvojena od tela, koje je mogla da vidi
„kako se kotrlja i okreće pored mene i sve kosti, žile i
unutrašnji organi su postali vidljivi.“
Unutar letelice Endži je bila smeštena na crnu stolicu i
plavokosi muškarac ju je vizuelno „skenirao“, indukujući
senzaciju orgazma. Upitala je da li je i on vanzemaljac i on se
nasmejao i klimnuo glavom.
Letelica se pokrenula potiskujući njeno telo na stolici
unazad, na njen užas jer je imala strah od letenja. „Gde smo“,
upitala je i na zidu se pojavio mali, ovalni prozor. Pogledala
je kroz njega i videla „milijarde sjajnih zvezda u sred dubokog,
crnog svemira, ali ne i Zemlju i Mesec.“
U sobu su stupila četiri Siva i jedan od njih se pridružio
plavokosom čoveku. Malo je pomerio sjajnu zelenu kuglu, dok su
dva Siva prenela Endži kroz vazduh na drugi sto. Čovek je stavio
kuglu na njen abdomen i pomerao je kružnim pokretima što je
izazivalo rastući osećaj toplote. Endži je imala „osećaj
cimanja“ u toj oblasti i upitala je šta se to radi na njoj.
Čovek je rekao da je „dovoljno zrela“ da bi to mogla da
razume. Rekla mu je da ona i njen muž bezuspešno pokušavaju da
imaju decu i čovek joj je odgovorio da je to tako, jer njen
„krvni, imunološki i genetski sistem“ funkcioniše drugačije nego
kod drugih ljudi.
„Da li sam i ja delimično vanzemaljac?“ – upitala je
zbunjeno.
Jedan od Sivih joj je objasnio da je malo promenjena da bi
ispunila svoju specijalnu svrhu. Plavokosi čovek joj je rekao da
oni proizvode „novu rasu“, za koju će uzeti jajne ćelije od nje.
Rekao joj je da je „izabrana“ i da će njena deca i drugi
izabrani osvojiti svet, usavršivši moć primanja poruke,
koja će joj biti preneta tokom drugih susreta. Endži je postala
veoma pospana i izgubila je svest do 9 ujutru, kada se probudila
u svom krevetu.
Posle ovih neverovatnih događaja, izgledalo je da se u njoj
odvija neka unutrašnja promena. „Moj muž i drugi ljudi su počeli
da primećuju da sam mirnija, manje razgovorljiva i da često
sanjarim.“ - ispričala mi je „Moj muž se pitao šta to upisujem u
svoj novi dnevnik. Odgovorila sam da samo zapisujem snove.
Očajnički sam želela da podelim svoju priču sa nekim, ali nisam
jer su ljudi iz mog okruženja bili skeptični prema takvim
stvarima. Plašila sam se da bi onaj, kome bih to ispričala,
doveo u pitanje moj zdravi razum. Tako sam još dugo zadržala
svoju tajnu za sebe.“
Tokom sledećih meseci imala je samo nejasna sećanja na druge
susrete i posle jednog od njih našla je na trbuhu četiri tačke u
obliku dijamanta. Međutim, NLO-i nisu bili jedine letelice koje
su sletale na njeno imanje. 23. novembra je čula zvuk
helikoptera i pogledavši kroz prozor videla dve crne letelice sa
oznakom Air Force. Kada je jedan od njih sleteo na njeno imanje,
Endži je zgrabila jaknu i istrčala. Ali on je nestao pre nego
što je uspela da stigne do njega. To je bio prvi put da su se
helikopteri pojavili u toj oblasti ali neće biti poslednji.
U februaru 1989. odigrala se druga abdukcija tokom koje je
nazvana „izabranom“ i doživela je scenu koja je poznata i iz
drugih izveštaja. Jedan od vanzemaljaca joj je dodirnuo čelo,
rekla je, i u njenom umu su „eksplodirale serije slika“. Videla
je „crvenkasto-zlatnu pustinjsku planetu sa dva sunca“,
„galaksiju“, „bledo-crveni mesec i užareno, narandžasto sunce
kako eksplodira“ i „podzemni grad“ pre nego što je izgubila
svest. Kada je povratila svest, jedan vanzemaljac joj je rekao
da je njihov dom bio „Kasiopeja na nebu“, ali da su za sebe
načinili dom na Zemlji pre nego što su ljudi bili stvoreni.
Endži je posle toga ponovo izgubila svest i bila vraćena kući.
Dva dana kasnije drugi helikopter je kružio nad imanjem a
nešto kasnije je došao čovek koji je tvrdio da radi za javno
servisno preduzeće i zatražio da proveri trafo-stanice na farmi.
Rekao joj je da je bilo kvarova u toj oblasti, ali Endži je bila
sumnjičava, jer se nije sećala takvih kvarova, niti je pozvala
servisno preduzeće.
Osam noći posle poslednje abdukcije se setila da se probudila
u zadnjem dvorištu okružena četvoricom vanzemaljaca. Bila je
gola – nije osećala hladnoću, niti joj je zbog toga bilo
neprijatno – i gledala je dva vanzemaljca kako rade sa uređajem
„veličine automobila“, dok je treći izgleda uzimao uzorke
zemljišta. Četvrti vanzemaljac joj je pokazao malu crnu kutiju i
zamolio da pogleda unutra. Kada je to učinila, um joj je ponovo
„eksplodirao“ i bio ispunjen slikama, ovaj put apstraktnih
mustri sjajnih boja. Rekao joj je da će uskoro „imati moć da
napravi mentalni kontakt“ sa ostalim Izabranima i „biti u stanju
da utiče na njihov um“, a tada je dodirnuo njeno čelo i ona je
izgubila svest.
Sledećeg dana Endži je napolju našla veliki krug u travi koja
je izgledala „sasušena“ i nekoliko parčića metalne šljake.
Uzbuđena zbog svog otkrića napravila je fotografije metalnih
parčića i kruga koji nije nestao ni posle godinu i po. Analize
metala iz 1993. su pokazale da je reč o čeličnoj šljaci.
U martu je imala dva „maglovita“ sećanja o abdukcijama koje
su obuhvatile proceduru na trbuhu, a u jednoj od njih je videla
grupu „ošamućenih“ ljudi u istoj sobi. 23. marta je izbrojala
devetnaest helikoptera koji su leteli iznad farme i činilo joj
se da može da razazna oznaku Air Force na njima.
Deset dana kasnije Endži se setila još jedne abdukcije koja
se dramatično razlikovala od prethodnih susreta. Našla se unutra
u mraku sa majušnim, plavim vanzemaljcem koji joj je „skenirao
um“. Tada je pet muškaraca izašlo iz senke, od kojih su
četvorica bili „obični ljudi u maslinasto zelenim uniformama“, a
peti je bio „tamnokosi humanoid“ u dugačkom kaputu kaki boje sa
mnogo džepova. Ovaj čovek je dotakao plavog vanzemaljca i ovaj
se transformisao u majušni prsten od belog svetla koju je potom
progutao. Rekao je da su ova bića „nefizički oblici energije“
koje njegova grupa kreira i kontroliše.
„Da li kreirate i ljude?“ – upitala je Endži i on je to
potvrdio.
„Šta hoćete od mene“ – nastavila je.
„Želimo da razgovaramo o tvom životu.“ – rekao joj je.
„Da li je to sve?“ – upitala je.
„Ima još toga.“ – rekao je i jedan od uniformisanih ljudi je
uveo Endži u crni kamion parkiran iza njene garaže.
„Da li je to pravi kamion ili je to vaš svemirski brod?“ –
Upitala je.
„Ne možeš suditi o knjizi po njenim koricama.“ – odgovorio je
drugi čovek tajanstveno.
U kamionu je videla sedišta, presvlake i dugačku kontrolnu
tablu. Ušao je i drugi uniformisani čovek i Endži se pitala da
li oni pripadaju istoj vojnoj grupi.
„Da li ste vi svi iz armije, vazdušnih snaga, flote ili
mornarice?“ – Ispitivala ga je.
Stariji čovek je odgovorio, ali joj je bilo teško da razume
sve što je rekao. Misli da je rekao kako grupa pripada
organizaciji po imenu „High Shell“, koja najviše radi u
specijalnim podzemnim bazama. Takođe joj je rekao da su ona i
drugi „Izabrani“ deo projekta za kontrolu uma, sa ciljem da
drugim ljudima „prenesu instrukcije i izdržljivost putem
transfera misli.
Kada je odgovorio na njena pitanja, započeo je ispitivanje o
njenom životu. Međutim, u svom izmenjenom stanju svesti Endži je
mogla da se seti samo nekoliko pitanja. Pitao je na primer da li
se seća kontakta sa vanzemaljcima kada je bila mala, što nije
bio slučaj. I pitao je o njenom odnosu prema životu i smrti.
Posle intervjua, koji je izgledao prilično dug, čovek je
aktivirao nešto na kontrolnoj ploči i Endži se našla u svom
krevetu u 5:10, potpuno budna i „podrhtavajući“. Brzo je obukla
jaknu i istrčala da vidi da li su još uvek tu, ali dvorište je
bilo potpuno prazno.
Razmišljajući o svim susretima, došla je do nekih zaključaka.
Prvo, sada je verovala da postoji nešto mnogo veće od „čovekovih
pogleda i teorija i religija“ o Univerzumu. I verovala je da
vanzemaljci sprovode „psihičku transformaciju“ na njoj i drugima
u dobre svrhe.
Tokom sledećih nekoliko meseci Endži je doživela još nekoliko
susreta i viđenja NLO-a. Najtraumatičnija serija događaja je
počela abdukcijom tokom koje je „oplođena“. Dve nedelje kasnije
uradila je dva kućna testa za utvrđivanje trudnoće, koji su bili
pozitivni, i ona i njen muž su bili oduševljeni. Endži nije
rekla Paulu ništa o vanzemaljskoj oplodnji, jer on nije verovao
u njene ranije izveštaje o kontaktima i viđenjima. Smatrala je
da je beba u njoj poseban poklon od vanzemaljskih prijatelja i,
ne poznajući tipičan vanzemaljski proces oplođenja i kasnije
oduzimanje fetusa, očekivala je da će roditi dete i zasnovati
porodicu koju su ona i Pol želeli. Čak su izabrali i nekoliko
imena za dete.
Međutim, mesec dana posle susreta sa oplođenjem Endži je
počela da pokazuje neobične fizičke simptome: „znojenje“,
„drhtavicu“ tokom dana i pulsirajuće senzacije u stomaku tokom
noći. Ovi simptomi su trajali više od dve nedelje, dok se ujutru
04. jula nije pretrpela krvavi, bolni pobačaj.
„Dogodilo se u kupatilu“ – rekla je - „Posle više sati
obilnog krvarenja i užasnih grčeva, fetus je izašao u moje
ruke.“ Nije izgledao kao normalan fetus: veći, dugačak tri inča,
bez polnih organa, sa crnim, kosim očima koje su je podsećale na
vanzemaljce koje je srela. Uz veliki napor Endži je spustila
fetus u posudu sa vodom i sakrila ga na potkrovlju. Kasnije,
kada se vratila, otkrila je da je posuda nestala.
Pol je odvezao Endži kod lekara, jer je izgubila dosta krvi a
potom imala i D&D proceduru. Nije mogla da razume zašto je
izgubila bebu, jer je brižljivo vodila računa o sebi i gubitak
je bio veoma bolan.
Mnogo kasnije Endži se podvrgla hipnotičkoj regresiji tokom
koje su ispitana tri njena iskustva. Jedno od njih je bilo
gubitak fetusa i u toj regresiji Enži je opisala do tada
zaboravljene posetioce u spavaćoj sobi nekoliko sati pre
pobačaja. Nekoliko bića i lebdeće plavo svetlo su ušli u spavaću
sobu. Dok se nekoliko vanzemaljaca bavilo Polom, dva druga su
izvršila neku abdominalnu proceduru na njoj, koristeći mali
cilindrični uređaj koji je „kliknuo“.
Ništa se više nije događalo do septembra, kada se probudila
sa nejasnim sećanjima da je sa sestrom Julijom bila u letelici.
Julija ju je tog jutra pozvala telefonom: „Imala sam najluđi
san.“ Opisala je vanzemaljce humanoidnog izgleda u plavim
letačkim uniformama u ovalnoj sobi sa kupolom. Videla je i Endži
u srebrnom letačkom odelu, sličnom onima koje su nosili
vanzemaljci. Sećala se da joj je Endži rekla: „Oni će nam
pružiti večni život.“
Endži se sećala istih detalja iz snova i dve sestre su se
sastale da bi porazgovarale o zajedničkim „snovima“. Endži je
tada po prvi put ispričala svojoj sestri o drugim susretima,
oslobodivši se „emocionalne izolacije i straha od ismevanja“
zbog kojih je do tada ćutala.
Njen krug poverenika se proširio u novembru, kada joj je otac
ispričao da je video zaobljen, narandžasti NLO, dok je sa još
nekoliko prijatelja boravio na Smoky Mountains. Endži i Julija
su podelile svoja iskustva sa njime, posle čega je njihov otac
odlučio da se još više otvori. „Nas troje smo mnogo naučili toga
dana.“ – rekla je – „Ispričala sam ocu sve o svojim dotadašnjim
susretima sa vanzemaljcima; otac je nama ispričao sve o svojim
ranijim susretima i takođe o majčinim iskustvima. Plakala sam.
Toga dana sam saznala da su moji roditelji imali susrete sa
vanzemaljcima i pre nego što sam rođena.
Abdukcije su se i dalje povremeno događale. Od decembra 1989.
do aprila 1992. Endži se setila petnaest događaja. Tokom jedne
su joj pokazali odgajalište „klonova“, slično kao i u drugim
izveštajima o abdukcijama, i rekli joj da su je „programirali“
da sakrije fetus posle pobačaja. Upitala je da li je njegovo
telo oživljeno i teško je mogla da razume odgovor da je njegovo
fizičko telo uskladišteno, a njegova duša reciklirana.
U drugoj su joj pokazali „klon“ deteta, kao i „hibridnu decu“
i rečeno joj je da oni služe da bi „pripremili (ljude) za
promene“. Na pitanje „Kakve promene“ dobila je odgovor da se one
odnose na „ljudsku spiritualnu transformaciju“.
Jedna abdukcija tokom tog vremena je zaista bila jedinstvena.
Sećala se da je odvedena u podzemnu fabriku za koju joj je
uniformisani čovek rekao da se nalazi u Severnoj Arizoni. Rekao
joj je da postoje druge stanice širom sveta, uključujući i baze
u Novom Meksiku, na Severnom polu i u Africi. Kada je upitala ko
je bio zadužen za operaciju „High Shell“, drugi čovek, „plavi
humanoid“ joj je odgovorio da njegova vrsta „kontroliše sve“.
„Šta je sa Sivima i drugim vanzemaljcima?“ – upitala je,
misleći na nekoliko različitih tipova koje je srela. – „Da li su
i oni uključeni?“
„Po stupnjevima.“ – odgovorio je.
„Šta je sa drugim ljudima?“ – insistirala je – „ljudima iz
vojske?“
„Mi ih kontrolišemo.“ – plavi se nasmejao.
Odveli su je do drugih otetih ili „Izabranih“, data joj je
mala crna kutija i rečeno joj je da je otvori. Kada je podigla
poklopac, iz nje je izašla „sjajna ljubičasta svetlost“,
prekrila grupu i proizvela snažne električne senzacije, posle
čega je Endži izgubila svest.
Nakon tih susreta Endži je imala pozitivna osećanja u vezi sa
svojim kontaktima sa vanzemaljcima, uključujući konačno i
izgubljeno dete, jer je verovala da je to učinjeno zbog viših
ciljeva. Posle abdukcije, o kojoj su ona i Julija imale
zajednička sećanja, sestra je prihvatila njenu izjavu da će od
bića dobiti „večni život“, tako da je takođe zauzela pozitivan
stav. Utoliko više iznenađuje da je Julija postajala ekstremno
uplašena kad god bi njena sestra pomenula NLO.
Na povratku iz Džordžije 29. decembra su vozile auto-putem za
Tenesi. U 19:30 ugledale su dva neobična vozila. Endži je prvo
opisala kao „stari autobus poprskan sprejom“, pun hipika, na
čijoj zadnjoj strani je bilo napisano „Magic Bus“. Sestre su se
smejale zbog toga, ali onda je autobus usporio na deset milja na
sat, a Endži nije mogla da ga obiđe, jer su se uspinjali na
brdo. Ona i Julija su videle kako neki od putnika otvaraju
prozore i viču, a zatim je jedan od njih pokazao napred. Devojke
su pogledale u tom pravcu i videle sjajni, plavi objekat iznad
vrhova drveća. Imao je zaobljen, široki obod sa okruglim
otvorima.
„Endži, pogledaj! – povikala je Julija – „To je NLO!“
Hipi-autobus je ubrzao i uskoro nestao sa vidika, dok se
Endžina korveta sama od sebe zaustavila. Plavi sjaj je progutao
automobil.
„O, Bože! On je iza nas!“ – Julija je vikala od straha.
U izveštaju koji mi je poslala Julija je napisala, „Kada nam
se približio, uplašila sam se. Endži mi je rekla da nemam čega
da se plašim, ali sam i dalje osećala strah i spustila se na pod
kola.“
Čuo se samo kratak piskavi zvuk“ – rekla je Endži - „inače je
vladala tišina i mrak. NLO je nestao.“ Farovi na kolima su se
upalili, Endži je okrenula ključ i startovala motor, koji je
radio perfektno, i nastavila put, rekavši Juliji da je bezbedno
za nju da ostane na podu kola.
„Dođavola, Endži!“ – ponovila je Julija – „Idemo!“
Nastavile su i posle nekoliko minuta Julija je upitala: „Da
li znaš koliko je sati? Deset i dvadeset.“ Endži joj nije
verovala, ali je onda proverila na svom satu, koji je pokazivao
isto vreme. Gotovo tri sata su protekla otkada su videle plavi
NLO i sestre nisu imale ni najmanje sećanje na to šta se
dogodilo.
U aprilu 1992. Pol i Endži su se preselili na ranč i počela
je potpuno nova serija neobičnih događaja. Njihov posao,
uzgajanje goveda, se razvijao veoma dobro, dok nešto nije počelo
da ubija stoku i do kraja godine gubici su iznosili hiljade
dolara.
„Izvestan broj je bio iskasapljen“ – izvestila je Endži –
„Jednoj kravi je odrubljena glava, drugoj je odstranjena utroba
a jedan bik je izgledao kao da ga je rastrgao tiranosaurus. Neka
od iskasapljenih goveda su imala neobične žigove, obrijana
mesta, čiste brazgotine i otvore bez krvi. Nije bilo ni
ogrebotine ni na jednom drugom mestu na mrtvom govedu.“
Mnoga goveda su umrla u periodu od februara do marta 1993.
kada su i drugi farmeri u toj oblasti izveštavali o mrtvim i
iskasapljenim govedima. Posle čitanja tih izveštaja Endži je
kontaktirala novine i ostvarila kontakt sa veterinarom koji je
ispitivao slučajeve mrtvih goveda. U prvom slučaju je rekao da
je krava umrla od toksina nepoznatog porekla, a kod Endžinih
krava je jedino mogao da izvesti o smrti iz nepoznatog razloga.
Aktivnosti vanzemaljaca su se posle toga bitno promenile i
Endži je uglavnom imala veoma maglovita i nepotpuna sećanja na
te događaje. Ipak, jedna od abdukcija je vredna pomena zbog
svoje dužine.
Probudivši se na palubi broda videla je humanoide i dve
različite vrste Sivih. Ušla su još dva humanoida u crvenim
odelima i ona je prepoznala plavokosog čoveka koga je viđala
ranije. Upitala ga je da li ima ime i odgovorio je „Carl de
Zan“.
Rekao joj je da je za nju i za njenu grupu izabranih došlo
vreme da obave zadatak koji im je namenjen. To je podrazumevalo
da stupi u kontakt sa „određenim ljudima širom sveta“, da bi
prikupila podatke iz njihovih umova. Sve te podatke će zatim
vanzemaljci preuzeti iz umova ’Izabranih’. To će sve biti
učinjeno putem sićušnih implanta u glavi, naprave koja služi u
mnoge svrhe. Oni na primer mogu pomoći implantiranim ljudima da
upotrebe svoje „specijalne moći“ i da ostanu jedni sa drugima u
kontaktu u snovima. Pored prikupljanja podataka preko implanta
mogu da se prenesu instrukcije.
Kada je Endži upitala za svrhu tog projekta, rečeno joj je da
vanzemaljci putem „podešavanja“ ljudskih umova žele da uklone
„prljavštinu i zlo“ i „negativnost“ iz ljudi.
Pošto su joj u više navrata data posebna uputstva o njenim
sposobnostima kao ’Izabrane’ Endži je u jednom trenutku
napravila eksperiment. „Odlučila sam da isprobam svoje mentalne
sposobnosti, testirajući prenos misli na daljinu.“ – izjavila je
– „Otišla sam u krevet tačno u 23:00 i dugo i naporno se
koncentrisala da projektujem svoju sliku u san svoje sestre.
Posle ovog postupka utonula sam u san u kome je bila i Julija!“
„Telefonirala sam sestri (sledećeg jutra) da joj ispričam o
svojoj nameri da dođem do nje u snu, ali pre nego što sam uspela
da kažem bilo šta, ona je prepričala san sa svim detaljima.“
Endži je takođe odlučila da se podvrgne regresivnoj hipnozi
da bi otkrila delove tih događaja kojih nije mogla da se seti
svesno. Posle dve hipnotičke seanse bila je iznenađena otkrićem
o vanzemaljskom kontaktu iz detinjstva. Vrativši se u uzrast od
četiri godine, u trenutak kada su ona i njen otac bili
zasplepljeni bljeskom svetlosti dok su se vozili u kamionu,
setila se kako je bila odvedena u sivu letelicu, oblika cigare
gde je videla nekoliko žena i muškaraca u beloj odeći. Jedan
muškarac sa „dugom, tamno plavom kosom“ je bio zadužen za nju i
odveo je uplakano dete do neobičnog stola.
„Od metala je sa obodom na ivici“ – opisala je – „kao za
oticanje krvi. Nešto je na podu ispod stola, ali ne mogu jasno
da vidim šta.“
Delujući na način koji je opisala kao ’užurban’, čovek joj je
privezao ruke za sto i stavio joj na glavu ’obruč’ sa pokretnim
crvenim i žutim svetlima. Hipnotizer je Endži dao instrukcije da
gleda scenu sa distance, umesto da se uživi nju i ona je sebe
prisilila na to.
„Mogu da vidim svoje ruke kako drhte.“ – rekla je –
„Narukvica na šakama čini da mi se prsti grče i cimaju. Ležim sa
obručom na glavi i oči su mi otvorene. Zenice se šire kao da sam
mrtva.“
Zatim je opisala proceduru tokom koje joj vaginalno umetnuta
čista cev koja se ispunila „crvenkastom tečnošću“ kada je neka
žena pritisnula Endžin stomak. Kada je ’oživela’, plavokosi
čovek je pokušao da je oraspoloži i izvuče iz stanja straha i
ona je potom vraćena u kamion koji je „sam od sebe“ izleteo iz
broda kroz otvor, kako je opisala.
„Silazimo na put“ – rekla je – „Mogu to da vidim sasvim jasno
jer je dan i kamion se polako spušta na put. Kretao se sam od
sebe oko minut a onda sam primetila da idemo u pogrešnom pravcu.
Vozimo u suprotnom pravcu pre nego što su nas oteli.“
„Šta tvoj otac sada radi?“ – upitao je hipnotizer.
„Odmahuje glavom“ – rekla je – „kao da je zbunjen i nastavlja
da vozi.“
U avgustu i septembru 1993. Endži se setila tri susreta
uključujući i jedan tokom koga je videla oca na istom brodu.
Kada mu je postavila pitanje, opisao joj je sećanje na abdukciju
od te noći, iako se nije sećao da ju je video. Tokom drugog
kontakta date su joj informacije o životu vanzemaljaca u drugim
delovima galaksije, o njihovoj tehnologiji putovanja i o tome
kako su kreirali život na Zemlji, uključujući i ljude.
Međutim, scenariji abdukcija su se naglo promenili sledećeg
meseca, počevši od 02.10. kada se probudila u prizemlju, u
gostinskoj sobi i ugledala „mladog humanoida muškog pola“ koji
je nosio preveliku crvenu košulju, izbledeli džins i crne kožne
čizme. Za razliku od nekih drugih situacija Endži je osećala da
ima kontrolu nad svojim čulima i postavila je mladom čoveku
nekoliko pitanja, pored ostalog i o njegovom poreklu. Uprkos
njegovom izgledu ljudskog bića odgovorio je da su on i njegova
vrsta vanzemaljci i želeo je da zna da li taj termin čini da se
ona oseća neprijatno.
„Ne“ – odgovorila je – „Ne plašim te se više.“ Videla je
srebrni disk izvan kuće i pretpostavljala da će je odvesti tamo,
ali umesto toga čovek ju je zagrlio što je izazvalo delimičnu
paralizu od grudi na gore. Onda ju je položio na pod i imao
odnos sa njom posle čega se osećala klonulo i iscrpljeno.
Endži se sećala da se ovo ponovilo, u noći između 03. i 04.
oktobra. Ujutru, posle kontakta 03. oktobra, joj je posle
buđenja curila krv iz nosa uz povećanu hiperemiju i bol u
ramenu. Nasuprot tome nije bila uplašena zbog ova tri susreta i
budući da odnos nije bio zastrašujući, pitala se zbog čega je
čovek izazvao delimičnu paralizu i kasnije gubitak svesti.
Četiri noći kasnije dogodio se mnogo manje prijatan kontakt.
Endži je te noći kasno otišla u krevet, oko 1:30, složila je
svoju odeću na stočiću kraj kreveta i zatim ugasila svetlo.
Posle samo nekoliko minuta, kako se činilo, trgla se iz sna
potpuno budna zbog buke kao od mlazne mašine koja je postajala
sve glasnija. Sledeće što je opazila je da više nije u spavaćoj
sobi, već da potpuno obučena stoji na travnatoj čistini u šumi u
blizini starog, prljavog puta. Nije bila sama. „Pored mene su
bile tri očigledno preplašene mlade žene.“ – opisala je – „Jedna
je ležala u travi sa licem prema dole i plakala.“
Endži se i sama uplašila po prvi put otkada su počele
abdukcije. „Moji instinkti su mi rekli da će nas oteti sila tako
velika, da nećemo biti u stanju da kontrolišemo situaciju bez
obzira na to koliko se usrdno molile Bogu.“
Druga žena, visoka, punačka brineta, je počela da viče:
„Dolaze! Dolaze“
Zvuk se sve više pojačavao, dok avion neobičnog izgleda nije
doleteo do njih i prizemljio se kao helikopter. Dve žene su
preplašeno otrčale u šumu, Endži i brineta su stajale
paralizovane od straha. Pojavila se grupa ljudi u crnim
uniformama i počela da obilazi oko žena. Sećala se da im je u
trenutku kada su požurili prema letelici rekla „da ja nisam
životinja i da ne dozvoljavam da se prema meni tako ponašate.“
Ignorišući je ljudi su gurnuli žene u zadnji deo vozila, što
je uplašilo Endži čak i više nego pravolinijsko sletanje. Počela
je da se moli i zatim izgubila svest.
„Pošto sam došla svesti“ – ispričala je –„zatekla sam sebe
kako sedim na nekoj stolici na mestu koje je podsećalo na vojnu
bazu. Videla sam nekoliko ljudi u vojnim uniformama kako
sprovode neke ljude duž te duge, sive građevine.“
Dvojica ljudi su je povela u jednu od tih zgrada gde je
videla grupu ljudi kako sedi oko konferencijskog stola, neke u
uniformama, neke u običnoj odeći. Jedan od njih, u uniformi sa
mnogo dekorativnih ordena, je zurio u nju i započeo telepatsku
komunikaciju. Tada je iza nje stala neka žena i kada se Endži
okrenula da bi je pogledala, ženin pogled ju je paralisao. Žena
joj je dala da ispije neku crvenu tečnost, koja je izazvala
drhtavicu i pospanost dok najzad nije izgubila svest. Posle toga
sećala se samo kratkih pogleda na zgrade iz daljine, a onda
ponovo zvuka neobične letelice.
Kada se Endži podvrgla hipnozi, izabrala je da ispita ovo
iskustvo, da bi otkrila više detalja. Sledeće čega se sećala
nakon ispijanja crvene tečnosti je kako se budi na jednoj od pet
stolica koje su stajale na nekoj vrsti podijuma ili platforme.
„Jedan muškarac i tri žene su sedeli na stolicama sa obe strane
od mene.“ – rekla je – „Kada je general počeo da zuri u moje
oči, nastupila je fizička paraliza i nisam mogla da razmišljam
jasno. Nije bio udaljen više od dva inča od mog lica.“
„Podigao je moju ruku, zatim je ispustio, kao da proverava da
li sam u dubokom transu i tada proverio moje zenice. Učinio je
isto i sa ostalima. Ona žena mu je prinela crvenkasto-braon
kutiju i on je izvadio neki tubu iz nje i položio je između moje
stolice i stolice druge osobe. Ponovo sam izgubila svest i nemam
nikakvih sećanja na ono što se događalo tokom preostalog vremena
koje sam provela tamo.“
Kada se sledećeg jutra probudila, primetila je da je njena
brižljivo složena odeća bačena na pod. U jednom uhu joj je
šuštalo i čitavog dana je imala probleme sa sluhom. Videla je da
su vrata u prizemlju tog jutra stajala otvorena. Kada me je
Endži sledećeg dana pozvala da mi ispriča o ovom događaju, mogla
sam da čujem helikoptere kako preleću iznad njene kuće. Bila je
prilično uznemirena zbog ovog događaja i rekla da je sve bilo
„strašno i zbunjujuće“.
Taj strah se vratio sledećeg meseca, kada je ponovo bila
nasilno odvedena iz svoje spavaće sobe od strane ljudi u vojnim
uniformama. Ranije toga dana, 09. novembra, u staji je pronađena
još jedna mrtva krava. Nije bilo rana na telu, ali je iz nosa i
usta curila krv. Međutim, nije bilo tragova borbe.
Endži se te noći probudila da ode u toalet i čula helikopter
kako se približava. Pogledala je kroz prozor na kupatilu ali
nije videla ništa a zvuk helikoptera je nestao. Vratila se u
krevet i zaspala ali se ponovo probudila od zvuka helikoptera
koji je sada bio praćen zvukom vozila koje se približavalo
putem.
Pokušala je da probudi Pola, ali bez uspeha.
Otvorila su se zadnja vrata i Endži je osetila naglu slabost
kada je u sobu ušla grupa ljudi u uniformama maslinaste boje.
Pol je počeo da se komeša, ali ga je jedan od njih dodirnuo
uređajem sličnim palici i on je prestao da se pomera.
Čovek ju je izveo napolje gde su kružila dva zelena
helikoptera. Stavili su je u jedan od njih, dali joj injekciju i
rekli da je vode na „proveru“. Tokom leta, nekih dvadeset
minuta, preko grudi i ramena joj je bio pričvršćen neki uređaj
od koga je do usta išla cev za disanje. Helikopter je sleteo u
ruralnoj oblasti sa mnogo građevina i mnogo helikoptera na
vidiku. Vojno osoblje je bilo zaposleno na tlu, neki su kroz
bazu sprovodili civile, verovatno druge otete.
„Sivi kamion se približio našem helikopteru.“ – ispričala mi
je Endži – „i zaustavio se oko dvadeset jardi ispred nas. Iz
zadnjeg dela vozila su izašla dva muškarca u maslinastim
uniformama, a zatim je izašao i treći, visoki, suvonjavi
muškarac u prugastoj košulji. Čovek u prugastoj košulji je imao
metalne lisice na zglobovima i traku preko usta i izgledao veoma
uplašen. „Na sceni su se pojavila još dva čoveka“ – nastavila
je- „sa crnim puškama. Okovani čovek je gurnut na zemlju i jedan
od vojnika mu je ispalio metak u leđa.“
U potpunoj panici Endži je preneta na mesto gde je ležalo
čovekovo telo. Upitala je „zašto su ubili jadnog čoveka.“
„Govorila si.“ – rekao je jedan od njih.
„Ali kakve to veze ima sa njim?“ – upitala je.
„Mi uzimamo nekog kao što je on svaki put kada regrut
progovori.“ – rekao joj je.
„Mogli ste umesto toga da uklonite mene.“ – odgovorila je, na
šta joj je čovek rekao da je ona suviše vredna kao deo
vanzemaljskog projekta koji uključuje i implante.
Rekla je da zna da oni hoće da joj isperu mozak i da učine da
ih se plaši, ali je čovek odgovorio da oni samo žele da je održe
na liniji. Rekao joj je da će biti prinuđena da gleda još
ovakvih ubistava, ako nastavi da „Karli Tarner prenosi svoja
iskustva i takođe da će biti ubijeno još njenih krava.“
Zatim su je odveli u jednu zgradu gde su je podvrgli seriji
fizičkih procedura, uključujući uzimanje krvi, nekoj vrstu tuša
i ginekološkom pregledu, a zatim je vratili kući.
Endži je bila ekstremno ljuta i uplašena zbog ovog iskustva i
kada mi ga je ispričala zabrinula sam se za njenu bezbednost. U
to vreme sam već počela sa radom na ovoj knjizi i upitala sam je
da li želi da se povuče iz projekta. Ali ona nije dozvolila da
je pretnje zastraše i nastavila je saradnju sa mnom.
Ljudi u uniformama su se vratili četiri noći kasnije i Endži
je bila odvedena u oblast blizu brda sa podzemnim građevinama.
Data joj je injekcija, zatim je usledilo tuširanje, da bi se
sprala neka smeđa prašina koja se ranije uhvatila na nju, a
zatim i ginekološka procedura. Rečeno joj je da su ona i
nekoliko drugih žena deo „genetskog eksperimenta koji uključuje
kloniranje i kopiranje DNA.“
Posle toga je sprovedena do drugog mesta gde se nalazilo
nekoliko stolova prekrivenih plastičnom oplatom koje je jedna
lekarka pomerala. „Sećam se da sam videla dve velike kontrolne
ploče i dva velika metalna sanduka pored stola.“ – rekla je
Endži – „Lekarka mi je rekla da oni to zovu „stolom vrisaka“ jer
mnogo žena poludi pri pogledu na neka ’ispitivanja’ koja se ovde
obavljaju.“
Položena je na sto i na glavu joj je stavljen uređaj koji je
proizvodio glasno brujanje. Privremeno je izgubila svest. Kada
je došla sebi, bila je položena na sto glavom prema dole ali je
bila u stanju da se pokreće. „Mala srebrna kutija sa otvorom
naspram meni je bila postavljena samo nekoliko inči od mog
lica.“ – rekla je – „U kutiji je bio sivo-beli mehanički uređaj
koji je proizvodio zvuk sličan otkucavanju. Žena je stala ispred
mene i umetnula jednu crnu cev u jednu stranu mehaničkog
uređaja. Rekla je: „Bio je deprogramiran. Nikada nam se nije
dogodila ovakva stvar.“
Endži je upitala da li su nešto uradili sa implantom u njenoj
glavi i rečeno joj je da „je tu više od jednog uređaja, da su
dva proizvodi vanzemaljaca, a da je jedan došao od njih.“
Endži je upitala: „Zašto ste dođavola stavili implante u moje
telo? Čemu oni služe?“
Lekarka joj je rekla da vanzemaljci uz pomoć njih obavljaju
različite stvari o kojima njena grupa ne zna. „Ono ne žele da
nam daju sve svoje znanje, sigurna sam da to razumete.“ –
prenela je Endži ženine reči.
Budući da je imala susrete sa mnogim fizički različitim
vanzemaljcima, upitala je ženu na koju grupu misli. Žena joj je
rekla da ta vojna grupa sarađuje sa nekim grupama vanzemaljaca,
ali ne sa dve grupe sa kojima je Endži imala kontakt. Rekla je
da implanti vojne grupe „mere koliko su puta (oteti sa tim
implantima) imali susret sa vanzemaljskim bićima i utvrđuju
„približnu lokaciju.“
Tokom daljnje procedure držali su je dole, dok joj je žena
umetala neku sondu u levu nozdrvu. Pošto je bio obavljen i drugi
test, rečeno joj je da su vanzemaljski implanti deprogramirali
vojne implante.
Sledeće čega se sećala je da je bila odvedena u sobu sa
drugim ženama gde ih je ispitivao stariji muškarac u oficirskoj
uniformi koga je zapamtila kao majora. Sećala se da je rekao:
„Ljudi, sve ćete mi reći. Ne želim da budem đubre i to na silu
isterujem iz vas, ali ako ne ide drugačije…“
Tri žene su ispitivane pre Endži, a kada je ona došla na red,
tražio joj je informacije koje su joj Sivi i Beli dali o njenim
implantima. Rekla mu je da je videla četiri vrste Sivih i da ne
zna koji su koristili implante na njoj.
„Lažeš!“ – ponovio je major – „Pitaću te još jednom.“
„O kojim vanzemaljcima želite da čujete?“ – upitala je –
„Rekla sam da sam imala kontakt sa mnogima od njih.“
„Počni sa malim sivim vanzemaljcima.“ – rekao je – „Da li su
oni govorili o implantima?“
„Ne mogu da razmišljam.“ – rekla je –„Zbunjujete me.“ To je
bio njen način da izbegne ispitivanje, jer je smatrala da to
„nije njegova stvar“.
Naredio je da je odvedu u drugu sobu, koju su nazivali „soba
za ispitivanje“, gde je izgubila svest pošto je dobila još jednu
injekciju.
Posle svake otmice vojne grupe Endži je postajala sve
uplašenija i zabrinutija. Kada sam joj postavila pitanje o nekoj
pomoći, koju su joj mogli pružiti vanzemaljci za koje je
smatrala da su joj prijatelji, odgovorila mi je u pismu 02.
januara 1994. koje mi je pokazalo da sada u mnogo većoj meri
preispituje svoja iskustva, nego što je to činila ranije.
„Otkako je vojska stupila na scenu“ – pisala mi je – „nikakvi
mi vanzemaljci nisu priskočili u pomoć. Neprestano sam molila za
pomoć i vođstvo od dobrih sila u Univerzumu, ali nikakva pomoć
nije dolazila. Ne znam koji su vanzemaljci pokušavali da mi
pomognu, koji da me obmanu. Spiritualni rast i sve dobre stvari
koje sam doživela, možda nisu povezane sa mojim vanzemaljskim
iskustvima. Možda sam do toga došla sama.“
Očigledno je postojao neko ko je bio svestan njenih osećanja,
jer je šest dana posle ovog pisma doživela prvu abdukciju posle
više meseci, za koju se činilo da je dizajnirana da je umiri. U
noći 08. januara je zaspala u svom krevetu i probudila se na
brodu u društvu Sivih. Endži je izjavila da nije bila niti
paralizovana, niti u stanju transa i sasvim jasno se sećala da
su vanzemaljci upotrebili neki uređaj da bi „locirali i
reaktivirali“ implant, umetnuvši nešto u njeno uho. Tada su joj
rekli da su gotovi sa njom i da će je vratiti kući.
„Pre nego što odem“ – rekla je Endži – „reći ćete mi o čemu
se ovde radi.“
Vanzemaljci su joj odgovorili da su informacije umetnute u
implant i da će „saznati sve kada za to dođe vreme“. Međutim,
ona je insistirala da postavi još pitanja. Pitala je zašto joj
je vojska dala toliko mnogo injekcija i vanzemaljci su
odgovorili da vojska koristi „umirujuće droge na svim regrutima,
da bi ih sprečila da pobegnu.“ Rekla je takođe da su se
vanzemaljci izvinili zbog „indiskretnosti“ vojne grupe i rekli
joj da više neće morati da posmatra nikakve „scene sa
ubijanjem“.
Endži je sumnjala u to i rekla vanzemaljcima da je upozorena
da ne „govori“, ali da je ona nastavila da „govori“. Vanzemaljci
su odvratili da treba da radi ono za šta sama oseća da je važno.
„Rekao je da su vojne snage većinom bile nepoverljive prema
onome što su mi ispričali“ – izvestila je – „i da su neke od
njihovih demonstracija samo iluzije. To je bio deo njihovog
prikrivanja.“
Postavila mu je i pitanje o svemirskom brodu i dobila odgovor
da on funkcioniše „uz pomoć snage misli“. Međutim, nije mogla da
pita ništa više, jer su tada ušla četiri Siva i otpratila je
kroz hodnik do izlaza iz letelice.
„Videla sam da smo se nalazili u hangaru neke baze.“ – rekla
je – „Tamo je bilo sigurno preko pedeset vojnika.“
Rečeno joj je da će je ti ljudi vratiti kući, ali pre nego
što je uspela da krene prema njima, jedan vanzemaljac je
upotrebio neki uređaj, posle čega je izgubila svest. Sećanje joj
se vratilo u spavaćoj sobi i toga dana je imala učestale napada
bola na strani gde je sonda bila umetnuta u njeno uho.
Kao i kod mnogih otetih, Endžina priča nije završena, niti je
jasan vanzemaljski program koji stoji iza njenih učestalih
otmica. Međutim, njen izveštaj sigurno izaziva važna pitanja
koja će ovde biti samo delimično prezentovana.
U poređenju sa drugim scenarijima abdukcija njen sadrži veoma
mnogo tipičnih elemenata: različita fizička ispitivanja;
oduzimanje fetusa i prikazivanje bebe; vizija opustošenog sveta;
seksualne aktivnosti; seanse sa treningom i instrukcijama;
metode teleportacije; crna kutija, ubodi i modrice; i implanti,
da pomenemo samo neke od njih. Istovremeno, njeni izveštaji o
ovim aktivnostima i detalji kontakata koji uključuju i vojno
osoblje sadrže više detalja nego što je uobičajeno kod drugih
otetih.
Bogatstvo njenih sećanja je veoma netipično. Kod većine
abdukcija osoba se seća samo malog dela čitavog događaja i to
važi i za mnoge od Endžinih susreta. Ali tokom nekih od njih
izgleda da joj je dopušteno da zadrži mnogo više sećanja. Ili to
ili jednostavno prirodno nije dovoljno prijemčiva na procedure
kontrole uma koje se koriste da potisnu sećanja otetih.
Takođe je netipično obilje informacija koje je primala. Ima
mnogo otetih koji primaju instrukcije iz više oblasti na isti
način kao i Endži. Međutim, ona je uspela da sačuva enorman broj
tih informacija koje stoje u korelaciji sa brojnim ali
nepotpunim izveštajima iz drugih slučajeva, kao što su metode
kontrole uma, savezništvo između ljudi i vanzemaljaca, implanti.
Ipak se nije sećala svega, kao što je i sama primetila i kao
što je pokazala hipnoza. Zašto joj je onda ostavljeno sećanje na
te određene stvari? Da li je to programirano ili slučajno?
Ukoliko je programirano, od koga i u koju svrhu?
Pojavila su se dodatna pitanja u vezi sa dva nedavna
događaja. Ona se odnose na kontraverzan predmet tajne saradnje
između ljudskih agencija i grupa vanzemaljaca. Prilikom
ispitivanja Endži i drugih žena major se fokusirao na njene
informacije o implantima Sivih i Belih. To sugeriše da ova
organizacija ne poznaje te vrste i da nije povezana sa njima.
Endži je rečeno da vojna grupa sarađuje sa nekim vanzemaljcima,
ali ne sa svima.
Tokom abdukcije 08. januara na brodu jedan od Sivih je
govorio o vojnoj grupi u negativnom kontekstu. To je ukazivalo
na to da oni nisu povezani. Ipak, kada je letelica sletela,
Endži je videla da su bili unutar vojnog objekta.
Sigurno su potrebna neka objašnjenja da bi se razjasnila ova
zbrka. Na osnovu onoga što je uočila o odnosima između vojne
organizacije i njihovih vanzemaljskih saveznika, Endži je
smatrala da su oni neobični. Njen utisak je bio da je ljudska
organizacija u mnogo većoj meri bila odgovorna za ekstremno
prikrivanje aktivnosti nego vanzemaljci. Međutim, to je
delimično bilo bazirano na izjavi jednog vanzemaljca da oni ne
brinu o tome da li će se njihovo prisustvo otkriti – sumnjiva
tvrdnja s obzirom na potiskivanje sećanja i stvaranje scenarija
virtuelne realnost koje su sprovodili.
Sposobnost vanzemaljaca za stvaranje scenarija virtuelne
realnosti neminovno nameće pitanje o realnosti doživljenih
iskustava. Endžin muž joj je nedavno rekao da je imao neobičan
san u kome su neki ljudi provalili u kuću i odveli je. Ona je
imala isti san te noći. Endži je potpuno svesna otvorenih
pitanja. „Iako su neka moja iskustva sa njima vodila do
pozitivnih transformacija“ – rekla je – „vanzemaljci sigurno
nisu ništa otvoreniji prema meni nego što su bili pre pet
godina.“
„Otkad sam se podvgla hipnozi i otkrila neke istine, ne vidim
načina da u ovom trenutku zaista razlučim koji vanzemaljci
pokušavaju da mi pomognu, koji da me obmanu. Čini se da svi oni
deluju tajno, čak i oni dobri i svi oni su stranci po svojim
aktivnostima i pojavi.
„Lako je moguće da su neke vrste eksperimentisale na meni iz
sopstvenih interesa i lagale me kao što su lagale druge ljude.
Ja ipak ne mislim da je to slučaj sa svima sa kojima sam imala
kontakt. Želim da verujem da barem jedna grupa pokušava da mi
pomogne, a ne da me povredi ili obmane.“
„Naučila sam da raskrstim sa slepim poverenjem i sada
počinjem da koristim svoje bogomdane sposobnosti
rasuđivanja, izuzetan oprez i molitve da bih odgovorila
vanzemaljcima.“ – rekla je Endži – „Ja sam ljudsko biće, a mi
ljudi imamo svoja osećanja i svoja prava.“