Ukoliko bismo želili da sa
četiri reči opišemo život istražiteljke abdukcija, Dr. Ph. Karle
Tarner, te reči bi mogle da glase: neustrašivi aktivista za
ljudska prava. Nekadašnji predavač na koledžu, sa doktoratom iz
staroengleske književnosti, odbranjenim na Univerzitetu u
Severnom Teksasu, Tarnerova je objavila tri knjige o fenomenu
abdukcija, „Into the Fringe“ (Na ivici), „Taken“ (Oteti) i
„Masquerade of Angels“ (Maskarada Anđela). Ona je bila uverena
da vanzemaljci nisu tu da bi nam pomogli da pronađemo izlaz, već
da bi nam ukrali suverenitet nad našim dušama.
Naučnik, spisateljica i aktivista,
rođena 1947, Karla Tarner se bavila abdukcijama vanzemaljaca od
1988. Došla je do zaključka da ponašanje vanzemaljaca pokazuje
dve osnovne karakteristike: lažljivost i okrutnost. U svojoj
knjizi „Into the Fringe“, koju je objavio „Berkli“, ona je
iznela iskustva otmica, koja su doživeli njen muž po imenu Kesi
(izmišljeno ime) i ona, kao i nekoliko članova njene porodice.
Porodica je postala svesna tih iskustava 1988. Kasnije su uspeli
da se sete događaja u vezi sa otmicama iz detinjstva; iskustva
su nepromenljivo uznemiravajuća. U svojoj drugoj knjizi,
„Taken“, Tarnerova govori o otmicama, koje je doživelo osam
žena, koje su je kontaktirale posle objavljivanja njene prve
knjige. „Masquerade od Angels“ je biografija fizičara, Teda
Rajsa, koji je posle prakse kanalisanja dobronamernih entiteta,
postao svestan svojih iskustava otmica, verujući prvobitno da su
vanzemaljci ljubazni, da bi najzad došao do zaključka da je reč
o nemilosrdnim predatorima.
Od početka do kraja, Tarnerova je bila
usredsređena na to, u kojoj su meri priče vanzemaljaca
kontradiktorne. Bili su u stanju da kažu bilo šta da bi postigli
ono što žele, tvrdila je. Kao što su izvestili oteti u „Taken“,
vanzemaljci su insistirali da su došli da nam pomognu da
prevaziđemo ekološke katastrofe, kako za svoje tako i za naše
dobro, da nam pomognu da evoluiramo, da uzimaju naš genetski
materijal kako bi spasli svoju umiruću rasu. Ponekad su tvrdili
da su nas doslovno kreirali; drugi put da su nas genetski
promenili za naše sopstveno dobro.
U jednom od najpotresnijih izveštaja u
analima vanzemaljskih otmica Tarnerova u „Masquerade of Angels“
prenosi Tedovu priču, kako se kao osmogodišnji dečak zajedno sa
svojom bakom našao u NLO-u, okružen različitim vanzemaljcima,
uključujući i visoke reptile. Vanzemaljci su doveli bakinog
muža, koji je bio mrtav već šest godina, i insistirali da vodi
ljubav sa njim. Tokom akta deda se preobrazio u visokog reptila.
Reptil je sada zahtevao da vodi ljubav sa Tedom. Dečakova baka
je odbila da to dopusti, nakon čega su vanzemaljci zapretili da
će biti mrtva ukoliko se ne pokori. Posle dva dana baka je
zaista umrla od snažnog srčanog udara.
Na frapantnu prevaru tokom ovog
incidenta se nadovezuju i druge oblasti Karlinog istraživanja
vanzemaljaca: oni su često okrutni i zadaju fizički i mentalni
bol otetima. Jedna od intervjuisanih žena u „Taken“ je bila
toliko traumatizovana svojim iskustvom oplođenja na NLO-u da
više nije normalno mogla da vodi ljubav. Druga je pretrpela
krvavi, bolni pobačaj u svom kupatilu. U izveštaju o istezanju
od strane vanzemaljaca treća žrtva je pretrpela tako ozbiljnu
povredu kičme da ju je lekar upozorio da bi ona mogla postati
trajna. Ti fizički problemi su bili praćeni uobičajenim
emocionalnim trauma kod otetih: konfuzijom, strahom, paranojom i
letargijom.
Razlog za često verovanje otetih da
vanzemaljci sigurno imaju uzvišene namere sa nama leži u tome
što oni imaju potpunu kontrolu nad našim umovima, naglašavala je
Tarnerova. Ona je navodila mnoge slučajeve, naglašavajući
psihičku tehnologiju koja vanzemaljcima omogućava da nas navedu
da vidimo sve ono što oni žele da vidimo. U stanju su da
kreiraju scenarije virtualne realnosti i žrtve sa svojih otmica
donose ona sećanja i doživljaje, za koje vanzemaljci žele da ih
se sećaju. Čak i ono što se otkrije prilikom hipnoze može biti
samo paravan memorija.
Tarnerova se nije slagala sa onima koji
su izjavljivali da bismo vanzemaljske otmice posmatrali kao
blagonaklone, samo kada bismo mogli da ih razumemo - ali nismo u
stanju da ih razumemo. Autorka je u „Taken“ iznela ono što će
postati njen životni kredo: „Nasuprot stavu nekih prominentnih
teoretičara abdukcija, da baveći se vanzemaljcima treba
izbegavati razmišljanje u terminima „dobro i loše“ ili
„pozitivno i negativno“, smatram da se to ne može učiniti, niti
treba da se čini. Za te žene, za mog muža i mene, za sve otete,
saznanje da smo bili učinjeni delom tog programa, da su nam
stavljeni implanti, da smo bili trenirani i programirani da
učestvujemo u nekom budućem scenariju, neizbežno vodi do pitanja
u koje svrhe će se koristiti naša tela, um i duša? Kako možemo
da ga ne postavimo?
Tarnerova je uobličila najmanje jednu
celovitu teoriju o tome zašto se događaju vanzemaljske otmice.
Smatrala je da se najmanje jedna grupa reptila hrani našim
telima. Rejs joj je pružio jeziv izveštaj (sličan izveštajima u
„Taken“) o jednoj vanzemajlskoj otmici tokom koje su ga reptili
bukvalno ubili telesno (Rejs je to posmatrao, izmešten iz tela,
sa razdaljine) i zatim isisali dušu iz tela u jednu crnu kutiju.
Za kratko vreme oni su ponovo smestili dušu u njegovo klonirano
telo koje su napravili koristeći organske materije dobijene od
goveda. Tarnerova je verovala da su reptili tada pojeli Rejsovo
originalno telo – da imaju potrebe da u sebe unesu ljudsko telo
kao hranu – jer je ono bilo prožeto emocionalnim vibracijama
i/ili vibracijama ljudske duše; reptili ne jedu klonirana tela,
jer ona nisu ispunjena emocionalnom/duševnom supstancom,
sakupljenom tokom životnih iskustava.
Ono što je percipirala kao lažljivost i
okrutnost vanzemaljaca - zajedno sa potpunim nedostatkom
uzajamnosti u njihovom delovanju – ju je učinilo aktivistom za
ljudska prava. Insistirala je da moramo da se uspravimo i
zauzmemo za sebe same i povratimo svoju dušu od tih
grabežljivih, ne-humanih vrsta (pretpostavljala je da se
vanzemaljci razvijaju paralelno sa nama na Zemlji, u
transdimenzionalnim oblastima). „Prihvatanje spiritualnih
objašnjenja za procese abdukcije i entitete koji vrše abdukcije“
– izjavila je u intervjuu za „Contact Forum“ u maju/junu 1985 –
„je glupo i potencijalno opasno po naše duše.“ U drugim
intervjuima je neprestano ponavljala da, ukoliko ne budemo
pružili
otpor,
„možemo doći do tačke na kojoj ćemo ustupiti suverenitet nad
sopstvenim dušama. Treba da se borimo za svoje duše. Verujem da
je moguće naći put da se promeni ova situacija.“
Do kratko pred svoju smrt Tarnerova je
redovno prihvatala pozive za konferencije o NLO-ima širom SAD.
Ponavljala je uvek iznova da vanzemaljci koriste svoju moć da bi
kontrolisali našu percepciju i širili dezinformacije u nameri da
slome naš otpor i obmanom nas uljuljkaju u verovanje da su
zainteresovani za našu dobrobit – što nisu. Svi dokazi, tvrdila
je, ukazuju da su njihove namere u potpunosti orijentisane ka
sopstvenim potrebama bez ikakvog obzira prema potrebama homo
sapiensa. Sada je vreme, insistirala je, da delujemo i povratimo
kontrolu.
Kako se to može učiniti? Tarnerova je
tvrdila da najbolja zaštita protiv vanzemaljske nametljivosti
nije „terapija posle abdukcije“ – iako ona može da pomogne - već
sopstveno istraživanje abdukcija. Publici širom zemlje je navela
ono za što je smatrala da su jedine „činjenice“ koje je do tada
mogla ustanoviti o vanzemaljskim napadačima:
• Ne znamo sa sigurnošću ko su oni.
• Barem neke vrste vanzemaljaca lažu.
• Tokom susreta oni kontrolišu našu
percepciju.
• Mogu da implantiraju lažnu memoriju.
• Ono što izveštavamo o njima je ono što
oni žele da mi izveštavamo.
• Vanzemaljski program sadrži fizička
sredstva i procedure koje nisu povezane sa reprodukcijom.
• Oni nas od detinjstva obrađuju
fizički, duhovno i seksualno.
• Pokazuju izuzetno interesovanje za
ljudske duše i za naše misli.
• Unutar NLO-fenomenu postoji izvestan
element ljudskog angažovanja.
Tarnerova je sumnjala da vojska ponekad
uznemirava otete posle mrcvarenja koje su pretrpeli od strane
vanzemaljaca; ali istražiteljica iz Arkanzasa nije obelodanila
činjenice iz straha da bi mogla izložiti opasnosti svoje
prijatelje.
Spisateljica je insistirala na tome da
vanzemaljci sprovode propagandni rat da bi nas uverili kako su
njihovi planovi mnogo blagonakloniji nego što jesu. Oni mogu
kreirati scenarije virtuelne realnosti o hibridizaciji, smatrala
je, kako bi sugerisali da imamo zajedničke crte sa njima i kako
smo im potrebni. Međutim, suviše je izveštaja o npr. operacijama
mozga i transplatacijama fetusa. U propagandnoj kampanji to
uključuje demonstraciju sopstvene superiornosti i njihov
vlasnički odnos prema nama – i neprestano stvaranje slike
njihovoj dobronamernosti. Oni su pre svega zainteresovani, kako
je Tarnerova smatrala, da „unize našu sliku o samima sebi kako
bi slomili naš otpor.“
Nekadašnji profesor na koledžu je jasno,
uz veliku senzitivnost, ponavljala da postoji više koraka koje
oteti mogu predizeti naočigled vanzemaljskih izazova:
• Informišite se o tom fenomenu; znanje
pruža izvesnu zaštitu.
• Oslobodite se straha; zastrašujuće je
da negativni entiteti imaju kontrolu. Ali ljutnja je mnogo
efikasnija odbrana nego strah.
• Oteti treba da budu svesni svojih
reakcija; oni treba da nauče kako da izađu iz sebe i da očuvaju
perspektivu.
• Očuvajte dobar kvalitet života.
• Budite realistični povodom ono ga što
se može i što se ne može učiniti.
• Ostanite uz svoju porodicu.
• Poverite se. „Dođavola sa rezultatima“
– kaže Tarnerova – „Nije vam potrebno da nosite to breme (da
niste sposobni da o tome govorite).
Ukoliko nas teror sa vanzemaljskim
otmicama učini jačim, zaključuje Tarnerova, to neće biti zbog
toga što vanzemaljci žele da mi budemo jači, već zato što mi
sami to želimo. Insistirala je da treba da uzmemo u svoje
sopstvene ruke svoju sudbinu naočigled ovom užasnom nasilju nad
našim pravima kao ljudskih bića i da se borimo sa svom
dovitljivošću koju možemo razviti iz bogatstva ljudske
kreativnosti i iskustva.
Sadržaj
knjige Oteti
|