G a l a k s i j a. c o m

DINAMIKA REALITETA POSTOJANJA

montalk

http://montalk.net/matrix/112/realm-dynamics

Prevod: Arja

 

 

[Principi dinamike realiteta postojanja su inspirisani Kasiopejcima, prošireni materijalom iz Nexus Seven, „33 Arks – Soul Resonance“, produbljeni brojnim razgovorima sa prijateljima i potvrđeni iskustvom.]

 

UVOD

Prema drevnoj hermetičkoj aksiomi sve je um, sve vibrira. Pošto svako živo biće poseduje jedinstvenu svest, svako živo biće nosi jedinstvenu vibracionu signaturu. Duša obuhvata širok spektar vibracija, koje putem principa rezonance privlače odgovarajući spektar iskustava. Dušama slične frekvencije će se putevi u životu često ukrstiti.

 

Ovo je istraživanje dinamike realiteta postojanja, o tome kako vibracije utiču na iskustva i kako iskustva utiču na vibracije. Jednostavnost poklapanja između vibracija duše i ličnih iskustava odaje zapanjujuću prirodu njenih implikacija. Na primer, dinamika realiteta postojanja objašnjava kako su naša svakodnevna iskustva meta dejstava hiperdimenzionalnih uticaja, zašto ljudi sa mentalitetom žrtve ili predatora privlače jedni druge, kako nesklad između pojedinaca privlači sinhrone okidače za konfrontaciju, zašto čisto srce štiti od opasnosti i kako račvanje ličnih puteva i predstojeća promena predstavljaju različite stepene potpuno istog fenomena.

 

Vibracije

Kada govorimo o vibracijama, u stvari govorimo o talasima sa amplitudama, frekvencijom, talasnim dužinama i fazama. Amplituda je snaga (snaga u smislu maksimalnog otklona od ravnotežnog položaja tokom trajanja jednog talasa, prim.prev.), frekvencija je brzina oscilacija (odnosno broj oscilacija u jedinici vremena, prim.prev.), a talasna dužina je rastojanje između dve tačke talasa, koje se nalaze u istoj fazi oscilovanja. Da bi talas postojao i širio se, mora postojati izvor koji generiše vibracije i medijum kroz koji se vibracije prenose od izvora. Na primer, žice gitare pokreću vibracije koje se šire kroz vazduh u obliku naizmeničnih amplituda (visija i nizija) u vazdušnom pritisku. Vibracije duše nisu manje opipljive nego zvučni talasi, iako su njihova priroda i medijum mnogo egzotičniji. One koriste isti medijum, kojim putuju svetlosni ili radio talasi, ali su sačinjene od potencijalnih talasa pre nego od elektromagnetnih talasa. To znači da polje vibracija duše (takođe poznato kao aura) sadrži polja i talase daleko suptilnije od električnih i magnetnih polja, zbog čega konvencionalni instrumenti ne mogu da detektuju auru. Međutim, to polje je bogato obrascima energije i informacija – materijom misli i emocija.

 Dinamika realiteta postojanja suštinski počiva na kvantnoj fizici i bavi se time, kako kvantni principi omogućavaju svesti da bude u interakciji sa fizičkom realnošću. Moguće budućnosti se proračunavaju na osnovu principa kvantne fizike, a svest selektuje onu, koju će doživeti. Ali dok konvencionalna nauka tvrdi da su kvantni efekti ograničeni na subatomsku skalu, ovde se uveravamo da su kvantni fenomeni možda podjednako aktivni u makroskopskom svetu i u stvari pokreću razvitak naših iskustava.

 Pošto kvantni procesi određuju ne samo šta opažamo, već takođe kroz šta opažamo, mi većinom nismo svesni njihovog uticaja. Situacija liči na situaciju plivača, koji se spuštaju niz reku istom brzinom, pri čemu je svaki plivač relativno nepokretan u odnosu na druge; gledajući samo jedni druge, mogli bi zaključiti da se nalaze u mirnoj vodi, a kretanje kroz vodu postaje evidentno samo ako pogledaju na dole i opaze fine kovitlace na dnu. Konvencionalna nauka gleda samo na dole i propušta da uvidi da je ogromna kvantna struja ono što nas pomera kroz vreme. Ali kako svest tačno manifestuje iskustva?

 

FRAKTALNI HOLOGRAM

U svakom trenutku vremena naš univerzum je samo isečak kompleksne mreže beskonačnih mogućnosti, koje su nepromenljive i večne. Tehnički, ona bi se mogla opisati kao „stanje vektora“ ili „talasna funkcija“ realnosti. Fraktalni hologram je taj, koji zumira budućnost. Fraktal po sebi se ne menja, to je samo naš um, koji se kreće kroz njega i pri tome generiše za sebe iluziju prostora i vremena.

Da bi se razumeo ovaj proces, čovek mora razumeti kako hologram radi.

Hologrami kodiraju informacije snimajući interferencijski obrazac između dva talasa slične frekvencije, jedan stalan u konzistentnosti i drugi, koji prilagođava svoju fazu informaciji, koja treba da se kodira.

 Pravljenje holograma se tradicionalno odvija na sledeći način: laserski snop se deli na dva dela, od kojih jedna polovina osvetljava fotografski film, a druga prodire kroz objekat, pre nego što se on snimi na film. Kada se film razvije, ista svetlost lasera će biti modelovana ovim obrascem u fazi i intenzitetu i reprodukovati kodiranu informaciju, iz koje se projektuje vizuelni duplikat predmeta. Priroda slike projektovane iz holograma zavisi od ugla, intenziteta i frekvencije (boje) lasera.

 Frekvencija određuje koje informacije mogu biti dostupne. Ako je hologram snimljen crvenim laserom, zeleni laser neće moći da razvije sliku. Ugao i oblast osvetljavanja određuje koje će pojedinačne informacije iz širokog opsega biti selektovane za projekciju. U slučaju holografskog filma projektovana slika rotira sa rotacijom upadnog ugla lasera ili se menja u drugačiju sliku ako laser osvetljava deo filma na kome je snimljen drugačiji objekat. Ugao i pozicija su tipovi faza, tako da je faza ta koja iz datog opsega selektuje sliku.

 Najzad, intenzitet osvetljenja (amplituda talasa) određuje stepen tačnosti projektovane slike. Što je veća amplituda, to je adekvatnija i kompletnija dekodirana informacija.

 Holografski proces ima metafizičke paralele. Um Kreatora korespondira sa izvorom lasera, arhetipovi korespondiraju sa snimljenim objektom, a matriks egzistencije korespondira sa fotografskim filmom. Sledi da smo mi kao individualne jedinice svesti laser koji osvetljava. Boja lasera je frekvencija naših emocija, njegove faze naši misaoni obrasci, a njegova amplituda naš nivo namere.

 Kao što boja lasera određuje nivo dostupnih holografskih informacija, tako i priroda emocija određuje arhetipski opseg dostupnih iskustava. Na tom opsegu naše misli određuju pojedinačni ugao iz koga se doživljava arhetip, a snaga naše namere određuje koliko adekvatno i živo će se on manifestovati.

 To nije metafora; univerzum je zaista holografski. Ali, kao što je kratko spomenuto, on je i fraktal. Fraktal je beskrajno kompleksan i omogućava zumiranje ka unutra i spolja bez ograničenja. Svaki efekat zumiranja ka unutra je podređen svim prethodnim zumiranjima. U našem sadašnjem stanju mi zumiramo u fraktal i opažamo kretanje kao budućnost, iako je vreme u stvari iluzorno, jer svi nivoi fraktala postoje simultano. Još jednom, taj fraktal je holografski; mi osvetljavamo njegove delove u skladu sa prirodom svojih emocija, misli i namere.

 

REALITETI POSTOJANJA

Ipak, priroda naših emocija je kompleksna i frekvencije koje ih prožimaju su brojne. Tako naša svest vibrira određenim spektrom frekvencija i stalno izdvaja iz holograma spektar iskustvenih arhetipova. Svaka osoba ima jedinstveni vibracioni spektar, ipak, različiti pojedinci mogu da dele određene frekvencije. Taj spektar identifikuje ne samo strukturu duše, već i jedinstvenu stazu učenja pojedinca u životu. Naš temperament reflektuje prirodu naše duše i određuje realitete naših iskustava.

 Realiteti postojanja su lični svetovi koje naseljavamo, naša sfera uticaja, opseg percepcije i oblast aktivnosti. Postoje određene oblasti holograma, koje osvetljavamo u skladu sa svojim spektrom vibracija, svojim bićem, svojom suštinom. Svaki pojedinac projektuje i zauzima jedinstveni ali ne obavezno i nezavisni realitet postojanja; neke frekvencije se manje ili više međusobno dele i osnova su za konsenzus-realnosti i zajednička iskustva. Realiteti zbog toga mogu da se ukrštaju i da budu nadređeni ili podređeni u odnosu na druge realitete.

 

REALITETI KAO OBLASTI ISKUSTAVA

Stanovnici dva realiteta, koji se ukrštaju, se neizbežno susreću i razmenjuju lekcije. Te lekcije su arhetipske prirode i određuju kom delu holograma će oba realiteta pristupiti.

 Kada je jedan realitet podređen drugom, onaj ko naseljava veći realitet će u potpunosti razumeti i opažati one na ograničenijem realitetu, ali ne i obrnuto. Razlika može biti mala kao između učitelja i učenika ili odraslog i deteta ili velika kao između čoveka i životinje ili hiperdimenzionalnih bića i čoveka. Male razlike uslovljavaju razlike u nivou razumevanja, dok velike razlike između realiteta proizvode razlike u percepciji. To jednostavno znači da neko ima vibracioni spektar, koji uključuje i premaša drugi.

 Ponekad su dva realiteta nezavisna, a da pri tome dele nekoliko najosnovnijih frekvencija. Na primer, dvoje ljudi dele najniže frekvencije, koje ih smeštaju na isti fizički plan, ali njihove različite životne staze će ostaviti beznačajan trag jednog u životu drugog. Oni mogu ukrstiti puteve, ali samo na površnom nivou. A ukoliko su prinuđeni da uđu u interakciju i komuniciraju, to je povezano sa nerazumevanjem i nedostatkom interesovanja u najboljem ili averzijom i konfrontacijom u najgorem slučaju. Ako su razlike u realitetima ekstremne, bića sa tih realiteta čak ni fizički ne opažaju jedno drugo.

 Realiteti su na neki način nalik scenariju filma pri čemu je svako biće zvezda svog filma, ali svaki od tih scenarija uključuje i druge kao glavne, sporedne i pozadinske glumce. Što je veća kongruencija između realiteta, to je važnija uloga koju igra svaki lik u scenariju onog drugog. Važnost karaktera nije određena time koliko često smo u interakciji sa njima, već značajem te komunikacije. Možemo se sretati sa nekim sporednim likovima svakoga dana, na primer sa susedima ili saradnicima, a da oni ostavljaju samo bledi utisak na našu dušu. Druge možemo sresti samo jednom u životu ali tokom toliko značajnog  iskustva, da obeleži čitav naš život.

 

OGRANIČENJA PERCEPCIJE

Realiteti takođe određuju granice naše percpecije. Ponekad ne možemo videti poentu, koju drugi pokušava da napravi, ili ne možemo razumeti zašto rade ono što rade, što ukazuje na to da se naš realitet ne proteže na određenu oblast holograma koji je njima blizak. Tako na svakodnevnom nivou realiteti obeležavaju ono sa čime možete da se identifikujete i na šta ćete obratiti pažnju.

 Na značajnijem nivou realiteti definišu šta možete da opazite; moguće je da druga bića budu toliko van vašeg realiteta, da ih čak ne možete ni opaziti i obrnuto. To je zbog toga što su realiteti tih bića međusobno nezavisni.

 Bića, koja zauzimaju realitete, koji su nadređeni vašem, hiperdimenzionalna bića na primer, su po pravilu van vašeg opsega percepcije, ali mogu izabrati da se manifestuju projektujući svoju svest u uzanu traku vibracija, koje se poklapaju sa vašima. Ovaj koncept se lako može shvatiti ako razmotrimo svakodnevnu interpretaciju „realiteta“. Kada sretnete nekoga, čiji je realitet niži od vašeg, na primer malog deteta, koje tek uči lekcije koje ste vi već naučili, možete izabrati da pojednostavite svoj jezik i komunicirate na njegovom nivou. To često zahteva korišćenje metafora koje ono može razumeti. Na sličan način se i hiperdimenzionalni entiteti zaodevaju u vizuelni oblik koji vi možete da razumete. Ti vizuelni oblici su modifikovani izrazi vibracionih arhetipova, baš kao što su metafore modifikovani izrazi značenja.

 

MOGUĆE BUDUĆNOSTI

[Ako vam fizika zadaje glavobolje, preskočite na „Metafiziku realiteta postojanja“]

Kvantna fizika definiše talasnu funkciju kao polje mogućnosti. Kada je određeno kao ujednačenje, ono može dati informacije o mogućnosti da neka subatomska čestica, na primer elektron, bude u određenoj poziciji ili stanju energije, kada se meri. Talasna funkcija se može zamisliti kao oblak mogućnosti, iz koga se manifestuje samo jedna mogućnost, kada se on posmatra. To je mala oblast univerzalnog holograma iz koga se projektuje jedan ugao informacije. Funkcije kvantnih talasa su fizička osnova „realiteta“ i realiteti definišu domet naših ličnih talasnih funkcija.

 Za razliku od elektrona, mi smo neverovatno kompleksni i talasna funkcija našeg bića je daleko bogatija u kompoziciji nego ona kod subatomskih čestica. Međutim, principi kvantne fizike su za nas podjednako validni na makroskopskim realitetima kao i za elektron na subatomskom nivou. Na makroskopskoj skali ti kvantni principi se manifestuju kao principi dinamike realiteta postojanja.

 

SELEKCIJA FAZA

Kada se subatomska čestica meri u laboratoriji, njena talasna funkcija usaglašava faze sa talasnom funkcijom instrumenta. Ko god da čita instrument, posmatra fazu sa njenom talasnom funkcijom i konačno, posmatrana čestica, instrument i posmatrač svi zauzimaju isti realitet sa nula fazom razlike između sebe. Ta faza je fizički kvantitet i često se naziva „geometrijska faza“ ili „nosilac faze“ ili „aharonova-bomova faza“ (različiti nazivi za iste faze u različitim situacijama). Ta faza nije ništa drugo do fizičko podešavanje talasne funkcije. Da ponovimo, dva bića, koji zauzimaju isti realitet i povremeno ulaze u interakciju jedno sa drugim, moraju imati nula faze razlike između sebe.

 U dinamici realiteta postojanja situacija je kompleksnija. Geometrijska faza ne kaže ništa o karakteristikama svesti. Za to nam je potrebna ezoterijska faza. Metafizički rečeno, dok je geometrijska faza materijalno svojstvo, ezoterijska faza je imaginarna. Geometrijska i ezoterijska faza su samo realne i imaginarne komponente „kvaternijanske“ faze, koju karakterišu mentalne i materijalne talasne funkcije.

 Da bi se razumela uloga ezoterijske i geometrijske faze u kontekstu holografskog principa, podsetimo se sada kako slika projektovana iz optičkog holograma zavisi od ugla lasera, njegove frekvencije i toga, koji deo holograma taj laser osvetljava.

 Geometrijska faza kvantne fizike je jednostavno ugao osvetljavanja. To je jedino važno, pošto je frekvencija i oblast osvetljenja već selektovana. Kao što selektovanje ugla lasera određuje ugao posmatranja konačne slike, tako selektovanje geometrijske faze uslovljava nastanak vidljivog stanja iz talasne funkcije.

 Šta je sa oblašću osvetljenja i frekvencijom lasera? To bi korespondiralo sa ezoterijskom fazom. Misli, emocije i namera obrazuju ezoterijsku fazu, da bi odredili koji deo holograma je osvetljen; to određuje čovekov realitet. Geometrijska faza tada selektuje koja će se opipljiva iskustva manifestovati iz datog opsega moguće budućnosti. Da bi um doživeo određenu moguću budućnost, on mora da dostigne kako ezoterijsku tako i geometrijsku vrednost faze.

 Zajedno, geometrijska i ezoterijska faza određuju gde smo locirani na univerzalnom holografskom fraktalu u svakom trenutku vremena. Naš realitet je tako talasna funkcija, koja se u spiralnom obrascu proteže od te lokacije ka napolje u svim pravcima prostora, vremena i dimenzije.

 

ELEKTROMAGNETIZAM I AURA

Geometrijska faza je osetljiva na sub-elektronska polja, poznata kao potencijalna polja. To su gradivni blokovi električnih i magnetnih polja i srazmerno su jednostavnija u strukturi. Dok su magnetna polja slična uskovitlanom vodenom viru, potencijalna polja su mnogo sličnija vodenoj struji. Otplitanjem magnetnog polja se može generisati ujednačeno potencijalno polje, sposobno za promenu geometrijske faze elektrona na primer. Postoji tehnologija kojom se kreiraju takva polja i koja omogućava manipulaciju geometrijske faze.

 Ezoterijska faza može da bude modulirana samo super-potencijalnim poljima, koja čak imaju i jednostavniju strukturu nego potencijalna polja. Dok su potencijalna polja nalik vodenom viru, superpotencijalna polja predstavljaju samu vodu. Samo dve stvari su sposobne da generišu i manipulišu takva polja: svest i određene hiperdimenzionalne tehnologije.

 Svesna bića isijavaju potencijal i superpotencijalna polja, koja sadrže različite obrasce, vibracije i intenzitete, paralelne sa oblašću osvetljenja, frekvencije i sjaja lasera. Sub-elektromagnetno polje se širi sferično ka spolja u univerzalni hologram, osvetljavajući oblasti unutar fizičkih, vremenskih i dimenzionalnih oblasti. Ta sjajna čaura definiše čovekov realitet.

 Deo multidimenzionalnog polja, koje preseca naš fizički plan, je poznato kao aura. Aura je kombinacija potencijalnih i super-potencijalnih polja, koja emituju živa bića i koja služe kao interfejs između žive svesti i spoljnjeg okruženja. Standardni instrumenti ne mogu da je detektuju, jer je polje koje sačinjava auru po strukturi jednostavnije od elektromagnetnih polja. Potrebna je specijalna tehnologija, od koje je neka patentovana, a preostala ograničena na korišćenje od strane vojnih i vanzemaljskih frakcija.

 Aura je rezonantno polje, koje određuje koji deo holograma je dostupan za faznu sinhronizaciju i koja iskustva se na taj način privlače. Do izvesnog stepena aura određuje čovekove talasne funkcije i realitet. To linearno opada sa daljinom, uslovljavajući da realiteti često budu fizički locirani. To je razlog zašto vibracije osobe ili mesta postaju uočljive samo kada smo dovoljno blizu.

 Međutim, budući da je aura samo fizička, mada fino-supstancijalna komponenta čovekovog totalnog vibracionog polja, a ostalo postoji u imaginarnom prostoru, realiteti se mogu protezati kroz um-prostor. Dvoje ljudi, koji su suviše daleko da bi dodirnuli obruč aure jedan drugom, ipak mogu da dele realitete preko mentalne i emocionalne bliskosti. Primer za to su veze na daljinu ili forumske diskusije.

 Da sumiramo, može se reći da je aura sub-elektromagnetno polje, koje privlači teme ili iskustva ali ne selektuje eksplicitno koja će se pojedinačna iskustva manifestovati. Ovo poslednje je prepušteno ličnom izboru i okolnostima. Arhetipski elementi unutar svesti postaju simbolični obrasci u auri koji stupaju u rezonancu i privlače slična iskustva iz univerzalnog holograma.

 

METAFIZIKA DINAMIKE REALITETA POSTOJANJA

Pošto smo ostavili fiziku dinamike realiteta iza sebe, spremni smo da istražimo metafiziku. Kao što je objašnjeno, svest generiše polje, koje stupa u rezonancu i privlači značajna iskustva. Ali ono što je značajno za jednu osobu, može biti poznata stvar za drugu. Vaša duša vibrira duž vaše emocionalne staze života – koje sekvence iskustva su značajne i imaju emocionalno punjenje da podstaknu vaš spiritualni rast. Emocije, kakve ih znamo, su surogati pokretača. To znači da nas one pokreću da učinimo ono što prevazilazi našu uobičajenu motivaciju. Bez emocija mi činimo samo ono što je predviđeno da se radi unutar našeg razumevanja i programiranja. To je prirodno stanje našeg bića, našeg realiteta u ravnoteži.

 Kada smo srećni, smejemo se i postajemo više nadahnuti nego inače i naš realitet se trenutno proširuje u tom pravcu. Kada smo ljuti, možemo prasnuti ili baciti predmete i naš realitet će se na sličan način deformisati da reflektuje i osnaži te aktivnosti i njihove posledice.

 Tako emocije menjaju granice realiteta, obasjavajući za trenutak nove oblasti holograma. One takođe utiču na to, koji realitet ćemo zauzeti. Kako izjavljuju „Donosioci svitanja“, emocije nas mogu odvesti u druge dimenzije. Kretanje u drugačije stanje realiteta može biti jednostavno kao promena našeg stava i omogućavanje srećnijih iskustvenih epizoda ili duboko kao pomeranje u realnost drugog denziteta. Kada laser promeni svetlo, to osvetljava deo holograma, koji je prethodno bio nedostupan.

 Spiritualni rast je čovekova neprekidna ekspanzija svog realiteta, da bi obuhvatio dublje i šire aspekte holograma, da bi povećao vibracije i snagu sopstvenog bića. To uključuje obogaćivanje i proširenje čovekovog vibracionog spektra i povećavanje intenziteta svetlosti. Što je bogatiji spektar, to se on više približava beloj boji, koja sadrži sve boje, to se svest više približava ujedinjenju sa hologramom i Izvorom koji ga je snimio.

 Kada nam je potrebna neka lekcija, našem vibracionom spektru nedostaje određena frekvencija; aura je lišena nekih obrazaca. Ako našem vibracionom spektru nedostaje neka komponenta, u nama nema ničega da disonancom odbije korespondirajuće komponente holograma. I tada mi u suštini omogućavamo manifestaciju onoga za čijom manifestacijom najviše imamo potrebu.

 Rečeno na drugačiji način, u ravnoteži unutar granica našeg realiteta nedostaju oblasti, sa kojima se poklapa moguća budućnost. Te moguće budućnosti sadrže značajna iskustva, čija je emocionalna komponenta dovoljna da izazove ekspanziju granica našeg realiteta i ispuni prazninu. Jednom, kada je lekcija naučena, novo stanje ravnoteže ne izaziva više taj tip iskustava, ali propuštanje da naučimo lekciju ostavlja još širi otvor nego do tada. To je razlog zašto propuštanje da se nauči lekcija uslovljava njeno ponavljanje u različitim oblicima eskalirajućom snagom.

 Različiti ljudi mogu da nauče istu lekciju na različite načine, jer svaki pojedinac ima jedinstvenu iskustvenu stazu. Neko iskustvo, koje je značajno za jednog čoveka, može biti nerazumljivo ili nepotrebno za drugog. Kako se arhetip lekcije manifestuje kao iskustvo, zavisi od emocionalne prijemčivosti pojedinca. Neki uče uz empatiju i radost, drugi uz strah i bol – šta god da je najefikasniji pokretač surogat. Svaka emocija ima određenu frekvenciju (oscilaciju u ezoterijskoj fazi) i kao što laser osvetljava određenu oblast holograma u skladu sa svojim frekvencijama, ljudi sa različitim temperamentima imaju pristup različitim delovima holograma i tako privlače različite moguće budućnosti za svaki dati arhetip lekcije.

 Tako temperament vrši najznačajniji uticaj na prirodu čovekovih iskustava. Temperament je čovekov odnos prema životu i emocionalna klima, spektar frekvencija sa kojima duša u svom sadašnjem stanju prirodno ulazi u rezonancu.

 On meri našu sposobnost za prilike učenja. Možemo smestiti temperament na skalu sa programiranom reaktivnošću na niži kraj, a svesnom aktivnošću na viši.

 Temperamenti, koji su neurotični, paranoični, zabrinuti ili neprijateljski, su reaktivni. Spektar rezonance duše je smešten oko nižih frekvencija, blizak fizičkoj materiji. Materija je perfektno reaktivna i deterministička; za svaku reakciju postoji jednaka, suprotna reakcija. Ljudi sa niskim vibracijama su visoko reaktivni i izloženi na milost spoljnim uticajima. Temperamenti, koji su smireni, pažljivi i pronicljivi, su aktivni pre nego reaktivni, jer svesnost i slobodna volja određuju odgovor na iskustva. Sa time povezane rezonantne frekvencije duše stoje više na skali, bliže čistoj svesti. Nasuprot reakciji, akcije su nedeterminističke, jer one potiču iz čistog izbora pre nego iz predestinirane posledice nekog uzroka.

 Skala od apsolutne reaktivnosti do apsolutne aktivnosti je vezana za materiju na najnižem kraju i beskonačnu svest na najvišem. Mi kao pojedinci smo negde u sredini i naš položaj je uslovljen našom izabranom stazom emocionalnog učenja. Zbog toga naš spektar vibracija duše meri gde se nalazimo na velikom krugu duhovne evolucije.

 Pojedinci, koji slede stazu reaktivnosti, zahtevaju relativno grub katalizator da ih pokrene. Ali budući da svako iskustvo za učenje nudi izbor kako će se ono dalje nastaviti, uvek postoji mogućnost da se popnemo na skali frekvencija i postanemo svesniji i manje reaktivni, što povratno životna iskustva čini manje grubima.

 

KOLEKTIVNI IZBORI I LEKCIJE

Kada ljudi postignu fizičku ili mentalnu bliskost, njihova vibraciona polja se zbrajaju da proizvedu kolektivno polje, koje je u snažnoj rezonanci sa frekvencijama koje dele. Praznine u tom polju prizivaju kolektivne lekcije i iskustva. To kolektivno polje samo sebe osnažuje, jer ispoljava odbijanje prema bilo kome ili bilo čemu, čiji je spektar u neskladu sa tom kolektivnom frekvencijom. Na primer, ljudi, koji uđu u polje će biti ili odbijeni ili privučeni u zavisnosti od toga koliko se blisko njihovi profili aure poklapaju sa profilima kolektiva.

 Gradovi i susedstva su primeri fizičkih grupa, koje generišu kolektivno polje, čiji intenzitet opada sa fizičkom udaljenošću. Približavanje oblasti, čije vibracije snažno odstupaju od njegovih, može izazvati osećanja nelagodnosti, gušenja ili panike; stupanje u oblast sa rezonantnim vibracijama će izazvati osećanja prijatnosti i vitalnosti. 

 Ljudi se ponekad doseljavaju na neko određeno mesto, jer ono obezbeđuje neophodne moguće budućnosti, koje predstavljaju katalizator za ličnu evoluciju. Ali u trenutku kada su ti katalizatori iscrpljeni, praznina u granici realiteta, koja je prethodno izazvala ta iskustva, se ispunjava i uslovljava odbijanje. To odbijanje automatski izdvaja iz holograma različite katalizatore za odvajanje. Drugim rečima, kada za nekoga dođe vreme da se premesti u za njega plodonosniju oblast, manifestuju se nepredvidljivi događaji, da osnaže promenu lokacije.

 Ako je disonanca između pojedinca i grupe slaba, odbijanje se može manifestovati kao nelagodnost ili apatija; ako je snažna, trvenje može zapaliti emocionalnu vatru putem negativnih iskustava, koja izazivaju prekidanje fizičke ili mentalne interakcije između disonantnih elemenata. 

 

FREKVENCIJSKI RAT

Iza praga obične percepcije, odvija se „frekvencijski rat“ između grupa koje se bore za isti fizički ili mentalni prostor. Ako je suptilna, ta se bitka ne odvija toliko u vidu konfrontacije, koliko u vidu uspostavljanja dominantnih frekvencija koje nadjačavaju i podsvesno odbijaju suprotnu stranu. Pošto je amplituda frekvencija odlučujući faktor, nekoliko pojedinaca sa nižim ali snažnim vibracijama može da nadjača veću grupu sa višim ali slabijim vibracijama i da ih tako povuče na dole. 

 Internet forumi su primeri mentalnih grupa, čije kolektivno polje slabi sa mentalnom distancom. Kao što je spomenuto ranije, mentalna distanca podrazumeva da kada onaj sa nižim vibracijama investira emocionalnu energiju i upravi mentalni fokus na određenu nefizičku grupu kao što je forum, on oseća njegovo kolektivno polje. Na primer, dovoljno je da se samo nekoliko visoko „negativnih“ ili fragmentiranih pojedinaca pridruže, pa da inficiraju forum, ako članstvo nije svesno i ako ima slabe vibracije. Oni ne moraju biti nasilni ili neprijateljski, samo čvrsti i jasno usidreni u svojim niskim vibracijama. Drugi članovi mogu interpretirati rastući osećaj emocionalne apatije ili nelagodnosti kao sopstvene osećaje i povući svoje energije iz kolektivnog polja iz nedostatka entuzijazma, omogućavajući time da niske vibracije dominiraju i odbijajući sve sadašnje ili buduće članove pozitivnih sklonosti. A ukoliko je disonanca posebno jaka, buknuće snažna, vidljiva konfrontacija i izazvati isključenje pojedinaca, koji su u neskladu sa dominantnim vibracijama kolektivnog polja.

 Ali to su samo mikrokosmičke refleksije, ili dinamika realiteta nižeg reda unutar većeg frekvencijskog rata, koji se odvija između snaga tlačenja i snaga oslobođenja.

 Hiperdimenzionalna bića se nalaze izvan linearnog vremena i ono što je za nas domet verovatne budućnosti, sadašnjosti i prošlosti, za njih je simultanost kao prirodna teritorija. Oni poseduju veću slobodu nego mi u navigiranju hologramom.  

 

HIPERDIMENZIONALNI RAT

Fizički ratovi se služe fizičkom silom da postignu prednost na fizičkoj teritoriji. Ali hiperdimenzionalni rat je bitka na hiperdimenzionalnom bojnom polju, koja se proteže nazad i napred u vremenu i sa strane kroz paralelne dimenzije. Naše vibracije duše i realiteti, koje smo izabrali da zauzmemo, određuju kojim ćemo mogućim budućnostima pristupiti, ili kao alternativa, sa kojom hiperdimenzionalnom teritorijom ćemo se povezati i osnažiti je. Hiperdimenzionalni rat je jedna veća bitka preko nas, preko frekvencija, koje izaberemo da održavamo. 

 Za svaki arhetip lekcije postoji mnoštvo pogodnih iskustava. Staze sa nižom frekvencijom privlače grublja iskustva nego staze sa višom frekvencijom. Na primer, pojedinačne ili kolektivne lekcije o nezavisnosti mogu zahtevati bol porobljavanja za nižu stazu dok je pobeda nad tiranijom dovoljna za višu. Zbog toga je ključni interes hiperdimenzionalnih snaga tlačitelja da snize frekvencije onih, koje žele da porobe, tako da porobljeni privlače potčinjavanje kao verovatniji model učenja.

 To je razlog zašto se čini da neprijateljske sile često poštuju slobodnu volju – potrebno im je da mete budu na određenom opsegu frekvencija pre nego što mogu da se usklade sa njima i manipulišu ih na uobičajeni način. Zapamtite da je fazna sinhronizacija neophodna da bi dve stvari povremeno ulazile u interakciju, a suptilnost hiperdimenzionalnih realiteta čini da ona ostane nevidljiva i ostavi samo fizičke tragove uzroka i posledice. Ulazeći u rezonancu sa njihovim frekvencijskim spektrom, stupate na njihovu teritoriju i oni time stiču mogućnost da vas fizički nadvladaju.

 

DINAMIKA REALITETA KOD ABDUKCIJA

Abdukcije su dobar primer. Postoje bezbrojni pojedinci, uključujući i mene, koji su određeni kao mete za eliminaciju. Pitanje je zašto otmičari jednostavno ne ubiju svoje mete. Ponekad to i čine, ali samo onda kada to mogu.

 Pojedinci, koji imaju niske vibracione frekvencije duše, kao što je to vojno osoblje ili ekstremno paranoične osobe, su u dovoljnoj meri na odgovarajućem vibracionom spektru da bi bili oteti i izmenjeni ili konzumirani. Isto se može reći za pojedince, čija je aura slaba, kao što je to slučaj kod hroničnih zavisnika od droge. Takođe, aura male dece nije potpuno oformljena, jer se duša još uvek nije sasvim smestila u telo, tako da je u njihove realitete mnogo lakše prodreti nego kod starijih osoba. Abdukcije se najčešće odvijaju od ranog detinjstva, kada je aura propustljiva i kada je lakše prodreti u realitet, što omogućava podesno instaliranje sistema za programiranje uma.    

 Kao što je spomenuto, najniža frekvencija duše je ona, koja nas drži prikovane za fizički plan. Tokom abdukcija se koristi hiperdimenzionalna tehnologija za teleportaciju, koja čoveka trenutno izmešta sa fizičkog plana. To predstavlja određene probleme za otimače, naime, da se najpogodnija putanja za faznu sinhronizaciju mora na trenutak napustiti. To prekida nit uzročnosti, koje bi inače obezbedile jasnu liniju kontinuiteta između inkarnacijskih izbora žrtve da se podvrgne fizičkim zakonima i njihove konačne posledice u rukama otimača.

 Manipulacija zbog toga mora da se odigra putem mnogo suptilnijeg otvaranja granica realiteta, preko različitih duhovnih, psiholoških i emocionalnih ranjivih mesta kod pojedinca. Zbog toga se prednost daje manipulaciji putem programiranja uma. Na višem nivou pojedinci dopuštaju korišćenje svojih slabosti, jer u tome uvek postoji određena šansa za učenje lekcija i isceljivanja tih slabosti. Na primer, programiranje uma je dopušteno samo zbog toga, što pojedinac može putem samokontrole i samo-posmatranjem da postane više usredsređen i svestan, da treba da postane aktivan umesto reaktivan. Svako privučeno iskustvo može pomeriti pojedinca na gore ili na dole na frekvencijskoj skali u zavisnosti od toga kako on izabere da posmatra i koristi ta iskustva. Međutim, mnogi oteti na žalost podležu i na nekom nivou biraju daljnju manipulaciju ili čak smrt.

 Opasno je doći u fizičku blizinu neke podzemne baze, jer je pojedinac onda dovoljno blizu da bude fizički otet bez korišćenja teleportacije. Veza kauzalnosti ostaje nenarušena i pruža otimačima veću slobodu u obradi mete. U srećnijim slučajevima pojedinac ima dovoljno ne-kauzalne odbrane da izbegne najgore posledice, ali se mnogo više može učiniti tokom takvih abdukcija, nego tokom standardne procedure, koja uključuje teleportaciju preko velikih razdaljina. Takve prilike se često koriste da se instalira novi „hardware“ ili „software“, možda implanti ili podsvesni kodirani sistemi, koji omogućavaju programiranje na daljinu, tako da buduće abdukcije nisu neophodne. Vojne frakcije su spretne sa tom tehnologijom. To im omogućava da bilo kada i bilo gde šalju signale programiranja ka udaljenim metama. Nije neuobičajeno da oteti budu hipnotički programirani da putuju na opasne lokacije, gde mogu biti fizički oteti. Dinamika realiteta postavlja određena ograničenja, međutim, neprijateljske sile su iskusne u korišćenju svojih resursa.

 

NEGATIVNO PRIVLAČENJE

Stepen, do koga se negativne hiperdimenzionalne sile vidljivo manifestuju u opipljivom obliku u nečijem životu varira s obzirom na rezonancu. Neki ljudi su više usklađeni sa nižim vibracionim frekvencijama i doživljavaju prisustvo negativnih entiteta mnogo objektivnije od onih, čije su vibracije primarno negde drugde na spektru; oni se susreću sa neprijateljskim silama mnogo subjektivnije, brže i dvosmislenije.

 Fenomene u vezi sa vanzemaljcima u najvećoj meri privlače strah, paranoja, nervoza i opsesija. To su karakteristike niskih frekvencija, koje čoveka čine reaktivnijim, predvidljivijim i tako podložnijim kontroli.

 Mogao bi se izneti argument da objektivna iskustva užasne prirode mogu učiniti čoveka neurotičnim, međutim, takva iskustva jednostavno predstavljaju konačni rezultat opakog kruga frekvencija, koje privlače iskustva, i iskustava koja podešavaju nečiju frekvenciju. Kod svakog okretanja kruga postoji izbor da se povrati kontrola nad emocijama i reaktivnošću praktikovanjem lakoće, mirnoće i pozitivnog stava. 

 Međutim, neki oteti su postojani, uživaju da se osete „izabranim“ i ne žele da okončaju svoje susrete sa vanzemaljcima. Ili možda ne mogu da izbegnu karmičke konsekvence izbora napravljenih u ovom ili prethodnom životu, kao sklapanje pakta sa mračnom stranom. Uzročnu stazu, uspostavljenu ovakvim paktom je teško prekinuti, ali ne i nemoguće; to podrazumeva odricanje od prethodnih dogovora i podizanje frekvencija i svesti. 

 

SNIŽAVANJE FREKVENCIJA REALITETA

Stalno održavanje visokih frekvencija duše je od apsolutno suštinskog značaja da bismo izbegli neprilike. Ali to podrazumeva napor, jer smo uronjeni u polja u okruženju, koja mogu da utiču na naše sopstveno. Neka od tih polja u okruženju su po poreklu astrološka i osciliraju u skladu sa različitim lunarnim i planetarnim ciklusima. Drugi primeri uključuju kolektivna polja, koja generiše fizički i mentalni skup pojedinaca.

 Ako su ta polja dovoljno jaka, ona mogu da povuku vibracije duše onih u svom dometu sa sobom. Na primer, Mesec u toku nekoliko dana punog meseca generiše ekstremno snažno polje niske frekvencije i ono negativno utiče na raspoloženje ljudi, podložnih tom uticaju. Reaktivnost raste i lekcije veoma grube emocionalne prirode pokazuju tendenciju da se u to vreme povećaju. 

 Nisu sva ovakva polja prirodna. Neka mogu da budu tehnološki generisana putem fluktuacije potencijalnih i superpotencijalnih polja. Na primer, za mikrotalasni toranj bi moglo biti moguće trigonometrijski izmeriti položaj elektromagnetnih polja, čije se magnetne i električne komponente gase, ostavljajući samo oscilirajuće potencijalno polje, sposobno da savlada auru i pojača emocionalnu osetljivost. Provodna mreža, koju formiraju chemtrails-i takođe može da kreira vibraciona potencijalna polja, koja izbacuju iz mentalne i emocionalne ravnoteže. Ponekad nije neophodno koristiti tako napredne metode ... za manipulaciju misli i emocija se često koriste grublje metode, koje jednostavno izbacuju neurohemijske i hormonalne nivoe van balansa. 

 Međutim, važno je setiti se da frekvencije duše mogu privremeno da se umanje kada su nadvladane blizinom elektromagnetnih polja, koja nastaju kada se nađemo u mentalnoj ili fizičkoj blizini izvora niskih frekvencija. Naravno, moguće je  osloboditi se takvih uticaja, ukoliko je čovek dovoljno svestan, vitalan i centriran. Kada se okruženje polja sa niskom frekvencijom poveća, javlja se osećaj, kao da je neko pojačao „gravitaciju“ i kao da je potrebno više snage da bismo ostali uspravni i balansirani. Moguće je u takvim vremenima povezati se sa višim frekvencijama i ostati centriran. To zahteva meditaciju i kontemplaciju o višim idealima i arhetipovima.

 Drugi izvori snižavanja frekvencija uključuju oluje sa grmljavinom, direktne psihičke okršaje između hiperdimenzionalnih frakcija, fizičku blizinu njihovih letelica, psihičke napade i prisustvo demonskih astralnih entiteta ili negativnih misaonih formi. 

 Psihički napadi podrazumevaju da neki entitet koristi nameru da postigne mentalnu bliskost sa metom i ispusti baraž energije niskih frekvencija. To je pokušaj da se nadvlada sopstveno polje mete i postigne fazno usaglašavanje, posle čega mogu uslediti određene vrste oštećenja (kakve su precizirane vizualizacijom). 

 Oluje sa grmljavinom su fizičke refleksije tenzije i opadaju sa udaljenošću realiteta i odvojenošću, otuda klasična asocijacija između emocionalnih bura i atmosferskih tipova. Pre takvih oluja energetska polja niskih frekvencija se pojačavaju. (Vilhelm Rajh je nazivao tu energiju “smrtonosni orgon.”).

 Često se ti arhetipovi konflikta proširuju na hiperdimenzionalne realitete i stoje u korelaciji sa bitkama, koje se odvijaju na drugim dimenzijama i čiji se efekti prenose na naš realitet; tako naša lična iskustva često reflektuju „bitku između bogova“.  Zanimljivo, bilo da podlegnemo nižim frekvencijama ili izaberemo da „odolimo oluji“ to kao ishod može izazvati ovakve hiperdimenzionalne okršaje. Jer da bi jedan realitet uticao na drugi potreban je određeni nivo uzajamnih smetnji.  

Neki oblaci reflektuju prisustvo hiperdimenzionalnih brodova, koji kruže tik iza dimenzionalnog vela. Ti oblaci imaju tendenciju da poprime geometrijske oblike. Brodovi-oblaci, koji pripadaju mračnim entitetima, isijavaju intenzivno polje niske frekvencije, koje može indukovati osećanja zle kobi ili agresije u populaciji ispod i neobično odbrambeno ponašanje životinja. Što je mračnija energija, to je zloćudniji oblak i snažnija oluja, koja se obrušava. Ovakvi brodovi u principu mogu da stignu u blizinu kritične tačke na vremenskoj liniji gde se može mnogo lakše uticati na realnost u njihovu korist. Približivši se dovoljno u prostoru i vremenu „zanimljivoj“ oblasti u hologramu, mračni entiteti mogu mnogo tačnije da pročitaju putanje lokalne moguće budućnosti i da proračunaju kakva je manipulacija neophodna da bi obezbedila najrazorniju moguću budućnost. U slučaju ljudskih katastrofa to osigurava najveću moguću žetvu životne energije. 

 

ENERGIJA

Uzročna interakcija podrazumeva razmenu energije. Da bi dva realiteta razmenila energiju, moraju deliti određeni stepen rezonance. Što je slabija rezonanca, to je više energije potrebno entitetu sa jednog realiteta da direktno utiče na one sa drugog. Negativni entiteti obično nisu u potpunoj rezonanci sa svojim metama i zbog toga su ograničeni u pogledu toga šta im mogu direktno učiniti. Međutim, uz pomoć dodatne energije oni mogu da kompenzuju slabu rezonancu i prodru u realitete izvan svog uticaja. 

 Ta energija je poznata kao „loosh“ (drugi izraz za životnu/ emocionalnu/ duhovnu energiju. Termin potiče od Roberta Monroa, koji je na svojim astralnim putovanjima, tokom interkacije sa nefizičkim entitetima naučio da se ova energija tako naziva. „Loosh“ je ona vrsta energije, zbog koje je čovečanstvo manipulisano u cilju njene proizvodnje, prim.prev.), identična je životnoj energiji, koja se žanje iz ljudske patnje, emocionalnoj energija potrošenoj u učenju lekcija i psihičkoj energiji izlučenoj tokom molitvi i rituala. Za svaku frekvenciju vibracija duša može emitovati „loosh“ na toj frekvenciji. Može se napraviti poređenje se laserskom energijom pojedinačnih boja. Entiteti sa niskim frekvencijama duše konzumiraju energiju niskih frekvencija. 

 Ne samo da „loosh“ ispunjava rastojanje i prelazi granice realiteta kako je to ranije spomenuto u kontekstu učenja lekcija i motiva surogata, već dopušta negativnim entitetima da se snažnije manifestuju u realitetima svojih meta. „Loosh“ je na višim realitetima roba, jer predstavlja gorivo za transdimenzionalnu navigaciju i osvajanje.  

 Energija, požnjevena iz jednog regiona, može biti preusmerena na druge. Na primer, prirodna katastrofa u jednom delu sveta može obezbediti negativnim entitetima dovoljno energije da prodru u realitete svojih žrtvi na nekom drugom mestu. Drugi izvori energije uključuju okultne i religiozne rituale. Nedeljna misa obezbeđuje „masovnu“ količinu energije i omogućava negativnim silama veće prilike za napade nedeljom nego drugim danima. Mesec igra važnu ulogu u žetvi energije, snižavajući globalne frekvencije dva puta mesečno i inicirajući istinski hranljivu uzrujanost za negativne entitete; na to je Gurđijev mislio rečima da predstavljamo hranu za Mesec.

 

PRODOR U REALITETE

Konačni cilj bilo koje hiperdimenzionalne zamke je preklapanje realiteta, prodor kroz granicu realiteta. Kao što špric prodire kroz kožu, prodor u realitet omogućava direktno ubrizgavanje varničavih uticaja u realitet mete. Ova operacija se sastoji iz tri koraka: vrebanje, mamljenje i priključenje.

 Vrebanje je akt iščitavanja slabosti mete i pomeranje u poziciju odakle se mogu iskoristiti njene slabosti. Ono se postiže bilo praćenjem na daljinu ili direktnim uzimanjem uzoraka iz polja aure. Metode praćenja na daljinu uključuju viđenje na daljinu i podatke sakupljene preko nervnih implanta. 

 Viđenje na daljinu zahteva da posmatrač bude u mentalnoj blizini mete i ima dovoljnu frekvencijsku pojasnu širinu da bi dobio uvid u veliki deo moguće budućnosti mete. Neprijateljski vanzemaljci i njima podređene ljudske vojne frakcije zauzimaju uzanu pojasnu širinu i moraju koristiti psihički talentovane otete, koji poseduju širu pojasnu širinu, da bi videli širi opseg mogućih budućnosti. Takvi oteti mogu ili biti teleportovani u podzemne baze ili u hipnotičkom transu diktirati informacije o označenim metama ili se, ukoliko imaju implante, tehnologijom za programiranje uma na daljinu mogu koristiti za to dok spavaju u svojim krevetima.

 Za direktno uzimanje uzoraka iz polja aure je neophodna i psihička bliskost i stimulisana emisija vibracione energije. Na primer, crni helikopteri, opremljeni aparatima za uzimanje uzoraka frekvencije, mogu brujati glasno u blizini mete, da bi izazvali reakciju straha, koja stimuliše dušu da pruži odgovarajući vibracioni odgovor. U krajnjem ishodu, to omogućava momentalno čitanje čovekovih slabosti i najčešće ga gura u dublji strah i paranoju, koja ga približava njihovoj vibracionoj teritoriji. Aura se takođe može ispitati, ako meta uđe u interakciju licem sa lice sa određenim implantiranim pojedincima.

 Jednom kada se utvrde ranjiva mesta, meta može biti programirana u skladu sa njima i namamljena da spusti svoje frekvencije, da samu sebe sabotira i privuče kroz granicu realiteta različite ometajuće oblike učenja lekcija. Preterane reakcije na ta ometajuća iskustva mogu dodatno da spuste frekvencije i omoguće intenzivnije korake u programiranju i mamljenju. Putem tog procesa programeri mogu nepažljivu metu da bace na zemlju.

 Uobičajeni oblik mamljenja uključuje neobičnost, jer čudna iskustva i neobičnosti često nemaju nikakvu drugu svrhu osim da izazovu opsesivnu zainteresovanost kod mete. Za nesrećne mete radoznalost ne vodi nigde drugde nego u zamku. Da su ta neobjašnjiva i misteriozna iskustva realna je neporecivo, međutim, ona su najčešće samo beskoristan mamac navodnog dubljeg značenja. Pokušaji da se pronađe to dublje značenje je jednostavno otvaranje vrata za još takvih događaja i na taj način život zaista može postati neobičan i ludilo nije neuobičajeni konačni rezultat. Svako snižavanje frekvencija predstavlja još jedan korak preko tog mosta.  

 

SINHRONICITET

Prema Jungu, sinhroniciteti su smislene slučajnosti. One funkcionišu kao simboli iz snova u budnom stanju i ukazuju na prisustvo nečeg značajnog iza budne svesti. Sinhroniciteti se često javljaju tokom hiperdimenzionalnih aktivnosti ili pre emocionalno nabijenih situacija i proširenja svesti. U principu, oni su prethodnica bilo ekspanziji realiteta, bilo prodoru u realitet.  

 Pomeranje granica realiteta generiše talase šokova, koji sferično obasjavaju okolnu holografsku oblast. Jedno emocionalno iskustvo nekoliko sati u budućnosti može poslati talase šokova unazad kroz vreme, koje, kompresujući realitet sadašnjosti, indukuje vibracije koje ulaze u rezonancu i privlače korespondirajuće sinhronicitete. Te smislene koincidencije dele istu arhetipsku osnovu kao i emocionalni događaj, koji je generisao talas šoka; talas deli frekvenciju sa izvorom. Tako sinhroniciteti često prethode iskustvima lekcija i nose simboličan pečat, koji reflektuje prirodu predstojećeg događaja.   

 U stvari, svako narušavanje granica realiteta će neizbežno generisati sinhronicitete, koji mu prethode i koji daju informaciju o izvoru smetnje. Bliskom prodoru u realitet će na primer prethoditi zloslutni sinhroniciteti u vidu omena ili viđenje određenih upozoravajućih brojeva. Pošto se arhetipovi filtriraju kroz simboličan rečnik pre nego što se manifestuju, isto upozorenje se za različite ljude može manifestovati različito u zavisnost od toga, koje simbole oni smatraju smislenim. Neki simboli su univerzalniji nego drugi. Njihovoj interpretaciji ne bi trebalo pristupati drugačije nego kao interpretaciji simbola u snovima.

 

DISKONTINUITET

Kada brojni ljudi dele isto okruženje, njihovo kolektivno polje privlači koordinirajući set iskustava. To znači da se jedna verovatna budućnost manifestuje za sve tako da na neki način obuhvata potrebe za učenjem svakog pojedinca. Što je veća disonanca između pojedinaca koji učestvuju u kolektivnom polju, to ta budućnost mora biti više iskrivljena i neverovatnija da bi izgladila sve diskontinuitete.

 Realiteti mogu postati neobični kada čovekov vibracioni spektar ne stoji u harmoniji sa vibracionim spektrom okruženja. Razmislite o ljudima, koji su bilo trenutno, bilo hronično opsednuti i paranoični u vezi sa vanzemaljskim abdukcijama, posmatranjem od strane vlade ili kontrolnim sistemom matriksa. Iz razloga, koji su već objašnjeni, oni mogu privući uznemiravanje u grubim oblicima i obilje paranormalnih fenomena, koje većina ljudi ne može da razume, čak ni da poveruje u njih. Šta se događa ako oni uđu u kolektivni realitet, čiji se vibracioni spektar veoma razlikuje od njihovog sopstvenog, recimo, neko javno mesto sa mnogo prosečnih ljudi, koji zahtevaju relativno svakodnevna iskustva? Tada se realitet krivi da bi akomodirao oba realiteta, iako ponekad bez mnogo uspeha, kada misteriozna greška ukaže na pucanje iluzije. Umesto viđenja vanzemaljaca ili demonskih entiteta u javnosti, koje bi sigurno preplašilo svakog drugog, njihova iskustva praćenja i ometanja će doći kroz elemente, koji većini običnih ljudi izgledaju svakodnevni. Na taj način i jedni i drugi mogu da imaju svoj realitet i žive u njemu. Oni mogu čuti kako neka nepoznata osoba mumla zagrobne fraze, pomalo suviše misteriozno da bi to bila slučajnost, mogu uočiti ljude, koji ih posmatraju i prate, mogu se susresti sa ljudima, čije oči ukazuju na trenutnu prisutnost demonskog bića. Ali svakom drugom ti sprovodnici ometanja izgledaju kao obični likovi: beskućnik na benzinskoj pumpi, koji moli za malo sitniša, grupa gostiju zauzeta posmatranjem ljudi, momak koji servira kafu uz pomalo mrzovoljan odnos prema nekim mušterijama. Šizofreniju na stranu, ova uznemiravajuća iskustva su veoma realna i mogu biti registrovana kao objektivni dokazi, iako pokušaj da se ona dokažu često poništava njihovu mogućnost manifestacije. Objektivan dokaz je taj koji može preneti ta iskustva iz jednog realiteta u drugi, zaobilazeći proces učenja i narušavajući slobodnu volju.      

 Ali neverovatna iskustva ne moraju da budu negativna. Čovek može imati visoke frekvencije i privući iskustva, koja su veoma pozitivna, tokom kojih stvari jednostavno uspevaju. Nešto tako jednostavno kao imati samo zelena svetla na putu ka destinaciji je značajno za onoga, ko doživljava to iskustvo, ali za sve ostale predstavlja samo još jedna kola u prolazu. Ukoliko je diskontinuitet ekstreman, čovek se susreće sa najneobičnijim pozitivnim sinhronicitetima i likovima koji pomažu.  

 

OSNOVNI BROJEVI I ARHETIPSKI REALITETI

Drugi način da se razume kako realiteti koordiniraju je razmišljati u terminima brojeva. Budući da frekvencija nije ništa drugo do jedan broj, možemo pridružiti jedan jedinstveni broj svakom realitetu da reprezentuje talasnu dužinu njegove osnovne vibracije.

 Setimo se da je fazna sinhronizacija neophodna da bi entiteti jednog realiteta ušli u interakciju sa onima sa drugog – talasi se mogu poravnati, samo ako se poklapaju, pa makar i samo periodično. Taj periodični interval je jednostavno najmanji zajednički sadržalac njihovih različitih talasnih dužina. Najmanji zajednički sadržalac nekolicine brojeva realiteta predstavlja broj njihovog zajedničkog realiteta. Kroz taj kolektivni realitet podređeni realiteti mogu ući u uzajamnu faznu sinhronizaciju, jer se svi oni uklapaju u njegov broj. Na primer, realiteti 2 i 3 se perfektno uklapaju u kolektivni realitet 6. Realiteti 7, 9 i 11 se perfektno uklapaju u kolektivni realitet 693.

 Veći brojevi realiteta ukazuju na manje mogućnosti i veće iskrivljenje u smislu diskontinuiteta. Kako se to poklapa sa neobičnim iskustvima, koje donose diskontinuiteti u frekvencijama, je ilustrovano sledećim primerom: razmotrite kolektivno polje, koje formiraju pojedinci u realitetima 2, 4, i 5. Kolektivno polje je 20, sasvim običan broj. Recimo da u njega stupi neko sa realitetom 52. Kolektivno polje skače na 1060 da bi akomodiralo sve, ukazujući na visok nivo neverovatnoće i neobičnosti. To jednostavno znači da je privučena manje verovatna budućnost kada postoji trenje medu vibracijama. To takođe ilustruje zašto disonanca između pojedinaca iznosi na površinu malo verovatne scenarije konfrontacije i separacije.

 Razmislite o brojevima koji se uklapaju u druge. Realitet 13 se na primer uklapa u realitet 39. Kvalitativno govoreći, ovaj drugi je podređen prvom. Pojedinci u realitetu 13 mogu da uđu u realitet 39, ali ne i obrnuto. Da ilustrujemo, mi na trećoj dimenziji zauzimamo realitet 39, dok hiperdimenzionalna bića borave na realitetu 13 – oni mogu da izaberu da se fazno podese sa nama, ako to požele, ili da ostanu izvan našeg opsega percepcije. Manji brojevi realiteta znače kraću talasnu dužinu i višu frekvenciju. 

 Brojevi realiteta fizičke egzistencije po sebi moraju da budu astronomski dugi, usled učešća neizmerne raznolikosti svesnog života u njima. To, naravno, znači da vibracija fizikalnosti ima najdužu talasnu dužinu i najnižu frekvenciju. Fizička egzistencija je podređena svim ostalim realitetima. To je arena, u kojoj bića mogu da izaberu da uđu u međusobnu uzročnu interakciju. Kolektivni realitet svih svesti u Univerzumu može biti ogroman, ali nije beskonačan. Tako je frekvencija fizikalnosti beskrajno mala, ali nije identična nuli.

 Osnovni brojevi (1, 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, itd…) su deljivi sa 1 i sa samima sobom. Očigledno, realiteti sa talasnim dužinama osnovnih brojeva su najfundamentalniji realiteti. To su primarni realiteti, svi drugi su im podređeni. Osnovni brojevi tako stoje u vezi sa „sopstvenim frekvencijama“ Kreacije. Svaki primarni broj predstavlja jedan univerzalni arhetip, čija harmonična multiplikacija generiše različite realitete i moguće budućnosti, povezane sa tim arhetipom. Na primer, ako je 3 fundamentalni realitet radosti, onda su realieti 3, 6, 9, 12 itd. realiteti, u kojima je radost fundamentalni osnovni ton vibracija, iako svaki realitet obuhvata različiti izraz radosti, koji se sve više krivi kako se broj realiteta povećava.

 Gornji navodi su pojednostavljeni. Realistično govoreći, mi kao pojedinci imamo spektar frekvencija i tako i spektar brojeva realiteta, koji definišu naš lični realitet. Komponente osnovnih brojeva predstavljaju lekcije, koje smo u potpunosti savladali, dok su komponente, koje nisu osnovne, lekcije, koje još treba da naučimo. Učenje se odvija ciklično, svaki arhetip  se ponavlja uz veću jasnoću i tačnost nego pre.

 Veliki ciklus duhovne evolucije počinje sa velikim brojem realiteta i sabira se u najmanji. Najmanji osnovni broj je Kreator. Najveći je demiurg Ormethion, koji stoji na pragu zaborava. Realitet 1 vibrira arhetipom beskonačne ljubavi; to je dom Prvobitnog Kreatora. To je primarni realitet; svi drugi su mu podređeni. Kao što se jedan sadrži u svemu, tako i Kreator vlada nad svime.   

 

POMERANJE (SHIFT)

Svet sada doživljava razdvajanje puteva izmedu sektora populacije, koji više nisu u rezonanci jedni sa drugima. To je cepanje realiteta, razlaganje kolektivnog polja u nekoliko manjih.

 Katalizatori iskustava guraju ljude preko međa, nagoneći ih da otkriju ko su zaista i za šta se zalažu. Vibracije njihovih duša se pročišćavaju i intenziviraju, donoseći odbacivanje suvišnog i povratak sudbini.

 

 Ono što je bilo emulgovana smeša (emulzija je smeša dve nemešljive tečnosti, prim.prev.) različitih realiteta, sada se deli na slojeve i kada se čaša prelije, to će izlučiti najniže slojeve realiteta niz drenažnu cev. Fenomen polarizacije počinje međusobnom nezainteresovanošću među pojedincima na različitim stazama.  Može doći do konfrontacije i separacije ili okolnosti mogu dovesti do blagog odvajanja staza. Ali kako vreme odmiče i kako ljudi dospevaju u svoj najharmoničniji kolektivni realitet, jaz između tih realiteta će se toliko produbiti, da će se čak prekinuti i deljenje percepcije i iskustava. Zahtevi učenja svakog kolektivnog realiteta mogu postati uzajamno tako suprotni, da više neće deliti isti prostor, istu vremensku liniju, isti denzitet. To će iziskivati podelu vremenskih linija, pri čemu svaki glavni realitet sledi različitu putanju u budućnost, koja najbolje obuhvata kolektivne potrebe njegovih stanovnika za učenjem. Šta će preliti čašu, ostaje da se vidi.

 

SIDRA FREKVENCIJE

Naravno, nije sve predestinirano. Postoji faktor haosa, prepušten slobodnoj volji. Neke hiperdimenzionalne sile, koje su svesne predstojećeg pomeranja, nastavljaju sa naporima da masovno spuste frekvencije, da bi zatvorile čovečanstvo u moguću budućnost, gde te sile ubiru maksimalnu žetvu energije i zadržavaju kontrolu, bilo u ovom denzitetu ili u sledećem. To može uključiti bilo šta od masovnog gubitka života, do genetskog podešavanja i duhovnog porobljavanja. Kolektivni izbor da se izabere takav scenario zahteva dovoljno slobodne volje da bi te sile dobile vlast da iznova pišu istoriju, da bi proširile i učvrstile kontrolu u sadašnjosti i budućnosti. Do nekog stepena to se već dogodilo i svet kakav danas poznajemo je rezultat poslednje revizije vremenske linije.  Ipak, vreme se kreće dalje i „konačna“ budućnost je i dalje otvorena.

 To nas dovodi do toga šta mi kao pojedinci možemo da učinimo. Mudri izvori kažu da jednostavno treba da budemo ono što jesmo, da se setimo ko smo i zračimo esenciju svoje duše. Zaista, mi smo sidra frekvencija. Vibracije, koje održavamo, određuju realitet koji zasnivamo i naš realitet učestvuje u kolektivnom realitetu. Postoje frekvencije potčinjavanja i frekvencije oslobađanja. Živeći radosno ono što je u vašem srcu vi ne samo da dajete primer drugima, vi takođe umanjujete težinu lokalnih i globalnih kolektivnih realiteta. Ništa ne uklanja gravitaciju tako kao lakoća i ljubav. To pomaže onima, koji bi inače bili podsvesno skrhani snažnim poljem niskih frekvencija. Preporučljivo je preduzeti akciju i učiniti nešto kada dođe poziv, ali u međuvremenu je dovoljno usidriti se u svom centru. To vas postavlja na visoku stazu, van domašaja i percepcije mračnih elemenata i čini tu stazu jasnijom za druge. Održite svoju poziciju u ravnoteži kroz teškoće i privežite se čvrsto uz svoj jarbol, kada vas poj sirena mami preko palube. Sijajte kao svetionik u magli.    

 

 

 

IZVORI

Za dodatne informacije pročitajte „The 33 Arks od Soul Resonance“, Nexus Seven, i istražite Kasiopejske transkripte preko termina “realm” (realitet), “FRV”, “frequency resonance vibration” (rezonatna vibracija frekvencija), “frequency of light” (frekvencija svetlosti), and “frequency resonance envelope” (omotač rezonantne frekvencije).




 

 

 

Metafizika

Planeta

Prva Strana Vebsajta